Laguna - Bukmarker - Izdržljivost Ejmi Tan - Knjige o kojima se priča
Besplatna dostava za porudžbine iz Srbije
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Izdržljivost Ejmi Tan

Čuvena autorka romana „Klub radosti i sreće“ govori o svojoj zaostavštini, o tome kako je pretočila u svoje romane generacijsku traumu i kako treba saseći rasizam u korenu.

Negde pred kraj dokumentarnog filma „Amy Tan: Unintended Memoir“ postoji scena u kojoj autorka pokazuje gledaocima svoje crteže ptica. Prelistava stranice bloka za crtanje sa nedovršenim skicama i pedantnim, detaljnim ilustracijama, i govori: „Kada bih mogla da radim šta god želim po čitav dan mesec dana, samo bih posmatrala ptice i crtala, bez pritiska da neko očekuje da stvorim nešto... shvatila sam da sloboda da radim ono u čemu uživam dolazi od toga da nema očekivanja – i da to moram da radim samo zbog sebe.“

Njene reči su me zapanjile. Tako je malo živih, toliko plodnih pisaca koje javnost smatra velikanima –američkih pisaca azijskog porekla – kakva je Ejmi Tan. Njena prva knjiga, „Klub radosti i sreće“ postigla je ogroman uspeh, ostavši na listi bestselera Njujork tajmsa čitavih sedam meseci, nakon čega je adaptirana u prvi veliki holivudski film sa glumačkom postavom azijskog porekla. Ejmi Tan je nastavila svoju aktivnu i uspešnu karijeru; objavila je još pet romana, dve knjige publicistike i nekoliko knjiga za decu.

Zadivila me je lepota njenih crteža. Njena potreba da stvara umetnost nezavisno od naših predstava, očekivanja i obaveza koje njen posao nosi – od onoga što Ejmi Tan predstavlja – podsetila me je i tereta koji takav uspeh podrazumeva, pogotovo kod osoba kod kojih slava vodi izjednačavanju njihovog dela i ličnosti.

Autorka se seća kako je odbila reditelja Džejmija Redforda kada joj je prvi put ponudio da napravi dokumentarni film o njoj, koji je nedavno ipak ugledao svetlost dana kao deo projekta „American Masters“: „Ja nikako nisam američki velikan“, rekla mu je. „Mogu da nabrojim mnogo njih koje smatram američkim velikanima, ali sebe nikada nisam ubrajala među njih.“ Redford ju je pitao ponovo, i ponovo, sve dok autorka nije pristala. Seća se da se predomislila jednom prilikom kada su ona i Redford razgovarali o svojim životima, a naročito o bolnim iskustvima koje su delili. Redford je preminuo krajem 2020. godine od kancera – dokumentarac o Ejmi Tan bio je poslednji film koji je uradio. „Njegov bol se razlikovao od mog. Njegov bol je bio stvaran, fizički bol, i on je morao da bude izdržljiv“, kaže autorka. „Ali to nešto zajedničko i naša sposobnost da razgovaramo o bolu, to je bilo važno.“

Ubrzo pošto je završeno snimanje dokumentarca, Ejmi Tan dobija ponudu sajta „MasterClass“ koji nudi video seminare u saradnji sa stručnjacima iz velikog broja oblasti, uključujući pisanje. Iako ona sebe ne smatra „velikanom“, ovo je još jedan primer da tu titulu zaslužuje.

I tako, kada se pojavila u video pozivu na mom računaru, prepoznatljiva ali opet malo drugačija zbog nove šik frizure (koju je sama ošišala za vreme pandemije), nisam uspela da se suzdržim a da ne izbrbljam da sam veoma nervozna. „Ja sam prijateljski raspoložena. Ne moraš da brineš“, rekla je toplo se osmehnuvši. I dok sam ja ovom razgovoru pristupila sa nervoznim uzbuđenjem jednog novajlije (moj debitantski roman objavljen je prošle godine) koji prilazi maestru, ona je ostala nepretenciozna, otvorena i raspoložena za razgovor. Razgovarale smo o tome kako je bilo posmatrati svoj život na dokumentarnom filmu, kakav su uticaj događaji iz detinjstva – odrastanje sa samoubilački nastrojenom majkom, smrt njenog oca i starijeg brata – ostavili na njen rad, šta ona pronalazi u fikciji i ko je ona, kao pisac, danas.

Ranije ste govorili da imate izrazito vizuelan odnos prema pisanju. Kakav je osećaj posmatrati svoj život kako se odvija na filmu?

Reditelj ima diplomu iz kreativnog pisanja, prema tome, bio je veoma vešt u kreiranju narativa. Primetićete da je u filmu predstavljen veliki broj artefakata, fotografija, pisama, dokumenata. U početku sam bila pomalo neodlučna, ali kada se sve zahuktalo, dešavalo se da kažem: „Hej, Džejmi, pronašla sam još jednu kutiju sa fotografijama i video-snimcima, želiš da pregledaš? Planirala sam da ih bacim.“ A on bi rekao: „Ne, daj ih meni.“ Odmah bi došao i uzeo sve. Bile su tu i gomile časopisa. Nekada sam čuvala sve časopise u kojima je bilo članaka o meni i mojim knjigama, i naravno, nikada ih nisam pogledala. On je sve to uzimao, upotrebio, a zatim smo ih bacali. Čitava moja arhiva, sve ono što mi najviše znači, sve je sačuvano u dokumentarnom filmu.

Koji artefakti su za vas posebno važni?

Jedan od njih bio je video-snimak moje majke kako priča priču. Veoma dugo nisam imala mogućnost da ga pogledam jer je reč o staroj tehnologiji. Sve je bilo snimljeno na VHS kasete, a Džejmi ih je prebacio u digitalni format. I tako sam ponovo sedela ispred svoje majke koja mi se obraća. Ja sam je intervjuisala sa svojom malom Soni kamerom. To je jedan veoma ličan snimak, majka koja se obraća svom detetu, žena koja izgovara rečenice poput: „Ti i Džon [Ejmin brat], grozni ste prema meni.“ Pomislila sam, i ovo je deo priče. Bilo mi je važno da vidim stvari o kojima sam pisala kako se odvijaju pred mojim očima – njen pogled pun ponosa dok ja sviram klavir. Vide se i sve greške koje sam pravila, ali taj neverovatan ponos jer umem da sviram. To je bilo prelepo videti, ogromno iznenađenje – iznenađenje zbog kog sam se postidela.

Bilo je trenutaka kada je moja majka pričala o nekim svojim traumama: o čoveku za koga je bila udata, o bebi koju je izgubila. Namera mi je bila da je pustim da priča, da je ne prekidam. Ako bi stala, rekla bih nešto što bi je vratilo u tu scenu. Na primer, kakvu hranu si jela? To je bilo dovoljno da ponovo pokrene novu emocionalnu scenu u kojoj je preživljavala sve svoje uspomene. Bilo je kao da pati od posttraumatskog poremećaja, i ako je pitate o nečemu, ona to ponovo proživljava.

Bilo mi je jasno da Džejmi želi da pokaže kako su me traume i izdržljivost oblikovali kao pisca. Materijali koje je koristio vratili su mi u sećanje kako je moj život nekada izgledao. Danas mnogo bolje razumem da je sve ono što se dešavalo između mene i moje majke, koliko god bilo strašno – doprinelo da postanem pisac. To je ono što je oblikovalo i mene i vrednosti u koje verujem.



Čini se da je vašoj majci, Dejzi, bio potreban neko ko će je saslušati, ko će čuti njenu stranu priče, a da ste vi bili njeno sredstvo da neke od priča ispriča.

Kada sam tek počela da pišem, ti razgovori su mi bili veoma korisni. Bila sam spremna da slušam satima kako bih dobila što više detalja. „Kako si se zbog toga osećala?“ Ali to nisam radila samo da bih došla do priče, već zato što me je zaista interesovalo, jer sam shvatala da je to moja majka, koja je formirala mene kao osobu. Njene reakcije, njena upozorenja, njeni strahovi, njena anksioznost, sve je to ona prenela na mene. I one su danas deo mog bića. Međutim, nisam nasledila njena oštećenja – njenu tendenciju da je sećanja, emocije i frustracije preplave do te mere da poželi da se ubije.

Za mene knjiga „Klub radosti i sreće“ predstavlja Dejzi u blažem svetlu, ali u dokumentarnom filmu upoznajemo pravu Dejzi. Ona je bila upravo takva: bila je pametna. Bila je duhovita. Bila je šarmantna. Bila je koketna i prelepa. I bila je veoma oštećena.

Kada sam počela da pišem „Klub radosti i sreće“, zamišljala sam šta moja majka pokušava da mi kaže. Jedna od priča, „Svrake“ govori o devojci koja odlazi da živi sa svojom majkom i bogatašem za kog se njena majka udala, kao njegova četvrta žena, a koja izvršava samoubistvo kada sa njim dobije sina. To je verovatno činjenički najistinitija priča. To je priča u kojoj sam se veoma trudila da izmaštam svoju majku, njen glas koji mi priča ovu priču i objašnjava njen smisao. Reč je o neprestanom učenju o važnosti zamišljenog slušaoca. Morao bi da bude neko ko zna šta sam ja u stanju da razumem i da mi onda pomogne da razumem.

Zanimljivo da ste pomenuli stolice, jer sam baš nameravala da vas pitam nešto o vašem stilu. Kad je reč o ličnom stilu, šta je za vas važno?

Rekla bih da ja svakako imam neki svoj stil. Stil nema nikakve veze sa trenutnim trendovima. Ne mora da ima nikakve veze ni sa dizajnerima, bilo da je reč o Le Korbizijeu ili o Steli Mekartni. To bi trebalo da bude nešto praktično, i nešto što će dugo trajati. Moja frizura se nije menjala godinama, sve do pandemije. Nisam mogla da odem kod frizera, pa sam počela sama da se šišam. Dosta sam je skratila u proteklih godinu dana. I morala sam da nastavim da je šišam, tako da je sada ovo moja frizura. I dopada mi se, tako da ću verovatno ostaviti ovako. Vrlo je praktična. I sama se farbam. Sve moje stvari mogu da se peru u mašini, suše se na vazduhu. Ili su od vune ili od kašmira. Čak su mi i letnje stvari od merino vune. To ima veze sa tim kako se slažu, koliko traju, koliko su udobne. Možete da kombinujete bilo šta i sve se slaže. Mogu da pešačim u toj odeći. Mogu da dodam samo neki nakit i da odem na večernju zabavu. Veliki sam obožavalac Mijakea upravo zbog toga. Kada krenete na promotivnu turneju možete da ponesete samo nekoliko stvari. Izgužvaju se. Samo ih izvadite i isprave se. Kao pidžama su. Jednom prilikom, pre dvadesetak godina, kada sam prenoćila u bolnici, nosila sam Mijakea.

Čini mi je da su vas dosta poistovećivali sa onim što vi predstavljate, a da nisu uzimali u obzir ko ste vi kao ljudsko biće. Možda je to delimično i zbog toga što ranije nije bilo mnogo pisaca azijskog porekla u Americi.

Pre trideset godina, pritisak da uradite pravu stvar bio je ogroman. Osim toga, vladalo je uverenje da ako ste dosta čitani, sigurno niste autentični. Sada je to manje prisutno. Ja sam veoma srećna kada vidim da je neko azijskog porekla ne samo počeo da objavljuje svoja dela, već dobija i nagrade, priznanja – i to ne samo za „najboljeg Amerikanca azijskog porekla“.

Ha Đin je bio dobitnik Nacionalne nagrade za književnost pre mnogo godina. Vijet Tan Nujen dobio je Pulicera. Ima mnogo odličnih knjiga i ono što mene oduševljava je što te knjige ne moraju da budu o majci Kineskinji i ćerkama i generacijskim odnosima i slično. Knjiga „Sve što ti nikad nisam rekla“ autorke Selest Ing ne govori o tome kako je biti Kineskinja. Ta činjenica nije sakrivena, ali priča govori o sasvim drugim temama, a ne o identitetu junakinje. Za mene je to veoma uzbudljivo, jer kada kada raspolažete velikim brojem priča – ne samo imigrantskih, već priča o raznim stvarima koje mogu da budu značajne za svakoga – onda možete da doživljavate ove knjige iz različitih uglova. Neće više biti samo u kategoriji azijske literature. Na početku sam bila veoma svesna činjenice da sam azijskog porekla, da sam pripadnica manjine koju su uključili u određenu grupu pisaca. Uvek mi je to bilo prisutno u podsvesti i pitala sam se da li su moje knjige primećivane.

Tako je, i to se odnosi i na želju da ne budete javna ličnost. Ali, kada ste objavljivani autor neophodno je da imate to iskustvo zajedništva. Da niste objavljivali svoja dela, ja ne bih imala priliku da čitam vaše priče. Osim toga, to je smislen način komuniciranja sa drugima.

O tome govorim na „MasterClass“ predavanjima, o značaju književnosti i fikcije. Knjige nas povezuju jer prikazuju ono što nam je kao ljudima zajedničko, i inspirišu da se zainteresujemo i za različitosti. Treba da postoje lične priče koje su verodostojne, bez obzira na to što su izmišljene, da bi čitaoci mogli da se poistovete sa junacima, a samim tim i sa stvarnim ljudima sa istim osobinama koje će možda upoznati u stvarnom životu. To je ono što menja ljude.

Autor: Aleksandra Čang
Izvor: harpersbazaar.com
Prevod: Maja Horvat
Foto: Robert Foothorap


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
beskrajno zabavna priča u koju ćete se zaljubiti  laguna knjige Beskrajno zabavna priča u koju ćete se zaljubiti!
29.07.2021.
Navikli smo da Sara Mlinovski dočarava glasove stvarnih tinejdžera razapetih nad jazom između detinjstva i zrelog doba. Ništa manje se ne događa ni u njenom najnovijem romanu „Deset stvari koje smo ur...
više
godine panike laguna knjige Godine panike
29.07.2021.
Za  razliku  od  detinjstva,  adolescencije,  menopauze  ili  krize  srednjih  godina,  nemamo  uobičajeni  izraz  za  to  bu...
više
zašto nas učitelji teraju da čitamo stare priče  laguna knjige Zašto nas učitelji teraju da čitamo stare priče?
29.07.2021.
Slobodno se može reći – koliko učitelja toliko i razloga za čitanje starih priča. Stare priče nam se ponekad čine čudnim jer iznose verovanja, vrednosti i način života koji su mnogim čitaocima nepozna...
više
kultura poništavanja je sramna fleka na mapi književnog sveta laguna knjige Kultura poništavanja je sramna fleka na mapi književnog sveta
29.07.2021.
Možda ste do sada čuli za kulturu poništavanja (Cancel culture) i nekima je sigurno jasno da to nije ništa novo. Sohini Kumar i Ris Gudvel su o tome govorili pre pola decenije, Hobs i Mendevil su bili...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.