Jelena Bačić Alimpić: Moje knjige su moja suština

Od kako je 2010. godine napisala prvi roman „Ringišpil“, koji je do danas jedan od najprodavanijih u izdavačkoj kući Laguna, knjige Jelene Bačić Alimpić slove za najiščekivanije i najčitanije.

Njena dela su prevedena na brojne evropske jezike i nagrađene nemalim brojem priznanja u celom regionu. Ipak, mnogo pre nego što se prepustila književnosti, koju je i diplomirala na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, Jelena je gradila veoma uspešnu novinarsku karijeru i bila čuvena i cenjena u medijskom svetu. Počela je kao novinarka i autorka dokumentarnih televizijskih emisija koje je pripremala za JRT mrežu i TV Novi Sad i za koje je dobila veliki broj nagrada. Radila je, potom, i kao novinar i urednik u kompaniji Color Press Group, a onda je postala jedno od najpoznatijih TV lica televizije Pink, na kojoj je radila više tok-šou emisija u kojima je ugostila gotovo sve važne ličnosti iz zemlje i regiona.

Kada je dosegla sve televizijske tronove poznata Novosađanka je iskustvo pred kamerom i talenat za novinarski posao zamenila papirom na kojem je napisala najlepše redove u deset knjiga. Nedavno je izdala novu knjigu „Neki drugi život“, koja donosi uzbudljivu, napetu i psihološki iznijansiranu priču o izdaji, odanosti i neuništivoj volji da se opstane i voli. Na početku intervjua upitali smo Jelenu Bačić Alimpić koju poruku je želela da pošalje publici novim romanom, ali i kako je zadovoljna prvim reakcijama čitaocima nakon objavljivanja.

„Svojoj čitalačkoj publici prepuštam da sami izvuku pouku iz romana prema svom čitalačkom senzibilitetu, a moja poruka koju sam ovim desetim, jubilarnim romanom 'Neki drugi život' želela da uputim je da nikome i ničemu ne dozvolimo da nam oduzme volju za životom i ljubavlju. Reakcije čitalaca su fantastične i ja sam zaista presrećna. Ako Vam kažem da je nakon samo tri nedelje od izlaska knjige u štampu otišlo drugo izdanje, a prvo je štampano u tiražu od 30.000 primeraka, onda možete da mi verujete na reč da su čitaoci, kao i ja, oduševljeni“, kaže u intervjuu za Dnevnikov TV magazin Jelena Bačić Alimpić.

Ovoga puta napravili ste veliki iskorak u žanrovskom smislu. Plašite li se promena i kako generalno podnosite izlazak iz zone komfora?

Nisam se plašila jer nikada ne kalkulišem, niti proračunavam. Naprosto sam osetila da je došlo vreme da napravim izvesne promene, rekla bih pomake u svom književnom radu i vođena intuicijom i emocijama sam to i učinila.

Budući da je ta knjiga nastajala tokom vanrednog stanja, da li je samoizolacija dodatno nadahnula vašu inspiraciju? Da li je i sama situacija u kojoj smo se našli uticala na elemente romana?

Odgovor na oba vaša pitanja je odričan. Nije, zato što pisanje jeste usamljenički posao i kad god pišem ja sam u dobrovoljnoj samoizolaciji. Situacija u kojoj smo se našli i u kojoj se nažalost i dalje nalazimo nije nikako uticala na stvaranje ovog romana, mada naslov verovatno mnoge ljude asocira baš na to što ste pomenuli, jer definitivno živimo neki drugi život.

„Neki drugi život“ posvetili ste ćerki, koja vas je i inspirisala da napišete novi roman. Da li zbog toga ova knjiga ima posebno mesto?

Sasvim sigurno. I svoj književni prvenac sam posvetila svojoj deci, Marku i Dunji, iako sam ga napisala zbog pokojnog oca, ali inspiracija za ovu knjigu bila mi je moja ćerka Dunja i njoj je, pored svih čitalaca, naravno, ova knjiga posvećena. Zbog toga će u mom, a verujem i u njenom srcu, uvek zauzimati posebno mesto.



Vaša prva knjiga „Ringišpil“ nedavno je doživela i jubilatno deseto izdanje i to kao jedna od najprodavanijih knjiga u istoriji izdavačke kuće Laguna. Koliko vas je odredila kao književnicu i koliko je taj roman zbog ogromnog uspeha postavio ogromna očekivanja ispred vašeg imena?

„Ringišpil“ je doživeo svoje treće reizdanje, a izdanja je preko četrdeset, što broji stotinu hiljada knjiga. Definitivno je „Ringišpil“ odredio moj budući život, promenio ga, oplemenio, ali mi je u amanet ostavio i najteži mogući zadatak: da i dalje opravdavam poverenje čitalaca i da ih ne izneverim. Uz mnogo rada na sebi, truda, zalaganja, učenja, putovanja i sticanja zrelosti i životne i književne, a dodala bih čistog srca i uz Božiju pomoć, u tome sam uspela. Za sada.

Kada se osvrnete na prethodnu deceniju, šta biste rekli kako su izgledala vaša umetnička traganja i koliko ste naučili o samoj sebi gradeći sebe kao književnicu?

Naučila sam mnogo i prošla kroz razne životne i iskustvene faze. Naučila sam da mi je dozvoljeno da plačem, da kažem „ne“, da ne sedim i ne družim se sa ljudima koji mi ne prijaju, da pokušam da „uđem“ u svoju suštinu što je ponekad bivalo bolno i teško, ali su se iz svega nabrojanog izrodili bestseleri.

Od kojih emocija vaš papir „beži“ i zbog čega najčešće brišete napisane redove koji na kraju ne završe u knjizi?

Verujte mi da retko brišem, osim kada se zanesem u nepotrebnoj deskripciji, a od svojih osećanja ne bežim. Moje knjige su moja suština. Ipak, papir na kojem ja pišem ne trpi vulgarnosti, banalnosti i unakažavanje našeg lepog srpskog jezika.

Kao novinarka i voditeljka na televiziji bili ste najgledaniji, a kao književnica najčitanija. Da li su vas svi ti ogromni uspesi spoticali u životu imajući u vidu da se uspeh danas uglavnom ne prašta?

Nisu me spoticali, naprotiv, gurali su me napred. Ali, bila bih neiskrena ako kažem da me nisu povređivali i ranjavali. Jesu i to mnogo. Danas na to gledam kao na još jedno korisno iskustvo i smatram da je tako moralo biti. Psi će uvek lajati i karavani će pokraj njih uvek prolaziti.

Razgovarao: Vladimir Bijelić
Izvor: Dnevnik