Ja uvek očekujem čudo

Isidora Bjelica je napisala preko 60 romana, među kojima su najčitaniji: „Spas“, „Tajni život slavnih Srpkinja“, „Ljubav u Tunisu“, „Roman o preljubi“, „Voleti i umreti na Karibima“, „Crnogorske princeze“, „Kraljice serbske“... Najnovija Isidorina knjiga jeste zbirka sećanja na poznate, „Zbog njih sam volela Beograd“, koja nam je poslužila kao povod za razgovor. Sa jednom od najvoljenijih književnica na Balkanu, pričamo o naivnosti, gladi za ljubavlju, braku...

Šta bi devojčica Isidora rekla današnjoj Isidori?

Svašta, ali verovatno ne bi vredelo hahahaha, zato što su tu barijere jake svesti, ali duboko verujem da je kontakt sa tim detetom u sebi, ako smo uspeli da ga sačuvamo, zapravo najsvetliji odnos što imamo. Odatle ona biblijska poruka: „Budite kao deca“.

Postoji li neki čudan osećaj koji vas prati celog života?

Mnogi osećaji me prate, ja sam hiper hiper senzibilna, prosto sve osećam jače, intenzivnije, vidim nevidljivo, i sreća i boli su hipertrofirani. I to nije lako. 
 
Koliko poznajete govor svoga tela?

Ja sam uvek bila okrenuta duhovnom, nisam slušala telo, nisam mu ugađala i često sam ga ignorisala. Normalno da je ono počelo da se buni jer to vam je odnos kokoška-jaje, psiha utiče na biohemiju, biohemija na psihu... Neverovatna je ta povezanost misli i osećaja sa telesnim reakcijama. Sva je tajna kako, kad duhovno počnete da kontrolišete lučenje kortizola, de fakto upravljate zdravljem svoga tela.

Koje tri rečenice iz vaspitnog softvera kojim su vas „nadojili“, izdvajate kao fatalne za imuno sistem?

Uh ima ih puno više, one su čak u genetici. Kad hiperosetljivu i tananu osobu učinite još više odgovornom, još više posvećenom drugima, onda ona potpuno zaboravi na sebe a to neretko dovodi do imunosupresije. Pored toga i bajke su odigrale svoje, previše bajki i romantičan duh i evo vam oboljenja baš kao u vreme romantičarskog pokreta. I za kraj, ja sam rasla pored ljudi koji su me nahranili ekstremnim idealizmom i negiranjem materijalnog aspekta sveta.
 
Koje vreme smatrate izgubljenim a koje najkvalitetnije provedenim?

Jedino izgubljeno vreme je vreme brige i patnje u očekivanju onog što će doći, odnosno kad god ne živimo savremeni trenutak nego smo mislima u prošlosti ili budućnosti, to je izgubljen trenutak. Mi načelno previše brinemo i žalimo za prošlim, ne shvatajući da jedino što imamo je sada, ma kako ono bilo. Tajna je u prihvatanju sadašnjeg trenutka.

Ubrajaju vas u najumnije žene, ali mudrost nije štit od greške. Kada ste se poslednji put rasplakali zato što vas je neko nasamario?

O, da, to ide jedno uz drugo, pametna da filosofiram i bavim se kosmičkim tajnama a naivna za prosti život hahahaha... Mnogo puta sam patila ne zato što sam nasamarena, nego što su izneverena moja očekivanja. Kad ukinete očekivanja, ukine se i patnja, ali treba dotle doći.
 
Kod koje svoje permanente naivnosti imate najjači osećaj ličnog zadovoljstva?

Da iznova i iznova verujem ljudima, ma koliko me povredili. Pa i beli miševi krenu drugom stazom kad ih strefi struja, ali ja ne. Ima nešto plemenito iracionalno u mom potencijalu zablude i nade, ja uvek očekujem mirakl.

Postoje li plodonosne greške? Možete li da ih pronađete u ličnoj arhivi?



Sve greške su plodonosne, u stvari sve je učenje. Kako da naučis nešto o sebi, svetu i drugima, ako ne grešiš? Neretko se ispostavi da su greške blago. Nekada sam bila surova prema sebi oko toga, danas shvatam da je naša svest toliko ograničena da je iluzorno suditi i sebi i drugima. Svako, s obzirom na svoje mogućnosti, radi najbolje što može u svakom trenutku. Samoosuda je, kao i osuda drugih, čin taštine... 
 
Čije filozofsko razmišljanje vrtite ovih dana po glavi? 

Momentalno se bavim Rupertom Spajrom i Elizabetom Parel.

Da li je u čovekovoj prirodi ili patologiji da se vezuje za one koje voli?

Vidite, nije problem u tim osobama, nego u samom činu vezivanja. Za šta god se vežemo, za šta god poverujemo da bez toga ne možemo, izgubićemo ga na ovaj ili onaj način. Osnovni kosmički zakon je da se sve menja i sve nestaje. Sva čovekova bol, sav veltšmerc, proizilazi iz toga što mi to ne možemo da prihvatimo. U tome je lepota i tragizam. Ljudi se patološki vezuju za osobe, status, telo, imovinu, bližnje... Da bi nešto imao, moraš se naučiti da nemaš ništa, da si ovde samo privremeni gost i da ništa nije tvoje, ni roditelji, ni deca, ni partneri, ni telo.
 
Ni od koga ne možemo tražiti da nas voli, još manje to možemo da očekujemo. Postoje li onda i teoretska šansa za uzajamnu ljubav?

Veliki sam poklonik savremenog čudnog solipsizma. Mi tražimo ljubav tamo gde je nema a odbacujemo je tamo gde izvire, to vam je kao da permanentno kopate u pustinji i čudite se što nema vode. Čovek ne može da zahteva niti očekuje bilo šta, pa ni uzvraćenu ljubav. Ni oko čega ljudi ne pate toliko kao zbog ljubavi, svi su stalno gladni ljubavi, imate braću od 80 godina koja se svađaju koga je mama volela više. To je zato što nas zaista u konkretnom slučaju ne uče kako da budemo konektovani na božanski izvor ljubavi, i to je ljudima previše apstraktno i onda stalno patimo, jer osećamo da dajemo a ne dobijamo... a ta emotivna zahtevnost ubija.
 
Da li je brak kao paradontoza koja neminovno razmekšava meso ljubavi?

Sekularni brak je okultna veza u kojoj nasleđujete sve arhetipske probleme, patnje, nesuglasice svih brakova pre vas i oko vas. To je uzrok što čak ni holivudske dive koje imaju sve, ne bivaju srećne i razvode se. To su jake i teške energije bola, zvocanja, razočarenja koje ubijaju individualne energije ljubavi i obaraju im frekvenciju. Objektivno, u brakovima su zadovoljni samo oni ekstremni materijalisti koji su preko te okultne zajednice, u tom trouglu sa državom, profitirali. Svaka senzitivna duša mora žestoko da se bori sa tim arhetipovima.

Poznajete veliki broj vanserijskih ljudi. Koliko je njih doživelo bračnu sreću?

Nije bračna sreća sedmica na lotou. Kažu da i ti što dobiju na lotou posle godinu dana imaju nivo seratonina kao oni koji su ostali pre godinu osakaćeni u saobraćajki. To vam sve govori. Mi u brak ulazimo bez ikakvih ezoterijskih iskustava i onda nas pojedu svi arhetipovi braka. Od toga nisu bili imuni ni veliki, poznati ljudi, samo što su njihove bračne sreće i nesreće bile bar zabavnije i estetičnije, te su ih neretko pretvarali u alhemijskom procesu u umetnost.
 
Upravo je izašla vaša knjiga „Zbog njih sam volela Beograd“. Koja je od briljantih ličnosti sa kojima ste imali sreće da se družite, najsličnija vama?

Ne znam, zaista, to je teško pitanje ali u određenoj neuklopljivosti Milorada Pavića u balkanski mentalitet uvek sam imala uzor za identifikaciju, kao i u potrebi da uvek estetizujem stvarnost kako je to činila Olja Ivanjicki. Čovek u svakom prijatelju primeti neki sinhronicitet, inače do tog odnosa ne bi ni došlo... to su sve izuzetne, velike duše.

Pošto većina ličnosti iz vaše najnovije knjige nije više među živima – koliko su njihove smrti nalik njima?

Čovek na neki način verovatno podsvesno odlučuje i o načinu i vremenu svog odlaska, to je deo vezan za više ja, nešto o čemu svesni um nema pojma. Ipak, u knjizi postoji deo kako je genijalni Dragan Sakan uspeo da pretvori čak i stereotip sahrane u vrhunsku umetnost, kada smo ispraćali Bogdana Tirnanića. Znači, čak je i to moguće. Čini se da ontološku determinisanost svadbi i sahrana ništa ne može da promeni ali, eto, kad genije režira, može sve...

Slavni prijatelji - između dve korice

Isidora Bjelica je u knjizi „Zbog njih sam volela Beograd“ zapisala sećanja na druženja sa svojim slavnim prijateljima. S prepoznatljivom iskrenošću i humorom, autorka otkriva nepoznate podatke o javnim ličnostima koje su činile Beograd uzbudljivim.

Među njima su: Milorad Pavić, Dragoš Kalajić, Brana Crnčević, Dinko Tucaković, Bogdan Tirnanić, Olja Ivanjicki, Nebojša Đukelić, Ksenija Zečević, Nikola Kavaja, Miro Radojčić, Ksenija Pajčin, Slavko Ćuruvija, Velimir Bata Živojinović, Jovan Ćirilov, Dragana Ćosić, Dragan Nikolić…

„Ova knjiga je podsećanje i na žive i na one koji su otišli u drugu dimenziju, a koji su u jednom trenutku svog života činili ovaj balkanski grad na neki način čarobnim“, zapisala je Isidora.

Saznaćete: Kako se zapalio automobil u kojem su bili Milorad Pavić sa svojom suprugom i bračnim parom Bjelica – Pajkić? O čemu je Stevo Žigon pričao sa Isidorom kada su nosili humanitarnu pomoć u Krajinu? Šta joj je Miodrag Bulatović rekao u jednom poverljivom razgovoru telefonom? Kako ju je kamen u bubregu pomirio sa Živojinom Pavlovićem? Šta joj je Ksenija Pajčin rekla o prijateljstvu? Kako je Jovan Ćirilov promenio naslov jednog od njenih najčitanijih romana? I još mnogo toga o Isidorinim prijateljima, jer ona smatra da je „prijateljstvo jedini nebeski odnos na zemlji“.

Izvor: onamagazin.com
Autor: Branislava Mićić