VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Ivana-Vonka Prokić, pisac romana „Rovinjska vrata“ – Reanimacija YU nostalgije

Ivanu-Vonku Prokić za Rovinj vezuju najlepše uspomene i zato je odlučila da mu posveti svoj prvi roman. Između korica knjige „Rovinjska vrata“ (Laguna) krije se suncem okupana priča o ranom odrastanju u porodici YU intelektualaca.



„Prvi put sam u Rovinju bila sa roditeljima kad sam imala šest meseci i narednih dvadesetak godina svakog leta sam odlazila tamo. Kad bi roditelji morali da se vrate u Beograd zbog posla, ja sam ostajala sa bakom i dekom i po tri meseca. Ova knjiga je namenjena svima onima koji su se nekad izjašnjavali kao pripadnici jugoslovenske nacionalnosti. Naročito onima koji su voleli Istru, letovali u njoj, a posebno u Rovinju... I konačno, i mlađoj generaciji, kako zbog radoznalosti da oseti ponešto od tog (mada i ne samo) 'izgubljenog raja' svojih jugonostalgičnih roditelja i zaljubljenika u Istru i Rovinj, tako i zbog duhovitih dijaloga i duhovito opisanih junakinjinih doživljaja koji, uprkos šaljivom tonu u većem delu romana, nisu lišeni ozbiljnije težine“, rekla je autorka Ivana-Vonka Prokić.

Ko vam je dao nadimak Vonka, i zašto ste smatrali da je bitno da ga istaknete na naslovnoj strani knjige?

Moja baka. Čim sam se rodila. Kao i njegove varijacije: Vona i Vonicka. Genealogija nadimka je, valjda, išla putem: Ivana – Vona – Vonka. (Mada ni meni samoj, ni dan-danas, nije logična derivacija ni prvog.) Do četvrte godine nisam znala ni kako se zovem. Kada bi me neko pozvao s Ivana, mislila sam da zove nekog drugog. Posle sam dobro utuvila pravo ime: roditelji su me tako zvali samo kad su ljuti... Kad pričam sama sa sobom, ljuta ili ne, uvek sam – Vonka. Bila i ostala. Povratak pisanju bio je povratak vlastitoj suštini.

Tkanje romana

Iako živimo u vreme selfija i ego-tripa, na zadnjoj korici nema vaše fotografije?


Kada je roman zakoračio u svet, odvojio se od mamine suknje. Kao zaseban entitet, bilo bi lepo da se upoznaje bez dodatnih sugestija. Pa i fotografije pisca. Na stranu to što nikad nisam okinula ni jedan jedini selfi.
 
Ukoliko je ovaj roman autobiografski, kako je moguće da se tako precizno sećate vremena kada ste imali 4, 5, 6 godina?

Kao što to obično biva, roman je fifti-fifti autobiografije i fikcije. I za izmaštane delove su, osim empatije s tuđim emocijama, emocijama izmišljenih likova, neophodne one autentične, doživljene. A izmaštanima pripisane. To je jedan circulus vitiosus. Ali svakako i od tih emocija, između ostalog, zavisi verodostojnost pripovedanja. Mašta i doživljeno su, u tkanju romana „Rovinjska vrata u vreme puževa i sunovrata“, toliko minuciozno prožeti jedno drugim da bi čak i meni, da sama nisam upravljala razbojem, bilo teško da razaznam poreklo niti. Tajnu šta se odista dogodilo, i u kojoj meri, a šta je potpuno fiktivno, sve i kada bih želela, nije lako odati...

Kako to da se sećam čak i detalja iz najranijeg detinjstva? To me i prijatelji često pitaju. Ni sama ne znam kako, ali – sećam se. Verovatno, stvar prirode. Pretpostavljam da je razlog to što sam sve duboko preživljavala, pa je i sve u meni preživljavalo iznova i iznova...

Otvorena vrata

Da li se nostalgija leči ili raspiruje pisanjem?


Pisanje svakako ima lekovito dejstvo. Sve doživljeno a mučno postaje još mučnije u mukotrpnom procesu ne samo ponovnog preživljavanja već i seciranja analitikom pisanja. Ako preživite – izlečeni ste. Osim toga, kako ste kao pisac istovremeno i pacijent i hirurg, morate još strože voditi računa da vam ruka ne zadrhti. I najpaučinastiji drhtaj mogao bi da strmoglavi priču u ambis patetike. Iz perspektive današnjice, ne samo sumnjivih već i izvitoperenih moralnih načela, u smislu pogleda na svet, „Rovinjska vrata“ su jedno egzotično putovanje u prošlost. Tako da je za sve doživljeno a prijatno, s druge strane, pisanje – reanimacija nostalgije. Ali, i ona je za ljude.

Tri i po godine ste tragali za izdavačem. Kako se desilo da Lagunina vrata budu poslednja na koja ste zakucali?

Mislila sam da „Rovinjska vrata“, debitantski roman jednog nepoznatog spisataljskog imena, nemaju šanse u svojoj sadašnjoj, rođenoj kući. Ona je bila njihov poslednji, ne već više ni očajnički nego skoro usputni, ajd bar da probam-pokušaj pronalaženja doma. Ispostavilo se da su „Rovinjska vrata“ imala sreće što ih je moj urednik otvorio. I što mu se dopala vrsta književnog sveta – eklektičkog kolaža većim delom postmodernističkog, pa i impresionističkog pristupa  – u kojem se, iza njih, obreo.



Čudesni trenuci

U koje doba dana pišete? Da li je dan „punoletan“ u to vreme?


Divna aluzija na početak romana. Početna tri leta zaredom pisala sam i dan i noć. Onda sam ostala bez posla i naredne četiri godine (puta sva četiri godišnja doba) takođe sam pisala dan i noć. Za vreme one tri i po godine traganja za izdavačem, kada bi se sve sabralo, brisala sam i pisala, klesala, brusila i polirala, oko godinu dana dan i noć. Postoje čudesni trenuci, negde pred svitanje, kada ste, kao pisac, na direktnoj (vertikalnoj) liniji s Muzom. Nešto odozgo diktira vam u pero. Sada pišem od jutra, ali ne onog najranijeg (mada bih volela to Više saučesništvo), pa dokle izdržim.
 
Imate li svoj recept kako da sećanja budu zauvek živa?

Opet – pisanje. Ono čak i ne mora da podrazumeva stavljanje na papir, već aktivno promišljanje doživljavanog. Umetnost je skrovište besmrtnosti. Ova se, nezamislivo velika, krije iza malih vrata stvaralaštva.
 
Umetničko delo

Da li ste se osetili jakom kada ste uzeli svoj primerak knjige u ruke?


Kada me je moj urednik, Slobodan Guberinić, obavestio da je oduševljen rukopisom, premrla sam od sreće. Posle sam, izvesno vreme, premirala od strepnje: da li će se dopasti i Glavnom uredniku?

Ne, nisam se osetila jakom. Osetila sam se preporođenom. Postporođajno. Uspešno se vrativši svojoj suštini, nisam više bila priklještena u vlastitoj koži. Konačno sam bila svoj na svome. Na pozitivnoj nuli.

Kako se desilo da takva filigranska književnost izađe iz vas tek u srednjim godinama i gde se krio pisac u vama do tada?

Kada sam započela roman, bila sam bezmalo deceniju mlađa srednjogodišnjakinja. Pre toga nisam se prihvatala pisanja sve dok nisam osetila da sam spremna da stvorim ništa manje do umetničko delo. Užasavala me je pomisao da bi moglo da mi se desi da napišem nešto što bi bila jeftina literatura. (Ne daj bože nešto poput, npr. ljubavnih vikend-romana, koji su se nekada prodavali na trafikama.)

U međuvremenu, vremena su se promenila. Brza književnost postala je znatno komercijalnija i gotovo jedina lukrativna. Verovatno zato toliko dugo i nisam nalazila izdavača. Međutim, pisac sam još od pete godine. Barem od tad, kad sam našvrakopisala prvu priču u svom životu, imam taj osećaj. Imala sam osam godina kada su mi prvu pesmu, pesmicu, objavile tada čuvene (takovske) „Dečje novine“. Sa 12 godina, kada sam pohađala 6. razred O.Š. „Braća Ribar“ (danas „Kralj Petar Prvi“), osvojila sam Majsku pesničku štafetu, a u 3. razredu srednje škole, ničim neizazvana, strefila me je nagrada za najboljeg pisca Osme beogradske gimnazije (sada Treća beogradska).

Pod izgovorom seminarskog rada, celu (apsoloventsku) godinu pisala sam, meni svojstveno dan i noć, o poetici (eksplicitnoj, implicitnoj i imanentnoj) Prustovog „Traganja za izgubljenim vremenom“. Taj, nazoviseminarski, esej objavljivan je u nastavcima u časopisu Književnost, a esej „Metamorfoze Prustovih likova“ emitovan je na Trećem programu Radio Beograda.

Nakon završetka oba fakulteta, život me je odveo putem kojim se češće ide. Tako da je ovaj roman, kao što rekoh, samo moj veliki povratak sebi.

Izgubljeni raj

Šta vam više nedostaje: Rovinj i Istra ili vreme kada materijalno nije bio na prvom mestu?


Posvetila sam im, oboma – ceo jedan roman. Rovinju i onom vremenu doslovno i glasi posveta romana „Rovinjska vrata u vreme puževa i sunovrata“.

Kada smo deca, vezujemo se i za gradove kao da su ljudi. Naročito za one povremeno redovne, usputne a stalne, ako su iole izražajna pozornica naše bezbrižnosti. Napokon, i za zemlju, ljubljeni i, shvatićemo docnije, (mada i ne samo) izgubljeni raj. Ipak, kada je došao kraj, izgubio YU  je svako od nas, ali zaboravio je nije, ostajući verni vitez Nje i te nostalgije...

Istina je da u dobra stara vremena materijalno nije bilo na prvom mestu. Ali, ne svima. Leti 80-tih godina prošlog veka, u Rovinj bi se, kako se tada govorilo, preseljavao ceo Beograd. Što se mene tiče, Rovinj mi je ionako ceo svet bio. Tako da mi ne bi smetalo da se u njega i ceo svet preselio... Letovati tamo, međutim, postajalo je iz godine u godinu ne samo stvar radoznalosti i preporuke već i sve veće pomodarstvo. Konačno čak – stvar prestiža i odraz snobovštine. Zapravo i više nekih koji su tamo imali nekretninu (kakvu-takvu) nego ostalih. Ti starosedeoci su se njome, rečeno dečjim jezikom onoga vremena, pravili važni pred dođošima bez obzira na to što su u njoj, recimo, spavali na luftmadracu za plažu ili u vreći za spavanje...

Da li se razlikuje snobovština iz doba socijalizma i ova tranziciona?

U srži – ne. Ne zna se koja je tužnija. Samo su se predmeti prestiža promenili. U doba Jugoslavije lada je, u odnosu na fiću, bila znak imućnosti. Danas... Ne razumem se u brendove automobila. Uostalom, kako bi se nazivalo to savršeno društvo u kojem bi bile iskorenjene te ljudske nesavršenosti i svi apriorno bili izjednačeni? Ja, lično, protiv takvog, utopijskog sirotog, nemam ništa. Da snobizam ne sadrži klicu zaraze zavišću i gramzivošću, konsekvetno – otimačine i, u krajnjoj konsekvenci, ratova, da nam je samo tih početnih nesavršenosti, gde bi nam kraj bio? (Ovako tačno znamo gde nam je kraj.)

Ima jedna kućica

Da li bi odrasla žena, da može da se vrati u junakinjine godine, rado preskočila sve one visoke stepenice sazrevanja?


Detinjstvo ostaje u sećanju većine nas, odraslih, obično kao bajka. Dok smo deca, međutim, takoreći je – saobraćajka. Jednom meštaninu štiva bajki, sticanje prvih iskustava jednako je sudaru s realnošću. Nemoguće je preskočiti te stepenice. Jedino – da se dohvatimo lijane. Samo, tek tad bi se lansirali u prošlost. Onu drevnu. Darvinovsku. Velike su to muke, ali bez njih bismo izgubili prošlost, a samim tim i sebe, svoju suštinu.

Da li je prošlost, ili sadašnjost, ili budućnost – naša suština?

Osnovne karakteristike ličnosti, po psihologiji, formiraju se do pete godine života. Ali proces promene – panta rei – niti možemo, niti bi trebalo, niti treba da želimo da zaustavimo. Možemo raditi na sebi kako bismo ga kanalisali u pravom smeru, koji će onda kanalisati nas u pravom smeru... (Pri tom, pod radom na sebi ne podrazumevam danas popularnu vrstu – prepariranje plastikom: do pre desetak godina, ta sintagma u ovom drugom smislu tretirana je kao vic.)

Završili ste i muzičku školu, i to je znatno obojilo i vašu knjigu. Koju biste nam melodiju odsvirali za kraj ovog rovinjskog intervjua?

Suština je uvek jednostavna. Citiraću moju junakinju. Za tu melodiju, koju ona, mala Jugoslovenka, peva, nije potrebna muzička škola. Čak ni – muzičko zabavište. Ali nema ozbiljnijih od tih nota: „Ima jedna kućica, draga srcu mom...“

Autor: Branislava Mićić
Izvor: Ona Magazin


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
prikaz romana istanbulska lala  laguna knjige Prikaz romana „Istanbulska lala“
19.09.2019.
Vešto prepletenim pričama o dvojici mladića koji su izgubili svoje voljene i završili u zatvoru, Iskender Pala nam donosi priču o Istanbulu 18. veka i prilikama u osmanlijskom carstvu. U ovom raskošno...
više
intervju sa doktorom rezom aslanom o njegovim religioznim nastojanjima laguna knjige Intervju sa doktorom Rezom Aslanom o njegovim religioznim nastojanjima
19.09.2019.
Doktor Reza Aslan je profesor kreativnog pisanja sa kojim smo se sastali da popričamo o njegovoj knjizi „Bog – Ljudska istorija“. Aslan je međunarodno priznati komentator religija koji je čuven po emi...
više
 veliki narodi iz prošlosti egipćani kristijana hila laguna knjige „Veliki narodi iz prošlosti: Egipćani“ Kristijana Hila
19.09.2019.
Kristijan Hil nas svojim uverljivim opisima neposredno uvodi u grad mrtvih u Tebi. Dve stranice, na kraju svakog poglavlja, sažimaju najvažnije podatke: dvostruko kraljevstvo, položaj žena, božanstva,...
više
prikaz knjige biti džon lenon život bez spokoja laguna knjige Prikaz knjige „Biti Džon Lenon“: Život bez spokoja
19.09.2019.
Čak će i najveći obožavaci Džona Lenona možda prevrnuti očima kada budu čuli da se pojavila još jedna biografija čuvenog muzičara (1940-1980), ali Roj Konoli može da se pohvali da je temi prišao bliže...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.