Iz pera Ljubice Arsić o romanu „Bilo jednom u Holivudu“: Mačkice i macani Holivuda

Molim vas da se odmah pozabavite pričom onog čiji plamen mašte neosporno bukti, dok genije cveta inspirisan detektivskim romanima i stripovima punim krvi i nasilja, sa balončićima ispunjenim psovkama iskeženih lica. Približite se velikom uspehu tipa nahranjenog problematičnom „duhovnom hranom“, nekima teškom za žvakanje a kamoli za varenje. Nesvršeni gimnazijalac koji se odevao u crno i vozio srebrni sivik, obožavao Elvisa, redovno slavio rođendane u bioskopu gledajući omiljene filmove sa zatvorenicama i tipovima vičnim azijskim borbenim veštinama, onaj koji je, prema legendi, nagomilao dug od 7.000 dolara za neplaćeno parkiranje nije niko drugi do slavni režiser Kventin Tarantino, autor čuvenih „Petparačkih priča“. Ono što je u njegovom slučaju očigledna pokretačka sila jeste strast koja, udružena sa obaveznim talentom, može biti delotvornija od uticaja uobičajene i preporučene lektire toliko udaljene od jeftine i popularne, ulične ishrane. Kada je umetnost u pitanju, izgleda da nema prave i pogrešne hrane. Bitno je da ona zadovolji apetit, a apetit će sam pronaći hranu koja mu najviše odgovara.

Dve godine po dobijanju Oskara Tarantino uspeva da nagrađeni film „Bilo jednom u Holivudu“ „prepakuje“ u roman s istim naslovom, sa već osvedočenom alhemičarskom sposobnošću da trivijalnosti udahne umetničku vrednost. Kroz zlatno doba Holivuda šezdesetih godina prošlog veka, sa hipicima i antibiografijama filmskih zvezda, njihovim pubertetskim ponašanjem i sumnjivim moralom karakterističnih likova vode nas ocvali TV kauboj Rik Dalton i njegov kaskader, šofer i drugar Klif But, obojica suočeni sa novom filmskom kulturom u kojoj snagatore zamenjuju dugokosi feminizirani androgini. Poigravajući se opscenošću, pokazujući „šipak“ političkoj korektnosti, kroz pršteće prizore i vrcave dijaloge u uličnom žargonu, Tarantino, dosledan sebi, uzdrmava idiličnu medijsku sliku holivudskih ikona koje opstaju zahvaljujući pijančenju, seksu i drogama.

Duhovit, šokantan, inteligentan, Tarantino je od Hičkokovog romantičnog trilera, preko uznemirujuće strave Romana Polanskog promenio šifru horora, vešto baratajući surovim prizorima umotanim u apsurd i anegdotu. Zašto čitalac ne može da ostavi ovu knjigu? Zašto uporno okreće sledeću stanicu? Čitalac je u potpunoj vlasti, opčinjen veštinom kojom ga veliki majstor, tračevima i banalnim tumačenjima, gura da pređe granicu osetljivosti i potpuno se preda holivudskoj svakodnevici dok se nad zaraznim tračevima pop kulture polako nadvija preteći oblak. Dok režiser Roman Polanski i lepa glumica Šeron Tejt, supružnici koji u Holivudu uživaju status kraljevskog para, krstare Bulevarom sumraka zaokupljeni kupovinom i žurkama, opasni ludak Čarls Menson, sa svojom hipi komunom sačinjenom od odbeglih devojaka, priprema da surovim ubistvima pokrene javno mnjenje i tako uspostavi novi svetski poredak.

Deveti je avgust 1969. godine. Žurka sa selebriti likovima odavno je počela. Iako ga poslednje poglavlje ne opisuje, za one koji su ga zapamtili, to je datum kada je Menson sa plemenom hipika izvršio masakr u glumičinoj vili ubivši petoro ljudi zajedno sa mladom suprugom Polanskog. Mnogima koji unapred znaju šta će se u toku žurke dogoditi pojačava se utisak sulude tra-la-la pripreme onoga što će Tarantino uključiti u svoju poetiku – naglašeno nasilje uz bespoštedno prolivanje krvi. Diskretno svedočanstvo o ovom masakru baca senku na porok nemisleće bezazlenosti, na tračarenje, mužjačenje glumaca i njihovo nadmetanje mladalačkim izgledom, uspešnim ulogama i mnogobrojnim reckama velikih macana.

Na kraju, kako se gradi tarantinovska atmosfera petparačkog senzibiliteta? Tarantinovo glavno oružje je apsurd, spoj otmenosti i prostote, sličan onom kad hvalisavi vlasnik upaljača zipo jarkim plamenom i bučnim zatvaranjem poklopca za trenutak ističe sebe pre nego što ubrzo potone u beznađe i običnost. Očigledan Tarantinov šarm ogleda se i u sposobnosti da se lagodno poigrava onim trivijalnim u nama, pokazujući koliko smo nadmeni kad preziremo „petparačke priče“ i koliko je, u stvari, naš bedem osetljiv i podložan probijanju.

Autor: Ljubica Arsić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 25