Je*an pogled na roman „Ljubav na posljednji pogled“

Može se život posmatrati iz mnogo perspektiva, ali kako je to kad se isključivo posmatra kroz (eufemistički rečeno) naturalizovanu prizmu seksa, pokazala je Vedrana Rudan u svom romanu „Ljubav na posljednji pogled“.

I pored toga što je autorka sama navela da je prvi put objavljen 2003. godine, roman opet deluje kao da je napisan koliko juče, što može imati i svoju pozitivnu i svoju negativnu stranu.

Pozitivna strana odnosi se na sâm roman, koji je utoliko više kvalitetan koliko ide ispred vremena, a ovaj je roman svakako išao ispred vremena, jer je autorka detaljno obradila jednu kontroverznu temu koja je globalni značaj dobila tek deceniju i po kasnije.

U tome je, međutim, i negativna strana priče – što je u vreme pisanja romana bila retkost pominjati probleme koje je Vedrana Rudan iznela u prvi plan, a koji su zapravo bili i ostali sastavni deo svakog društva i sistema, ali i duševnog stanja svake ljudske jedinke.

Koncipiran kao duža izjava žene optužene za ubistvo muža, roman se postepeno pretvara u potresnu ispovest, ali i u glasni krik koji je prirodno izazvan višegodišnjim trpljenjem, ćutanjem i pokoravanjem.

Već zbog toga što glavna junakinja ne govori samo o događaju za koji je optužena, nego iznosi i događaje koji naizgled nemaju direktne veze sa samim slučajem, ispovest nadilazi lični ton i izrasta u razgolićenu sliku licemernih društvenih normi, tradicionalnih seksoloških shvatanja, pa i porodičnih vrednosti koje se uglavnom ne smeju dovoditi u pitanje.

Tako će jedan prilično jasan slučaj zapravo razobličiti mnoge nejasnoće koje, kad se o njima ćuti i kad se neprestano talože jedna preko druge, neminovno dovode do tragičnih raspleta.

Kratkim i upečatljivim rečenicama, šokantnim jezičkim obrtima, a naročito efektnim korišćenjem urlika i onomatopeja, Vedrana Rudan načinila je ispovest svoje junakinje toliko autentičnom da čitalac može sebe doživeti kao neposrednog posmatrača, pa i učesnika u razgovoru sa optuženom.

Neće stoga biti retki ni momenti kada će čitalac početi da razmišlja na isti način kao glavna junakinja, pa taman kad nakon jedne njene rečenice bude poželeo da nešto može da je pita i da detaljnije razjasni njen problem – ona će sama, već u narednoj rečenici, dati odgovor na pitanje koje nije ni čula, ali za koje zna da mora biti postavljeno.

Zato se „Ljubav na posljednji pogled“ čita kao delo sa kojim se čitalac duboko saživi i još dugo nakon zaklopljene poslednje stranice razmišlja posebno o svakom bitnijem detalju, jer ponekad je teško tokom čitanja uobličiti utisak do kraja i doneti konačni zaključak, tim pre što junakinja u svojoj ispovesti nema vremena da strpljivo čeka dok svaka njena misao ne bude shvaćena.

Poznato je značenje fraze ljubav na prvi pogled i koliko ona u sebi krije romantike i sentimentalnosti (može se reći, u negativnom smislu, i patetike), ali se kroz roman Vedrane Rudan spoznaje da je početak često najmanje bitan i da prvi pogled ume da bude varljiv, dok je mnogo važnije da pri poslednjem pogledu (šta god se pod time podrazumevalo) ne bude razočaranja i gneva.

I mada je mnogo lakše ostvariti ljubav na prvi nego na poslednji pogled, upravo se kroz iskrene ispovesti, poput one koja čini ovaj roman, najbolje ukazuje na probleme koji se gomilaju – od prvog do poslednjeg pogleda – a samim tim što su isplivali na površinu i što je o njima progovoreno, može se smatrati da su bar počeli da se rešavaju.

Autor: Dušan Milijić