Iza pera: Kejt Morton

Jedna od omiljenih knjiga koje sam pročitala u poslednje vreme je „Časovničareva kći“ tako da sam oduševljena da je danas sa nama u rubrici „Iza pera“ upravo autorka Kejt Morton.



„Časovničareva kći“ ima gotsku atmosferu, daleko više nego bilo koji vaš roman pre njega. Da li je inspiracija potekla iz nekog određenog književnog dela ili životnog iskustva?

Opsednuta sam kućama. Volim ih u arhitektonskom i estetskom pogledu, ali najviše me privlače kao skladišta sećanja. Gotovo je nemoguće da zakoračim u neku staru kuću a da se odmah ne zapitam kakvi su bili njeni stanovnici u prošlosti. Sve kuće u mojim romanima progoni neka vrsta prošlosti, ali sam u knjizi „Časovničareva kći“ mogla da produbim tu temu. Dopada mi se ideja davanja glasa „zaboravljenim ženama“ istorije, a za stvaranje Birčvud vile me inspirisalo mnogo stvarnih kuća.

U romanu postoji mnoštvo glasova koji pričaju svoje priče. Da li je tokom stvaranja postojao neki koji se posebno izdavajao od samog početka?

Glas Berdi Bel je prvi koji sam čula. Pre nekoliko godina sam čitala o engleskim romantičarima, posebno o legendarnom letu koje su Bajron, Šelijeva i njihovi prijatelji proveli na jezeru u Švajcarskoj, u vreme kada je Meri Šeli napisala „Frankenštajna“. Istovremeno sam razmišljala o Harvington Holu, stvarnoj kući čiji je jedan poseban deo probudio moju maštu. Te dve ideje su se sjedinile i nastala je Berdi Bel. Napisala sam prvu scenu – o grupi mladih umetnika koji beže iz Londona u potrazi za letom ispunjenim kreativnošću, ali stvari nažalost pođu po zlu – i zatim je ostavila po strani (jer sam tada pisala drugi roman) dok nisam upoznala arhivara i ostatak priče je počeo da dobija oblik.

Koliko vremena je bilo potrebno da se napiše ovako obiman roman – od početne inspiracije do samog završetka? Koliko je istraživanja bilo potrebno i da li istražujete i tokom procesa pisanja?

Proces pisanja je za mene posebno iskustvo. Pišem o stvarima koje me lično zanimaju tako da je veo između sveta u knjizi i mog života porozan, neprestano se međusobno dopunjuju. Uvek sprovedem veliko istraživanje o građevinama na samoj lokaciji, a onda krenem sa sužavanjem likova, mesta i priče – zatim se fokusiram. Od samog početka pravim mnogo beležaka, ali retko kada ih ponovo pogledam. Trudim se da usvajam informacije tako da istraživanje postane moje znanje i samim tim mogu da otelotvorim lika, pišem iz njegove perspektive i o njegovom svetu kao da je moj. Sa istraživanjem nastavljam tokom procesa pisanja – kroz čitanje, odlaske u muzeje, galerije, posećivanje lokacija, slušanje muzike ili gledanje dokumentarnih filmova.

Postoji li neko godišnje doba koje vam je kreativno inspirativnije?

Svako od njih iz različitih razloga. Volim da pišem u jesen i zimu zbog jednostavne činjenice da je tada zadovoljstvo biti unutra gde gori vatra, sa ćebetom preko nogu i toplim pićem kraj sebe; ali me takođe inspiriše nalet radosti kada izađem napolje tokom prolećnog  ili letnjeg jutra. Podstiče me na akciju, stvara jak osećaj da treba nešto da radim, a najčešće je to „nešto“ upravo pisanje.

Izvor: theresasmithwrites.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Rhododendrites - Own work / CC BY-SA 4.0 / Wikimedia commons