Jelica Greganović i Gorica Nešović: Sitnice pričanja vredne

Smejaćete se, ali i prepoznati u duhovitim pričama iz života Jelice Greganović i Gorice Nešović, koje su prijateljstvo dugo četiri decenije pretočile u knjigu „Priči nikad kraja“.



Duhovita knjiga puna života „Priči nikad kraja“ nastala je pre trinaest godina kada su Jelica Greganović i Gorica Nešović udružile strahove od samostalnog objavljivanja i priče koje su obeležile njihovo višedecenijsko prijateljstvo. Zbirka „Priči nikad kraja“ prvi put je objavljena pre trinaest godina, a pred čitaoce Lagune stigla je u verziji dopunjenoj novim, podjednako zanimljivim i inspirativnim pričama.

Kako sada kada vam je u rukama treće izdanje knjige doživljavate ceo njen razvojni put?

G. N.: Već danima se čudim i ne mogu da verujem da je prošlo trinaest godina od prvog izdanja. Da me je neko pitao, rekla bih sedam ili osam. Vreme prolazi i zato je bitno da se neke stvari ne zaborave. Obe smo rođene u takozvano analogno vreme kad jedva da je postojao i fiksni telefon, tako da su mnoge situacije i slike deo naših sećanja. Stalno ponavljam da je divno kada čovek ima čega da se seća. To je neprocenjivo bogatstvo. Treba brisati prašinu i glancati ga da ne izbledi, ne požuti i ne nestane.

J. G.: Ovo novo izdanje je treća sreća knjige, koja nije ni slutila da će preći toliki put. Jeste, njeno prvo izdanje je bilo bestseler, ali ovo treće ima sasvim posebnu priču, iza koje stoji ne samo ono što je sama knjiga proživela za trinaest godina od njenog prvog štampanja nego i nas dve zajedno s njom. Čini mi se kao da je za sve to vreme postala živi organizam, koji nas u stopu prati. Ona je obznanila naše najbolje drugarstvo, ako bih smela tako da se izrazim, svi su saznali da smo najbolje drugarice, pročitali parčiće priča naših života, i tu knjigu, do dana današnjeg, toliko povezuju sa nama dvema da mi se čini kao da smo dobile pridruženu članicu, treću najbolju drugaricu. Iz celog sveta su nam stizale i stižu fotografije te knjige, u kojoj su se pronašle sve najbolje drugarice, ali i oni koji su u našim pričama pročitali i svoje živote, ili oni kojima smo njome ulepšali dane. Makar i zvučalo narcisoidno, mnogo je lepo kada znaš da tvoja knjiga živi i da joj vreme ništa ne može.

Koje životne situacije su vam najinspirativnije, o čemu najviše volite da pišete?

J. G.: Moj brat je jednom rekao da bih mogla da napišem priču i o dihtungu za ekspres lonac. Verovatno je u tome suština onoga što me tera da pišem – to se inače naziva sitnicama. Sve pored čega većina ljudi prolazi ili im promiče, jer smatraju nevažnim, prozaičnim. S druge strane, duboko verujem da sitnice čine naše živote, krpara napravljena od starog, jeftinog, nasleđenog, skupog, zaboravljenog, lepog i ružnog... Velike stvari budu i prođu, čekaju da ih se istorija jednog dana seti, mnogima se ni ne dese, a za to vreme naizgledne sitnice žive svakog dana, one nas spajaju kroz prostor i vreme, one su vredne priča i pamćenja, pa makar ono bilo nekoliko minuta staro. Uostalom, mi smo ono čega se sećamo, a meni se čini vrednim i važnim da podsetim ljude na zaboravljeno, sitno ali lepote života vredno. Još ako se gleda kroz oči humora, jer malo je stvari kojima se ne možemo nasmejati, utoliko bolje.

G. N.: Inspirativne životne situacije zovem Iskre. Postoje iskre radosti, tuge, žalosti... u našim životima. Koliko puta se dnevno osmehnemo, namrštimo, glasno nasmejemo... a sve se kao podrazumeva. Očekujemo neke spektakle u životu da bismo o njima pričali, a razloga za priču nam daje svaki novi dan. Pitanje je da li primećujemo prilike koje nam se pružaju, one male sitne dnevne pobede koje tako ne zovemo, a koje to u stvari jesu. U težnji za nečim većim često ne vidimo ono malo što nam pruža radost i razlog za osmeh. To je glavna inspiracija.

Zajedničko pričanje priča započele ste još po završetku srednje škole. Od tada do danas, koja vam je najdraža zajednička priča i da li je ona uopšte ušla u knjigu ili je prepričavate samo u krugu najbližih ljudi?

J. G.: Priča koju još nismo napisale, verovatno zato što prvo moramo da se dogovorimo kako da to uradimo – mada se nikada oko priča nismo dogovarale, jeste priča zbog koje je dobro što je ukinuta Sveta inkvizicija. Garant bi nas neko proglasio vešticama. Mada bih smatrala komplimentom, veštim ženama sam se oduvek divila. To je priča o tome da nas spajaju i stvari na koje ne možemo da utičemo, od skoro identičnog rukopisa do toga da su događaja koji nam se dese u kratkom vremenskom razmaku. Zato mi je Gorica jednom rekla: „Javi mi ako te nešto zaboli, da znam šta me čeka“. Znam da će mnogi reći da se radi o slučajnostima, ali nama se toliko ponavlja da je već odavno vrlo sumnjivo.

G. N.: Nas dve se družimo četrdeset godina. Neverovatno, ali nikada nismo bile zajedno na moru. Jesmo bile zajedno po nekoliko dana (nebrojeno puta) ili kod mene, ili kod nje, ali zajedno na moru nikada. Moraćemo da se organizujemo dok smo još „u snazi“. Možda da izmaštamo, svaka na svoj način, taj odlazak na more, pa makar da ga stavimo u priču o nečemu što se nije desilo. Krenule bismo od pakovanja... Znači u startu je već novela.

Razgovarala: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 12