Iz ugla prevodioca: „Bioskopska promišljanja“

Svi već odavno znamo da Kventin Tarantino ume veoma dobro da piše – da nije tako, filmovi snimljeni po njegovim scenarijima, od „Prave ljubavi“ i „Rođenih ubica“ pa sve do najsvežijeg, „Bilo jednom u Holivudu“, ne bi bili toliko gledani, nagrađivani, popularni i kultni. Ipak, odnedavno imamo priliku da se uverimo u to i zahvaljujući knjigama čiji je Tarantino autor.

„Bioskopska promišljanja“ su knjiga eseja o filmu, ogleda koje je Tarantino pisao tokom godina, i svojevrsni su nastavak ljubavnog pisma Holivudu započetog u njegovom romanu „Bilo jednom u Holivudu“. Delimično autobiografsko, ovo delo nas upoznaje sa okolnostima u kojima je „mali K.“ (Kventin) odrastao sa filmovima koje je obično gledao s majkom i njenim trenutno aktuelnim dečkom u bioskopima Los Anđelesa na večernjim dvostrukim projekcijama, u dvoranama gde je najčešće bio jedino dete, a veoma često i jedan od retkih belaca. Naravno, najčešće su to bili filmovi ne baš podobni za njegov uzrast, filmovi čije sve slojeve i poruke jednostavno nije mogao da razume sve dok ih kasnije nije ponovo odgledao („Džo... i to je Amerika“, „Oslobađanje“, „Šaft“, „Taksista“...). Ali ti filmovi – i taj ritual odlaska u bioskop, koji je više voleo nego da ostane kod kuće uz TV sa bebisiterkom – aktivno su uticali na njegov razvoj i kasniju opredeljenost za bavljenje filmom.

Tarantino se ovde bavi čuvenim filmovima i sineastama tzv. „Novog Holivuda“ koji su udahnuli nov život pomalo oveštalim žanrovima, pogotovo vesternu, kriminalističkom i akcionom filmu. Njegovi ogledi posvećeni su Pekinpou, Skorsezeu, Burmanu, De Palmi, Šrederu i drugima, obično kroz analizu njihovih ključnih filmova s početka sedamdesetih. Pored toga što objašnjavaju okolnosti u kojima su neki od tih legendarnih filmova nastajali, oni donose i sliku o tome kako Holivud funkcioniše, kako izgleda put od nastanka scenarija do realizacije filma, i koliki uticaj na to imaju producenti, režiseri ili filmske zvezde.

A kad se o filmskim zvezdama radi, u ovoj knjizi Tarantino potencira svoju tezu da je poslednja autentična holivudska zvezda bio Stiv Mekvin, i to ilustruje priču o filmu „Bekstvo“ (u kojem mu je partnerka bila Ali Mekgrou), tvrdeći kako posle njega više niko od glumaca nije imao takav uticaj i težinu u korporativnoj „fabrici snova“.

Tu je i tekst o filmskim kritičarima iz „druge lige“, odnosno ljudima koji su marljivo pratili premijere debitantskih ostvarenja mladih sineasta i svojim prikazima pomogli da se ostvare mnoge uspešne filmske karijere, priče o filmovima tzv. „crnačke eksploatacije“i hipotetičkoj situaciji u kojoj on razmatra to kako bi „Taksista“ izgledao da ga je režirao Brajan de Palma. Knjiga je takođe puna zanimljivih i vrcavih anegdota, poput one kada je mladi Harvi Kajtel želeo da se za ulogu belca-makroa u Njujorku u tom filmu pripremi tako što će razgovarati s nekim stvarnim takvim svodnikom, pa jednostavno – nije uspeo da ga pronađe. A razlog je bio jednostavan: u Njujorku nije bilo makroa bele boje kože.

Ova Tarantinova knjiga mi je bliska iz mnogo razloga, ali ponajviše zbog toga što smo manje-više ista generacija, tako da sam i sâm s roditeljima gledao iste filmove kao on, u beogradskim bioskopima, a neki od onih koje je odabrao za svoju analizu i dalje su mi među najdražima („Oslobađanje“, „Bekstvo“...). Međutim, rad na njenom prevođenju zahtevao je veoma mnogo pretraga i konsultacija kako bi naslovi svih filmova koji se u knjizi pominju bili navedeni onako kako su glasili kada su bili distribuirani u jugoslovenskoj bioskopskoj mreži.

Često naslov filma koji gledamo u bioskopu nema mnogo veze sa originalnim, iz mnogo razloga – naziv koji je asocijativan na engleskom našem gledaocu obično ne znači mnogo, ili je možda nedovoljno atraktivan da bi vas naveo da dođete i kupite kartu. Otud „Moje pesme, moji snovi“ (na engleskom bukvalno: Zvuk muzike), ili „Osmi putnik“ (Tuđin). Dešavalo se to i zato što su naši distributeri često preuzimali prevode naslova filmova od francuskih ili nemačkih, ali krajnji ishod je to da danas, ukoliko želite verno da pomenete neki film iz tog perioda, ponekad teško možete biti sigurni pod kojim je nazivom on bio predstavljen bioskopskoj publici. Ovo dodatno komplikuje i doba video-piraterije kada je svako prevodio filmove kako je smatrao da treba, i neretko su tako prevedene kopije prikazivane na lokalnim, kao i na onim uticajnijim televizijama, što je napravilo dodatnu zbrku. Recimo, danas retko ko zna da je film koji svi poznajemo kao „Prljavi inspektor Hari“ prikazivan u SFRJ pod naslovom „Škorpion ubija“. Tarantino je celo poglavlje posvetio ovom filmu, ključnom za karijeru Klinta Istvuda, baš kao i akcijašu s Robertom Divalom čiji je naslov u originalu The Outfit (Ekipa, misli se na gangstersku), ali je za njegov naslov u našoj distribuciji upotrebljena jedna Divalova replika iz filma – „Umri na drugom mestu“.

Traganje za distributerskim verzijama bilo je veoma zahtevno, ali sam i te kako imao na umu to da će ovu knjigu čitati generacije ne samo ljubitelja filma (ili Tarantina) već i profesionalnih sineasta, studenata glume, režije, dramaturgije, i filmskih kritičara. Zato je odgovornost za što tačnije navođenje distributerskih naslova ovde bila izuzetno velika. Veoma sam zahvalan prijateljima sa kojima sam mogao da se oko toga konsultujem, i uz čiju sam pomoć došao do hrvatske „Filmske enciklopedije“ i godišnjih izveštaja o jugoslovneskoj kinematografskoj industriji gde sam uspeo da nađem većinu distrinbuterskih naziva. U dogovoru s izdavačem, priredio sam indeks na kraju „Bioskopskih promišljanja“, u kojem su navedeni distributerski nazivi s originalnim u zagradi, kako tekst ne bi bio opterećen fusnotama, i mislim da je to najefikasnije rešenje koje će čitaocu poslužiti kao vodič, ukoliko reši da se dublje zagnjuri u Tarantinovu anallizu.

Na kraju bi valjalo reći da je ova knjiga – baš kao i sve drugo što je Tarantino dosad napisao – izuzetno informativna, zanimljiva i pitka, te da će vas neretko razgaliti, iznenaditi i nagnati na smeh. A ukoliko volite film, biće neizostavni deo vaše biblioteke.

Autor: Goran Skrobonja
Izvor: Blic, POP&Kultura