Jelena, žena koja putuje

Kada se pomenu putopisi u srpskoj književnosti svakako da će  se prvo pomisliti na Ljubomira Nenadovića. Isidoru Sekulić, Miloša Crnjanskog ili Rastka Petrovića. Svi ovi velikani srpske literature i kulture ostavili su neprolazna svedočanstva iz Italije, Norveške, Mađarske, daleke Afrike… Ipak jedna osoba koja je puno putovala ali i pisala, ostala je nekako u senci svojih slavnih savremenika a ta senka je pala na nju potpuno nezasluženo. Danas gotovo da se niko više ne seća Jelene J. Dimitrijević, pesnikinje, romanopisca i prve žene u Srbiji koja je pisala putopise. I činila je to na jedan poseban način koji je čitaocima dočaravao svetove tako daleke od Srbije i Balkana.

Rođena je u Kruševcu 27. marta 1862. godine u kući trgovca Nikole i njegove žene Stamenke, koja je bila kći knez Milojka iz Aleksinca. U taj grad devetogodišnja Jelena dolazi 1871. i u Aleksincu završava osnovnu školu. Kada je napunila 19 godina upoznaje mladog potporučnika Jovana Dimitrijevića. Mladi par se ubrzo venčava i odlazi za Niš gde je Jovan dobio prekomandu. U Nišu mlada Jelena počinje da samoinicijativno uči francuski, engleski, ruski i italijanski jezik. Nišlije sa interesovanjem posmatraju svoju novu sugrađansku željnu znanja i Jelena brzo postaje rado viđena gošća kod mnogih niških porodica.

Uskoro, Jelena Dimitrijević počinje da se zanima za život turskih žena u Nišu pa počinje da uči i turski jezik. Uključuje su rad ženskog društva, prvog takve vrste u još uvek osmanlijskom Nišu i 1881. postaje najmlađa članica ove organizacije. Zalaže se da srpske žene pobede tursko nasleđe i da postanu svesne svojih vrednosti koje ništa nisu manje nego muške. Tada počinju i prva nerazumevanja za mladu suprugu potporučnika Dimitrijevića i Nišlije počinju krišom da je ogovaraju. Jelena se ne obazire na čaršijska ogovaranja već se okreće književnosti i objavljuje svoju prvu pesmu pod nazivom „Devojko“ i sledećih deset godina u potpunosti se posvećuje poeziji.

Godine 1892. objavljuje pesmu „Baba Krasa: U moj zeman“. Jelena ovu pesmu naziva „pripovetkom u stihu“ i ovo delo ostaje do današnjeg dana značajno jer predstavlja prvi slučaj da je jedna pesnikinja upotrebila dijalekat, u ovom slučaju niški. Pesma na duhovit način daje sliku života u Nišu. Tri godine kasnije, 1894. u Nišu Jelena Dimitrijević objavljuje prvu zbirku poezije „Pesme I“ sa podnaslovom „Jelenine pesme“.  Jedna od pesama iz ove zbirke, „Sunce jarko“, iz ciklusa „Sevdiji od Sevdije“, stekla je veliku popularnost u narodu kao pesma za pevanje. Muzički je zapisana prema pevanju srpskih ranjenika na Bitoljskom frontu.

Osim sveta književnosti Jelena Dimitrijević otkriva i svet putovanja. Postaje jedna od prvih žena putopisaca ne samo u Srbiji i na Balkanu već i u svetu. Obilazi Evropu, Afriku, Ameriku… Svuda stiže da zabeleži zanimljivosti iz krajeva koje posećuje.  Po povratku u Beograd u koji se sa mužem preselila 1898. objavljuje putopis „Sedam mora i tri okeana“ u kome je opisala putovanje lađom od Đenove do Aleksandrije, Kaira, Doline kraljeva, i potom odlazak u Jerusalim, osvajanje Jordana, Vitlejema, Damaska i Bejruta. Napisala je i putopise iz Indije i Misira gde se upoznala i sa kasnijim nobelovcem Rabindranatom Tagoreom a u knjizi „Novi svet“ donosi utiske iz Amerike  u kojoj je provela godinu dana. Ostavila je iza sebe i „Pisma iz Indije“, „Pisma iz Misira“, „Novi svet – u Americi godinu dana“. Obišla je i Aziju, boravila u Kini, Japanu, Cejlonu… Uskoro njeni putopisi bivaju prevedeni na engleski, nemački, ruski i česki jezik. Muškarce u svojim putopisima pominje uzgred i to uvek kao svojevrsnu pozadinu ženskom pitanju.

Kako sama priznaje, uživa u putovanjima jer samo tako može da upozna ljude. Smatra da je „celo čovečanstvo jedan rod“ i da nas nikada ne sme deliti boja kože i vera.

Ne zapostavlja ni rad na prosvećivanju srpkih žena i postaje jedan od osnivača Kola srpskih sestara i pokretač časopisa „Vardar“. Jelena je puna planova za nove pesme i putopise ali sve to kao mehur od sapunice raspršava Prvi balkanski rat. Tada knjižvnost i putovanja zamenjuje ulogom bolničarke a kratkotrajni mir do 1914. koristi da obiđe Francusku i Belgiju. Prvi svetski rat je zatiče u Nemačkoj a 1917. ostaje udovica jer njen Jovan gine na frontu. Nakon završetka rata Jelena nastavlja sa putovanjima, obilazi Franscusku, Španiju, Ameriku, Egipat, Siriju i Liban.

Intenzivno druguje sa Feliksom Kanicom, tada najpoznatijim svetskim putopiscem koji je intenzivno obilazio naše krajeve i ostavio pisano svedočanstvo. Iako se šuškalo da je među njima bilo i nešto više od prijateljstva Jelena to nikad nije htela da komentariše i nikada se više nije udavala.

Drugi svetski rat provodi u okupiranom Beogradu i potpuno se povlači u sebe i gotovo da uopšte ne izlazi iz kuće. Dočekuje još jedno oslobađanje Srbije od strane okupatora ali zdravlje joj je trajno narušeno. Neumorni putopisac, književnica, dobrotvor i borac za ženska prava Jelena J. Dimitrijević umire u Beogradu 10. aprila 1945. a po sopstvenoj želji sahrana je prošla u potpunoj tišini i bez ljudi koji bi joj odali poslednju počast jer je iz nepoznatih razloga pogreb bio dva časa ranije nego što je u štampi objavljeno.

Sećanje na jednu od najzanimljivijih žena srpske kulture čuvaju dve ulice, u Beogradu i Aleksincu dok se njena dela slabo izučavaju u srpskim školama danas. Nadajmo se da će se to promeniti i da će skromna devojka iz Kruševca koja je obišla planetu i zadivila jednog Tagorea i Kanica, ponovo zasijati u kolektivnom pamćenju srpskog naroda koji je toliko volela i poštovala.

Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Politikin zabavnik