Iver ne pada daleko od klade

Za umetnost moraš imati oko, ruku i srce.



Govoreći povodom svog poslednjeg dela Oto Oltvanji je jednom prilikom izjavio kako „bi smisao naslova ovog romana trebalo tražiti u narodnoj umotvorini koja kaže da iver ne pada daleko od klade“. Iako je ta umotvorina eksplicitno vidljiva kroz samu fabulu, Oltvanjijev roman pokušava da odgovori i na jedno pitanje koje je ova poslovica previdela – šta se desi sa onim iverom koji padne daleko od klade, odnosno, sa onim koji joj iz nekog razloga nije pao dovoljno blizu? Intrigantnost naslova Iver ne ogleda se samo u njegovoj neobičnoj korespondenciji sa narodnom poslovicom (jer u Iveru biva „iverja“ za koje se ne bi moglo reći da je palo blizu „klade“), već i u pomisli da ta poslovica nije jedino što ga motiviše. Šta će pomisliti čitalac kada se susretne sa junakinjom koja se, ne slučajno, zove Ilona Ver (kraće – I. Ver)? Da li bi se motivacija za ovakav naslov mogla potražiti i u imenu junakinje, ili je ime junakinje možda motivisano naslovom, ne može se sa sigurnošću reći. Čini se, međutim, da intrigantan i zagonetan naslov ne može biti bolja polazna preporuka za dobar triler.[.] .Ukoliko se obrati pažnja na tematiku i sadržaj ranijih Oltvanjijevih romana Crne cipele (2005) i Kičma noći (2010) moglo bi se zaključiti da Iver nije pao daleko od klade. Oltvanji je ostao dosledan žanrovskoj književnosti koja se dobija pažljivim doziranjem različitih elemenata i začina kako bi se dobio specijalitet čitalačkoj i filmskoj publici poznat kao saspens. Glavne sastojke ovog specijaliteta čine elementi trilera i horora, pri čemu se uIveru insistira na njihovim psihološkim efektima koji pojačavaju naboj radnje i zebnju u iščekivanju krajnjeg ishoda. Ono što u tematskom pogledu Iver razlikuje od Oltvanjijevih ranijih proznih ostvarenja jeste činjenica koju potvrđuje i sam pisac – ovaj roman predstavlja porodičnu sagu koja je obeležena mračnim tajnama i prokletstvom. Nije na odmet pomenuti da se prokletstvo Vitasovih manifestuje kroz njihovu međusobnu podeljenost koja bi se mogla opisati kao rivalitet između „jakih“ i „slabih“. Taj sukob ritualno se stvara unutar jedne generacije, pri čemu su u velikom broju slučajeva samo oni predodređeni (jaki) obavešteni povodom tog rivaliteta i te podeljenosti, što im daje ogromnu prednost u odnosu na njihovu braću/sestre nesvesne svoje sudbine. Valjalo bi napomeuti i to da „jaki“ i „slabi“ nisu predodređeni ličnom veštinom ili hendikepom, već je to stvar izbora njihovih predaka koji uvek favorizuju starije. Ovaj momena važan je i utoliko što se iz njega jasno vidi Oltvanjijeva namera da u svom delu na inovativan način pokuša da obradi staru i čestu književu temu o sukobu dva brata suparnika.

Ukoliko je poželjno da se napravi analogija između Ivera i nekog drugog književnog ostvarenja, onda bi se ovaj roman najverodostojnije mogao uporediti sa Krležinim dramskim ciklusom o Glembajevima. Da je Krleža imao tendenciju da svoje drame preinači u oblik saspens literature teško da bi napisao bolji i složeniji roman. U skladu sa ovom konstatacijom, čini se da je do sada najbolji opis Ivera dao upravo Oltvanji rekavši, parafraziram, „da su to Glembajevi u režiji Hičkoka, sa više seksa, a manje smrti“. Prokletsvo Vitasovih ne zasniva se samo na neminovnosti sudbine zle krvi od koje se ne može pobeći, već i na verovanju koje se prenosi s kolena na koleno, a koje kaže da se porodična tradicija mora ispunjavati putem obaveznih ritualnih žrtvovanja koja u sebe uključuju crnu magiju i podsećaju na sektaške ili paganske obrede. Ta žrtvovanja, međutim, u Iveru nisu predstavljena kao paganska krvoprolića, već kao rituali u kojima jaki u aure slabijih zabadaju prikrivene slamke pomoću kojih do kraja života, licemerno poput krpelja, sisaju njihovu sreću i energiju od koje postaju moćniji i jači.

Pošto se iz ove saspens atmosfere ne mogu izostaviti i te kako vidljivi elementi krimi-romana ne bi bilo loše primetiti da je Iver nastao u nekoj vrsti dosluha sa motivima koji polako postaju trenda u ovom žanru. Ti motivi vezani su upravo za prisustvo rituala, žrtvovanja, magije, demonskog, oniričkog i onostranog koji, uprkos svojoj prirodi, teže da ostanu u domenu shvatljivog i realnog. S tim u vezi, Oltvanjijev roman bi se po težini zapleta, napetosti i priče mogao uporediti sa sada već veoma popularnom serijom True detective. Ulogu detektiva u Iveru dobija autorka dečijih knjiga i ilustratorka Mia, koja u porodicu ulazi kao devojka Saše, popularnog pisca trilera i krimi-romana. Ono što odaje utisak detaljnog rada na fabuli romana jeste brižljiv razvoj simbola koji Miji, ali i čitaocima, omogućava da tumačenjem i povezivanjem tih simbola naslute „rešenje slučaja“. To rešenje, međutim, uvek im nekako za dlaku izmakne ilustrujući nad njihovim glavama nove znakove pitanja. Primer za pomenute simbole su, recimo, simboli pauka i sove koji se, između ostalog, pojavljuju u ritualima, kostimima, slikama, fotografijama i snovima. Za povezivanje simbola koje bi dovelo do rešenja ipak je potreban idealan detektiv, a ni Mia, ni čitalac to nisu, pa im zato neprestano sleduju šokantna iznenađenje predstavljena u vidu obrta koji se ne mogu predvideti.

Veoma važan momenat ovog romana je momenat u kojem Mia uočava sličnosti između junaka svoje slikovnice sa akterima iz stvarnog života. Njeno pisanje u tom trenutku dobija novu dimenziju i postaje borba čiji je cilj dokazivanje istine u koju, ako već nije mogla ubediti odrasle, možda može, zarad stvaranja jednog lepšeg i humanijeg sveta, da ubedi decu. A ako, pak, i nije u pravu i ako je smisao života upravo ono u šta je život pokušavao surovo da je uveri, možda će u književnosti uspeti da sačuva ideal u koji je verovala. Možda će književnost uspeti da pruži šansu za pobedu onima kojima život tu šansu nije ponudio. Možda je tako nešto moguće još jedino u književnosti.

Ako je Oto Oltvanji, kako i sam priznaje, pokušao da napiše roman kakav bi i sam voleo da čita, roman koji vam ne da da ga ostavite za kasnije, roman koji će iz stranice u stranicu sve više intrigirati čitaoca i naterati ga da zaboravi na stvarnost, onda je u tome u potpunosti i uspeo. Književnost katkad služi i tome. Iver ne pada daleko od klade.

Autor: Igor Pavlov
Izvor: Novi Polis