Nikada ne znam o čemu ću pisati, dok ne počnem da pišem. Nemam radnju, nemam zaplet, ne znam kojeg junaka ću već na početku ubiti. Neke žene, neki muškarci – pokušavaju da se nametnu i izbore za glavne likove. Imam samo imena, godine, mesta. Ponekad atmosferu. Skrivena poruka romana uvek sačeka poslednje stranice.
Nikada se nisam trudio, dok pišem, da stvorim lepotu, već spasenje. Da grešnima, barem malo, odškrinem vrata spasa i oprosta – da pokušaju da se domognu raja ili što duže izbegnu paklene vatre. Moji junaci se ne oporavljaju i vraćaju i bitku – oni umiru, predaju se kada je sila prejaka. Ili jednostavno pobegnu.
Moji likovi su nalik nama. Ne volim heroje – uvek mi je tu nešto bilo nejasno i sumnjivo.
„
Utvare“ su poslednji deo
trilogije o Jevremu Utviću, raspopu i istražitelju. Stvorio sam ga pre deset godina i jedva smo trpeli jedan drugog. Stvorio ga ja, drugi odlučivali o njegovoj sudbini. Odavno je izašao iz romana i krenuo nekim svojim putem. Luta među mnoštvom knjiga, tražeći nešto. Život mu je u rečenicama, sudbina u rečima, mržnja u tačkama, ljubav u znacima pitanja. Možda mu neko od njemu sličnih, odbeglih junaka, traži da mu priča o svom autoru.
Voleo bih da znam šta Jevrem Utvić misli o meni. Može li lik u romanu da se odrekne autora?
Čudan je Jevrem. Sav je u ožiljcima: nisam ga štedeo. U svakoj rani i ožiljku je po jedno iskustvo – dobro sam ga pripremio za život, pa neka me i mrzi zbog toga. Možda zauvek ostane na jagodicama čitalaca, možda ga prekrije prašina biblioteka. Upoznao je mnoge dlanove. Neki su drhtali, neki stiskali korice u besu, jedni pisali po stranicama, drugi kidali, praveći nove povrede na već izranjavanom telu. Upoznao je mnoge oči. Neke su plakale, neke smejale, druge žmurile ili se u iznenađenju širile. Čarolija između sveta romana i sveta čitalaca odigrava se u obostranoj samoći, jer samo u tišini se sve čuje.
„
Vetrovi zla“, prvo deo trilogije, nije ni trebalo da ima nastavke. Ipak, nešto me je vuklo nazad ka Jevremu, kao nekakvom nedovršenom i problematičnom odnosu.
„Nisam rekao sve što imam!“, urlao je.
„
Gvozdeni oblaci“ je roman o Jevremovom mestu u svetu, korak ka zrelosti, dva koraka ka saznanju o ljudima i njihovim slabostima. On shvata da se vremena menjaju, ali ljudi ne, i da su naša nepočinstva večna. Ljubav se tek retko probije.
Pokušao sam da nađem ravnotežu između nepavednosti sudbine koju je dobio i nemira njegovih strasti. Mislim da sam to uspeo u „Utvarama“ – snagom duše Jevrem je uspeo da postavi granice svojim nesrećama.
Volim kada čitaocima dam razlog za raspravu sa mojim likovima i njihovim delima, da ih podstaknem u razmišljanju, jer želim da uvidim ljudsku uzvišenost, let iznad bede, zla i smrti. U ljudskoj prirodi je biti slobodan i da tek podsticani strahom i patnjom, možemo da biramo između dobra i zla. Nekako, Jevrem je uspeo da balansira između ove dve krajnosti.
„Nisam dobar čovek“, kaže tri puta u „Utvarama“, trudeći se da u tom negiranju sopstvene dobrote, pronađe ljude koji bi mu rekli da greši. Ta izjava je njegov vapaj u rđavom svetu. Njegova poruka samom Bogu.
Nema umetnosti gde nemamo šta da pobeđujemo, rekao je Alber Kami.
Na početku sve tri knjige su misli Emila Siorana. To nema veze sa Jevremom, nego sa mnom. Cinizam prema svetu u kojem živimo je uvek sjajno oružje. Ili štit. Zavisno od toga da li napadamo ili se branimo.
Autor:
Branislav Janković
Izvor: Blic