Jelena Jevremović Nedeljković: „0va knjiga je potpuno autentična“

Jelena Jevremović nedavno je objavila roman „Jedanaest dana“ (Laguna) koji govori o tome kako je usred svoje pevačke popularnosti upoznala sadašnjeg supruga Peđu koji joj je totalno promenio život. Nakon toga se povukla s muzičke scene i posvetila porodici. Danas je majka sinovima Tadiji i Lazaru, čija imena ima istetovirana na ruci, hvali se kako sjajno pravi jela od testa i druge đakonije, a u intervjuu za naš dodatak otkriva i neke manje poznate detalje iz svog odnosa sa pokojnim ocem Mikijem Jevremovićem, jednim od naših najpopularnijih pop pevača.
 
Na početku priče, Jelena objašnjava kako je došla na ideju da počne da piše roman o svojoj pariskoj ljubavnoj priči iz 2005. godine:  
 
Otkad sam bila devojčica bežala sam od raznih zbivanja u kući i skrivala se pod pokrivačem sa baterijskom lampom i papirom i olovkom u ruci. Zidovi su mi bili išarani odlomcima iz knjiga ili pesmama koje sam volela u to vreme. Pisanje je oduvek bila moja velika ljubav, ali se našla u zapećku jer je muzika uvek bila u prvom planu. Mnogo sam pisala u životu, ali što se ove knjige tiče ona je nastala u jednom dokonom periodu tokom letovanja u Španiji sa porodicom. Gledala sam u pučinu, otvorila vrhunsko vino, sve sam knjige bila pročitala što sam ponela sa sobom, pa mi nije ostalo ništa drugo nego da na telefonu počnem da kucam svoju priču. Tu sam napisala prvih osamdeset strana i toliko sam se nervirala da sam htela da bacim telefon u more pošto mi je bilo nezgodno da na njemu kucam. Kad sam se vratila u Beograd nastavila sam da kucam na kompjuteru jer me je priča povukla. Bilo mi je teže nego na letovanju jer u ovoj gunguli nisam tako lako nalazila koncentraciju. Inače, ta knjiga je trebalo da ostane samo uspomena na to parče života te 2005. godine, kao skica za sliku namenju samo mojim i očima mog supruga Peđe.
 
Knjiga je autobiografska, nisi menjala ni imena protagonista. Da li si možda menjala neke događaje?

Od prve do poslednje reči se sve dogodilo. Od trenutka kad odlazim u bolnicu jer sam doživela kolaps do poslednje stranice na kojoj se završava jedno poglavlje mog života. To je bila moja životna misao. Knjigu sam pisala kao podsetnik jer često volim da kažem kako imam kratko pamćenje zbog toliko burnog života pa lepe stvari često ostanu zakopane ispod površine. Tokom pisanja sam iskopavala te stvari i prolazile kroz faze smeha i plača dok sam se svega prisećala. Zato je ova knjiga potpuno autentična.
 
Tokom pevačke karijere bila si vrlo ekstrovertna. Bilo te je u tabloidima, slikala si se naga za „Plejboj“, čini se da ti je sve to u jednom trenutku postalo naporno i haotično?

Jeste, i sama sam sebe čudila u to vreme. Mislim da je to kako sam sebe plasirala u javnosti bio neki moj odbrambeni mehanizam. Nikad nisam razmišljala o posledicama nekih svojih gluposti. U to ne računam slikanje za „Plejboj“. Kad su me zvali, konsultovala sam se sa tatom oko toga. Meni je bilo strašno u to vreme da se potpuno obnažim, iako su me paparaci slikali na plaži u kupaćem. On mi je rekao: „Vidi, jednog dana ćeš gledati to svoje lepo telo u tom časopisu i biće ti drago da ga se prisetiš. Nemam ništa protiv toga, mislim da je to sjajna stvar“. Tako sam pristala, pritom ne razmišljajući kako će to uticati na moju karijeru. Međutim, sad kad se setim svega toga, shvatam da sam osoba koja bi mnogo toga promenila u svom životu. Naročito kad su privatne stvari u pitanju. Pritom mislim na izbor emotivnih partnera. Ne mogu da se pohvalim da sam ih imala mnogo. Svaka moja veza se skoro završavala brakom. Sa svakim momkom sa kojim sa bila pre svog supruga sam živela i bila više puta verena. Bila sam čak i „odbegla mlada“ (smeh). Mislim da je na moj ljubavni život jako uticao turbulentni brak mojih roditelja. Valjda sam ja od toga bežala u neko buntovništvo. Pritom nije bilo nikoga ko bi me smirio, lupio šakom o sto i rekao: „Ne može to tako!“. Moji roditelji su stalno putovali, mene su čuvale dadilje, imala sam novca i mogla sam da se ponašam kako sam želela. Kad neko ima energiju kao ja, to bi se sve završilo mnogo gore da se nije pojavio moj sadašnji suprug.
 
Misliš da je tvoj život u velikoj meri obeležen tvojim odnosom sa roditeljima?

Činjenica je da sam ja strašno patila što nisam imala pravi dom. Mada ja toga nisam bila sasvim svesna, jer ti kao dete ne znaš za drugo. Onda vremenom shvatiš da tebi pod jelkom ne fale pokloni već roditelji sa kojima ćete brat i ti dočekati ponoć. Shvatiš da su svi ti važni praznici bili dočekivani po restoranima, klubovima, halama, na turnejama... Kad odrasteš i nađeš se u nečijem domu, pa vidiš kako to u stvari izgleda, shvatiš da ti fali. Ali, to je samo jedna od stvari koja me je tištila. Međutim, moji roditelji nisu gledali tako na te stvari i zato im ništa ne prebacujem. Možda je trebalo da im kažem, a ja sam ćutala i puštala da to tako ide. E, zato sam ja želela da u mojoj porodici sve bude drugačije.


 
Koliko je teško graditi karijeru u senci oca, popularnog pevača?

Teško. Ljudi su u zabludi ako misle da sam ja imala zbog toga neke povlastice. Moje pevanje je došlo spontano. Ja sam pevala od malih nogu i pobeđivala na raznim festivalima. Bila sam kantautor. Jedina je razlika što nisam morala da kucam na razna vrata nego su mi se zbog oca sama otvarala. To je bila moja prečica do uspeha. Ali sam stalno bila pod lupom i normalno da su me kroz svaku priču povezivali sa tatom. Iz ove perspekive deluje mi da je više bila roditeljska želja da se bavim muzikom nego moja sopstvena. Zato je ova knjiga moj put kojim želim da koračam, jer me pisanje smiruje, čini kreativnom, a mogu da sačuvam sebe.
 
Iz knjige se nazire da si imala vrlo specifičan odnos sa ocem i da si bila njegova mezimica?

Naš odnos nije bio klasičan odnos oca i ćerke, to je bilo najpre jedno veliko prijateljstvo i razumevanje, obostrano. Ja sam pravila tolike gluposti u životu, a on me je stalno čupao iz njih. I u školi i van nje, sa prijateljima... Čak me vadio i iz zatvora u koji sam zamalo upala zbog tadašnjeg momka. Njemu je pomagao da se izvuče iz nekih problema. On je, s te strane, bio vrlo požrtvovan otac. S druge strane, pamtim ga i kao čoveka s kojim sam po celu noć pila vino, svirala gitaru i pisala pesme. To je ta boemska linija njegove ličnosti koju sam nasledila. S treće strane umeo je da bude, ne mogu da kažem hladan, ali kad je posao u pitanju bio je neverovatan profesionalac. Kad se on raspevavao i pripremao za nastupe i turneje svi u kući smo bili tu za njega da mu peglamo stvari i pakujemo ga. Drago mi je što je, kad sam se vratila iz Pariza a on već ostario, živeo neko vreme sa mnom i što smo nadoknadili mnogo toga propuštenog.
 
Čini se da je on u tebi pomalo video i sebe?

Jeste. Sam odnos otac-ćerka je sam po sebi specifičan. Ti imaš ćerku pa verovatno znaš šta pričam. Ne kažem da me je više voleo od moje braće, ali je bio nekako na mene slab. Ali, ćera je ćera (smeh). Znaš da mu se uvučeš pod kožu, znaš da se ušlihtaš... S obzirom da smo bili povezani i na poslovnom planu, nekako sam bila više upućena na njega nego majku, koja je više bila kod kuće ili putovala kao njegova pratnja.
 
Kako se tvoj suprug oseća kao glavni protagonista knjige?

Dok sam pisala, nije ni reč pročitao. Pitala sam ga u jednom trenutku: „Hoćeš li ti uopšte da vidiš o čemu pišem?“. On mi je rekao: „Ne, ja tebi bezuslovno verujem“. Ne znam da li bi trebalo (smeh). Pogotovo što sam u knjigu stavila i eksplicitne scene seksa. Ali, to je opis ljubavi. To smo mi. On trenutno čita knjigu i tek će da mi kaže svoj sud. Takođe, on je jedan od ljudi zbog kojih je knjiga ugledala svetlost dana jer me je ohrabrio da je objavim.
 
Autor: Dejan Katalina
Izvor: Informer