Jelena Bačić Alimpić: Ovo je roman za moju Dunju

„Čitavog života sam na izvestan način unižavala sve što sam postigla, sve u želji da nikome ne budem trn u oku i da moja deca ne nose teret moje slave. I bez obzira na sav taj moj trud, povređivali su me zlobni, ali više im ne pridajem značaja i uvek se trudim da oprostim i podsetim sebe da nije važno šta se kaže, već ko kaže.“

Za Jelenu Bačić Alimpić 2020. je godina jubileja. Tačno deceniju posle izlaska njenog prvog bestselera „Ringišpil“, na radost njene verne čitalačke publike, svetlost dana ugledao je i Jelenin deseti roman – „Neki drugi život“ u izdanju Lagune.

Iako se dosad u svim pređašnjim delima bavila drugim epohama, „Neki drugi život“ je Jelenina prva knjiga čija je radnja smeštena u sadašnje vreme, mada se ne odvija na našim prostorima.

„Inspiracija za ovu knjigu mi je bila ćerka Dunja, koja studira u Holandiji i njoj je ova knjiga i posvećena. Da, kao i sve prethodne knjige, i ova je izmaštana. Likovi i radnja su plod moje mašte, osim što su mesta na kojima se radnja odvija stvarna, a istorijski elementi, kao i u svim prethodnim knjigama, verodostojni“, kaže Jelena Bačić Alimpić (51).

Knjigu je pisala devet meseci, sa povremenim pauzama kada je putovala u Holandiju kako bi istražila mesta o kojima piše i prikupila istorijsku građu.

„Iz ove perspektive to su bili divni, teški, ali srećni dani jer danas živimo neki drugi život. Pisala sam roman drugačije od svih ostalih, jer su me emocije tako usmeravale – priča.“
 
Jelenini junaci prolaze kroz situacije koje i realno mogu da se ostvare u životu. U središtu romana „Neki drugi život“ su bliznakinje Irene i Marta van der Linden, koje bezbrižno provode detinjstvo i mladost u Harlemu, nadomak Amsterdama. Izgledom skoro identične, ali po karakteru različite, neraskidivo su vezane jedna za drugu. Njihov brižni otac, cenjeni i imućni lekar Henrik van der Linden, međutim, krije tajnu koja preti da ugrozi porodičnu sreću. Ljudska zloba, strastvena želja za osvetom i mračna zavera iz korena će promeniti život sestara, a jedna od njih izgubiće sve.

„Sve može da se realno odslika u stvarnosti, a naročito emocije, za koje verujem, većina od nas u sebi ima. Jer ja pišem o životu“, objašnjava.

Nikad više u novinarstvo

Uvek je, kaže, pomalo tužna kada završi knjigu i preda rukopis urednici Jasmini Radojičić.

„Tužna sam, jer se na izvestan način rastajem od stvaralačkog procesa koji me čini srećnom. Jasmina je sjajna mlada žena koja mi svojim komentarima pomaže da ga poboljšam i unapredim. Rad sa njom je istinsko zadovoljstvo. Uvek prvo želim da čujem njeno stručno mišljenje, a potom mojih najmilijih, jer su oni moji najveći kritičari“, kaže Jelena.

A pre pisanja bestselera Jelena se skoro 30 godina bavila novinarstvom i, kako kaže, nikada se ne bi vratila toj profesiji.

„Trudim se da se sećam samo lepih vremena, ljudi i događaja iz tog perioda.“

Iako je publika najviše pamti kao novinarku i autorku emisije „Svet plus“ na „TV Pink“ i urednicu magazina „Svet“, Jelena je novinarsku karijeru započela u „JRT mreži“ kao saradnik u informativnoj, dokumentarno-obrazovnoj redakciji. Mnogo je putovala, radila je sjajne reportaže i dokumentarce za koje je dobijala i nagrade. Jedan od takvih je i dokumentarac iz Kazneno-popravnog doma „Istok“ na Kosovu. Jelena je jedina od svih tadašnjih novinara uspela da dobije dozvolu da uđe i razgovara sa zatvorenicima.

„Uspela sam neverovatnom upornošću i voljom. Bila sam mlada, želela sam da se dokažem i pokažem da ne postoji nemoguće. Tako sam u vreme SFRJ sedam dana provela u hotelu u Prištini, sama, i sedam dana svakog jutra sedela ispred kancelarije Bajrama Položanija, tadašnjeg pokrajinskog sekretara za Kosovo i Metohiju, sve dok me nije primio i dao mi dozvolu da uđem u KP dom 'Istok' i napravim željeni dokumentarac o političkim zatvorenicima iz tog vremena“, seća se Jelena.

Ipak, posle skoro tri decenije u novinarstvu jedan jako težak i emotivan trenutak bio je okidač da Jelena napusti posao koji je dotad radila i da počne da piše.

„To sam odlučila u periodu dok su rane zbog smrti jedne od centralnih figura u mom životu, mog oca, bile još sveže. Obećala sam mu da ću napisati knjigu. Taj trenutak je došao iznenada, dve godine nakon njegove smrti, jedne večeri, niotkuda, kada sam pomislila kako mi je već svega u životu previše. A imala sam samo četrdeset godina“, priča Jelena.

Dar za pisanje je, kaže, nasledila od predaka svoje bake, Gizele Jakob, tatine majke.

„Tereza fon Jakob je bila veoma učena i pismena žena tog vremena i radujem se, zapravo ponosna sam što mi je ona predak, pa mi je možda ona u amanet ostavila talenat za pisanje.“

A ona je talenat, kaže, ostavila u amanet svojoj ćerki Dunji.

„Moja Dunja poseduje talenat za pisanje, piše odlične eseje na engleskom jeziku, na kom i studira, ali mislim da su njena interesovanja ipak drugačija.“
 
Skromnost nije vrlina
 
Jelena je 26 godina u braku sa Miroslavom Alimpićem, predsednikom Višeg suda u Novom Sadu. Upoznali su se na veoma neobičan način, u sudnici.

„Ja sam tada bila mlada i neiskusna novinarka, radila sam za JRT mrežu i stalno bila na terenu kao televizijski reporter. Trebalo je da u svojstvu svedoka dam izjavu na sudu. Pošto nisam bila tu kada je poziv za sud stigao, moj sadašnji muž izdao je nalog za moje privođenje. Ja sam nakon tog prvog susreta ubrzo otputovala u Kanadu, gde sam živela neko vreme, i posle povratka ga slučajno srela, kod matičara. Ostalo je istorija“,  priča Jelena.
 
Kaže da su za kvalitetan i uspešan brak podjednako važni i ženska mudrost i muško poštenje.

„U svom budućem suprugu sam prepoznala pre i iznad svega čestitost i poštenje, podršku i ljubav i bila sam sigurna da će jednoga dana on biti otac moje dece. To se naprosto oseti. A privukli su me njegovi džentlmenski maniri kojih je i u ono vreme bilo malo, a danas skoro da i ne postoje.“
 
Jelena i Miroslav imaju dvoje dece, Marka i Dunju. Marko radi u Beogradu, a Dunja studira u Holandiji.

„Marko već tri godine ne živi s nama i nije mi bilo lako kada je otišao, naprotiv. Često sam, u početku, ulazila u njegovu sobu i plakala“, seća se Jelena.
 
Ipak, kako kaže, Dunja joj je zadala finalni udarac.

„Njen odlazak me je potpuno razorio iako sam ja bila ta koja ju je podsticala i podržavala u njenim željama i htenjima. Važno je da su oni srećni, a ja se već nekako snalazim. Sve se promeni. Odjednom ostanete sami, bez gnezda. Ali to je život i to je normalno. Pitate me da li deci treba dati krila. Ja sam mojima, osim ogromne ljubavi, dala najšira i najlepša krila na svetu“, priznaje.
 
Kada se osvrne za sobom, kaže da ništa ne bi menjala u svom životu.

„Znate, iskreno sam zahvalna Bogu na svemu što mi je dao i na svemu što nije. A moja životna filozofija je manje-više svima poznata: 'Ne čini drugima ono što ne bi voleo da drugi učine tebi', i tog načela se pridržavam uvek i u svakom smislu.“

Autor: Jelena Vukelić
Izvor: Blic Žena