Svaka nova knjiga o Milevi Marić-Ajnštajn i te kako je značajna i dragocena za srpsku, ali i za svetsku publiku, pošto prva supruga Alberta Ajnštajna nesumnjivo spada u one istorijske ličnosti koje se često pominju premda nije poznato mnogo konkretnih detalja iz njihovog života.
U ovom slučaju teorija relativiteta neretko se pretvara u teoriju zavere, jer koliko je u prošlosti ime Mileve Marić-Ajnštajn bilo bacano u zasenak njenog muža, toliko se u poslednje vreme mogu čuti priče da je Albert Ajnštajn, objavivši naučne radove pod svojim imenom, u stvari plagirao originalne ideje svoje supruge.
Zbog svega toga, Heder Terel nije imala lak zadatak da nam romanom „Drugi Ajnštajn“, koji je objavila pod pseudonimom Mari Benedikt, na jedan slikovit i prilično uverljiv način dočara život Mileve Marić-Ajnštajn, i to upravo iz ugla glavne junakinje, ispričano u prvom licu, što je zahtevalo ne samo proučavanje epohe o kojoj je reč, nego i duboko zadiranje u tadašnje običaje, pravila, ideje, a naročito je bilo neophodno temeljno sagledavanje psiholoških profila, kako onih koji su tipični za epohu, tako i onih koji su od epohe odudarali.
Svakako je Mileva Marić-Ajnštajn spadala u one koji se nisu ni duhovno ni fizički mogli uklopiti u vreme i sredinu kojima su pripadali, bilo da je u pitanju srpsko patrijarhalno vaspitanje i malograđanska sredina koja se Milevi rugala zbog njegog „deformiteta“, bilo da je austrougarski zakon koji je zabranjivao ženama da studiraju, bilo da je ciriški pansion gde se s podozrenjem gledalo na svaku posetu muškarca mladoj studentkinji, bilo da je brak gde je najveća nagrada mogla biti samo muževljevo verbalno priznanje da je žena jedini matematičar u porodici.
Iako podržavana od strane svog oca da gvozdenom voljom razbije barijere koje su tada svim ženama stajale na putu, iako u početku čvrsto ubeđena da romansa između dvoje ambicioznih naučnika ne sme biti deo nijedne jednačine, iako spremna da Božje tajne neprestano traži po budžacima nauke, mlada Mileva Marić ipak neće izbeći klopku koja će je odvesti pravo u glib malograđanštine, pošto je poverovala svom kolegi sa studija Albertu Ajnštajnu da će njih dvoje ostvariti san o boemskom i naučnom paru, te mu je podarila, kako se tada govorilo, svoju „košulju“, ali kako će se docnije pokazati, podarila mu je i svoje naučne ideje, te je na taj način i u teoriji i u praksi propao jedan ljubavni eksperiment.
I pored toga što je Albert Ajnštajn izraziti antagonista u romanu, cilj nije bio da se ospore rad i zasluga čuvenog naučnika, nego da se pokaže kako su i takvi ljudi posedovali vrline i mane poput svih ostalih, kako su i oni umeli da u svojoj gordosti iritiraju sujetom i sebičnošću, te da se dive samo onim cvetovima koje ne bi smeli da uberu.
Naravno, ne treba smetnuti s uma da „Drugi Ajnštajn“ ipak ide u domen fikcije, a ne dokumentarnosti, što znači da je autorka imala pravo da se malo poigra i sa činjenicama i sa teorijama, ali baš zato ćemo još više biti fascinirani sa kolikom je autentičnošću prikazan svaki dijalog, svaka scena, svaki događaj, a čak i oni koji su potpuno izmišljeni i za koje nam je jasno da se nisu mogli desiti s tolikom su pažnjom motivisani da ćemo ih do detalja zamisliti i svojevoljno poverovati da su jednostavno morali da se dogode.
Takođe je s neverovatnom preciznošću prikazano sazrevanje i razvoj dvoje glavnih likova, pa ćemo se u drugoj polovini romana sigurno zapitati gde je onaj student Albert koji od tolike zaljubljenosti nije čekao pozivnicu da bi došao u posetu koleginici Milevi. U stvari, vrlo brzo ćemo shvatiti da se nije mnogo promenilo nakon što je Ajnštajn ostvario svoju poziciju na naučnom polju, jer verovatno nikada ne bi ušao u istoriju da je čekao pozivnicu i da nije iskoristio onu pozivnicu što je nauka bila namenila Milevi Marić, koja će zauvek ostati drugi Ajnštajn, bilo bukvalno, kao Ajnštajnova supruga, bilo figurativno – kao pametnija od samog Ajnštajna – ali obavezno u njegovoj senci čak i kad treba pokazati koliko je bila bolja od njega.
Autor: Dušan Milijić