Jelena Bačić Alimpić: Sud čitalaca mi je najvažniji

„Nigde nema te“, naziv je nove knjige Jelene Bačić Alimpić u izdanju Lagune, potresne priče o bolničarki u ratu, za koju je nadahnuće našla obilazeći Siciliju.

Nije lako umreti, još je teže živeti, posebno sa krstom koji sam ja nosila na svojoj duši i u srcu, piše u svojim pismima Izabela Mesini, koju je u svom novom romanu „Nigde nema te“, u izdanju Lagune, oslikala Jelena Bačić Alimpić.

Još otkad se njen „Ringišpil“ zavrteo po knjižarama širom Srbije, znalo se da uspeh neće izostati. Godinama se bavila novinarstvom, vodila tok-šou emisije, a onda je ugasila mikorofon i kamere i posvetila se pisanju. Prethodnih šest knjiga nalazile su se na top-listama najčitanijih, a inspirciju za potresnu životnu priču na liniji fronta za vreme Prvog svetskog rata, dobila je za vreme letovanja na Siciliji.

– Posetila sam čarobnu Taorminu i tamo se zapravo začela priča o mestima, vremenu, likovima i događajima o kojima pišem u novom romanu. Odavno sam čitala i o Velikom ratu i istorijsku građu i nekako sam smatrala da su svi oni koji su bili na prvoj liniji fronta, vojnici i glavnokomandujući, nekako bili favorizovani u odnosu na sve druge, pa i na lekare i bolničarke. Oni su mnogima spasli život i svakodnevno učestvovali u strahotama, tačnije, posledicama svih tih besmislenih ratova. Ovo je priča i o retkoj, uzaludnoj, nemogućoj, rekla bih, patničkoj ljubavi, koja otvara mnoga moralna i etička pitanja. Ne znam da li je takva ljubav danas moguća, a ako jeste, onda je svakako neverovatno retka. Žrtva koju je moja junakinja Izabela podnela daleko je bolnija od onoga što je za tu ljubav učinila i koliko se za nju borila – otkriva Jelena.

Tragovi na duši

Nije lako postići da čitaoca svaka nova reč tera da čita sve više i nestrpljivo okreće stranice iščekujući epilog. U Jeleninim knjigama likovi sami ožive, pa pomislimo da su stvarni i da je ona bila njihov savremenik i hroničar.

– Jednostavno, toliko uđem u likove i priču, toliko se s njima saživim da patim, bolujem, plačem, radujem se s njima i vrlo teško od njih odlazim. Zapravo, mislim da je svaki lik koji sam do sada stvorila, na mojoj duši ostavio dubok trag, poneki ožiljak i ja danas učim da s tim živim. Izabela, Ana Balint, Ema, Marija Kolčak... sve one žive u meni i ja sam u svakoj od njih – iskrena je naša sagovornica.

Čin pisanja je poseban trenutak za svakog autora, a Jelena je još na studijama književnosti i srpskohrvatskog jezika. svoje uzore pronašla u neprevaziđenim ruskim klasicima poput Dostojevskog, Tolstoja, Bulgakova, kao i u delima Nabokova, Hemingveja, Meše Selimovića.

– Uvek pišem u naletu inspiracije, ne pišem „zanatski”, ponekad se desi i da ne pišem mesecima, a ponekad noćima ne spavam i pišem bez prestanka... Pišem iz glave, priča je isključivo u mojim mislima i emocijama, mada me neretko odvede na drugu stranu u toku stvaranja. Tekst prepravljam neznatno, uz pomoć urednika i lektora moje uzdavačke kuće Laguna. Zato oni uvek prvi pročitaju rukopis – kaže Bačić Alimpić.

Popularnost kao dvosekli mač

Muški autori nemaju problem jer su uvek pisci, i ta reč deluje ozbiljno, dok se žene nazivaju spisateljicama, čini se, pomalo pejorativno.

– Iako mi više prija kada me neko nazove piscem a ne spisateljicom, ja zapravo i ne znam šta znači ta reč?! Da li je ona u naš jezik ušla zbog seksističkih uverenja pojedinih kvaziintelektualaca? Ako je tako, onda je to tužno. Knjige, kao i pisce, delim na dobre i loše. Meni su kritike čitalaca najvažnije, i zahvaljujem se na divnim komentarima koje svakodnevno dobijam. Bez uvrede, kritičari su mi manje važni jer znam kako kritika funkcioniše u Srbiji i po kom sistemu – ističe naša sagovornica.

Kada poznato TV lice počne da objavljuje knjige, neizbežno se postavlja pitanje da li popularnost pomogne na tom polju ili pak postaje prepreka.

– Bio je to dvosekli mač. Oni koji su me voleli, verovali su da umem i da pišem, a oni kojima nisam bila omiljena, bacali su drvlje i kamenje na moj književni prvenac „Ringišpil“, koji je postigao ogroman uspeh, a da ga ni u ruke nisu uzeli. O poznavanju i upoznavanju moje malenkosti da i ne govorim. Ti, najglasniji, zlonamerni, nisu me nikada ni videli a kamoli sa mnom prozborili koju reč. Bogat novinarski staž pomogao mi je i pomaže mi i danas pri istraživanju građe za književno delo, ali ja ne pišem novinarskim stilom niti sam i dalje novinar. Ne želim da se vratim žurnalistici iako je, verovali ili ne, još mnogo onih koji su voleli moj rad i dan-danas me mole da se vratim na male ekrane - otkriva Jelena Bačić Alimpić.

Ne bih ekranizovala svoje knjige

Mada su sudbine njenih likova idealne za filmsko platno, naša sagovornica još uvek ne pomišlja na to.

– Svaka ekranizacija sa sobom nosi ogromne rizike. Morala bih da bezuslovno verujem onome ko bi neku moju knjigu pretočio u TV seriju ili film, ali bih isto tako bila vrlo zahtevna da se poruka, likovi, motivi, ključne scene i još mnogo toga ostavi baš onakvim kakvo je u knjizi... Ne znam ko bi to istrpeo – priznaje Jelena.
 
Autor: Vanja Ostojić
Izvor: Lepa&Srećna