Jelena Bačić Alimpić, književnica: U životu pristajem na kompromise, ali ne i na ultimatume

Kao glamurozni dodir književne scene, predstavlja simbol emancipacije i sa ponosom ističe svoje novosadsko poreklo. O tome kako je godinama nosila status javne ličnosti, o svojim intimnim borbama, privatnim nespretnostima i padovima, velikim uspesima i sudbinskim potezima, Jelena Bačić Alimpić otkriva za naš portal kako je nakon burne karijere ostala dosledna sebi i urođenom daru da pravi velike poteze u maloj zemlji.

Jelena Bačić Alimpić rođena je 1969. godine u Novom Sadu. Školovala se u Karlovačkoj gimnaziji u Sremskim Karlovcima i na Filozofskom fakultetu u rodnom gradu, na Katedri za jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik. Radila je kao novinar i autor dokumentarnih televizijskih emisija za JRT mrežu i Televiziju Novi Sad u periodu od 1987. do 1993. godine. Devet godina je bila novinar i urednik u sistemu Color Press Group. Od 2002. godine do kraja 2013. radila je kao novinar, urednik i voditelj na Televiziji Pink. Dobitnica je mnogobrojnih nagrada za televizijsko stvaralaštvo u zemlji i regionu.

Autorka je više književnih dela, između ostalog, romana „Ringišpil“ (2010), koji je preveden na više jezika, nagrađen „Zlatnim Hit liberom“ i dve godine zaredom proglašavan najčitanijom knjigom domaćeg autora. „Ringišpil“ je objavljen i u luksuznom izdanju, u prestižnoj ediciji „Dragulji Lagune“, kao jedan od najprodavanijih i najčitanijih romana u istoriji izdavačke kuće Laguna. O njenim knjigama najlepše govore njeni čitaoci, a o svojim čitaocima izdvaja pažljivo birane reči.
Prenosimo delove intervjua:

Vaše knjige se baziraju na izmišljenim situacijama. Koliko Vaši junaci prolaze kroz situacije koje realno mogu da se ostvare u realnosti?

Ja pišem o životu. Žanrovski, to jesu drame, a kada su drame u pitanju onda se očekuje i zaplet i rasplet i duboka ljubavna priča. Za poslednju knjigu „Njegove bele rukavice“ neke dame mi zameraju što nisu toliko plakale. Ja sam želela da napravim iskorak i da napišem takođe životnu priču, dramu sa istorijskim elementima, ali hajde da malo odmaknemo od patosa. Knjiga je već šezdeset i nešto dana prva na top listi na moje ogromno zadovoljstvo.

Knjiga „Kofer iz Berlina“ predstavlja dve epohe koje se na kraju sublimiraju u jednu priču. Izjavili ste da je to knjiga koju Vam je bilo najteže da je napišete…

Jeste, zato što sam patila uz tu knjigu. Svi moji romani jesu izmišljene priče, ali istorijske činjenice su verodostojne. Bila sam u Sankt Peterburgu i razgovarala sam sa Verom čija je porodica stradala u opsadi Lenjingrada. Zbog te knjige putovala sam i u Sankt Peterburg i u Berlin i ona je vrlo složene strukture i bilo je teško napisati je, ali je, povrh svega, taj stvaralački proces i najteži i najlepši. Duboko proživljam pisanje svake svoje knjige i tu živu emociju delim sa čitaocima.

Gde pronalazite rečenični stimulans?

To je neobjašnjivo. Mislim da mi je Bog poklonio dar. Noć mi je odvojena za pisanje. Kada se ujutru probudim i skuvam kafu i pročitam rečenicu prosto ne mogu da verujem da sam je ja napisala. To je vrsta ogromnog zanosa. Ne pišem kada nemam inspiraciju. U stanju sam da ne napišem mesec dana ni jednu jedinu reč, a onda mi dođe da noćima i danima sedim i pišem. Građu za roman istražujem između devet meseci i godinu dana, a aktivno pišem dva ili tri meseca, tako da sama priprema mnogo duže traje.

Da li ste tokom karijere pristajali na sve, ali samo pod svojim uslovima?

I u životu i u poslu moraju se praviti kompromisi, ali nisam pristajala na kompromise koji bi mene poništili. To je nešto na šta nisam pristala, a bilo je takvih situacija. Naravno, nisam mogla da odbijem zahteve onoga ko je iznad mene i ko me plaća da ugostim određene ličnosti koje nisu po mom ukusu, ali trudila sam se da taj deo posla odradim profesionalno.

Kako Novosađani gledaju na Vaš uspeh?

Verovatno nikada neću dobiti priznanje od ovog grada iako sam napisala knjigu o njemu u „Pismu gospođe Vilme“, ali su zato Novosađani potpuno druga priča. Ovako tiražan pisac nikada neće dobiti književnu nagradu, ali ona i nije potrebna jer su najveća nagrada moji čitaoci, ali kada me pitate za sugrađane, redovno me zaustavljaju da se slikamo, da popričamo i nikada u svom rodnom gradu nisam imala loše iskustvo i jako volim Novi Sad. Proputovala sam više od pola sveta, ali mislim da ne bih mogla da odem odavde.
 
Autor: Ana Bugarinović
Izvor: mojnovisad.com