Ivan Zlatković: Žmurimo dok nam se svet ruši

Savremeni srpski pisac i magistar književnosti Ivan Zlatković pažnju literarne javnosti privukao je romanom „Povratak“ 2003, kao i brojnim naučno-književnim studijama, ali je romanom o problemu narkomanije kod mladih, „Sintetičari“, po mišljenju publike ali i kritike, stvorio ne samo bestseler, već i knjigu koja na otvoren način govori o jednoj od najvećih pošasti danas. O tome, o epskoj biografiji Kraljevića Marka, kao i o ulozi književnosti danas u intervjuu za „Pravdu“ govori Ivan Zlatković.

- Narkomanija je naša zlehuda stvarnost, u tome se svi slažemo, ali ključno pitanje je u kojoj meri smo spremni da ovom problemu priđemo objektivno i analitički, odnosno svesni nužnosti akcije, što je, moramo da priznamo, ipak ozbiljan zahtev za one kojima ova tema nije po ukusu. Stoga je roman “Sintetičari“, koji se bavi ovim problemom, čitaju svi oni koji imaju bilo kakvu svest o nedaćama naše svakodnevice, i nije čitan među onima koji još daju sebi moralno pravo da žmure pred urušavanjem zajedničkog sveta – kaže na početku razgovora Ivan Zlatković.

Koliko su mladi danas upoznati s problemom narkomanije i mogu li književna dela koja govore o tome da doprinesu osvešćenju mladih generacija?

- Mladi su znatno više informisani o tome u odnosu na nas starije, jer ona je eksplicitni deo njihove svakodnevice. Problem je u tome što mi, predstavnici sredovečnih generacija, nemamo pouzdane odgovore na njihove dileme. Naime, sputani sopstvenim strahom i obiljem predrasuda, nemoćni smo i duhovno paralisani da im pružimo odgovarajuća rešenja, koja bi predstavljala prave smernice i alternative. Fenomen zavisništva najmanje je književni problem, a njegovo rešenje treba tražiti u najneposrednijim oblicima života.

Da li vam je kao prosvetnom radniku bilo lakše do dođete do stavova i razmišljanja mladih o narkomaniji?

- Prosvetni radnik, ukoliko pravilno shvata bit svoje profesije, po prirodi stvari mora da bude zainteresovan za svet mladih. On ima tu odgovornu ulogu da ih vaspitava i obrazuje, a to je izuzetno složen stvaralački proces. Mislim da mi komunikacija s mladim ljudima i upućenost na njih znatno pomaže da shvatim karakter njihovog sveta, pa tako i uočim njihove probleme. To nikako ne znači da posedujem volšebnu moć odgovora na sve njihove dileme, ali sam uveren da svaki iskreni pokušaj uspostavljanja odgovarajuće komunikacije može predstavljati početak rešavanja svakog problema, pa čak i tako zastrašujuće pojave među mladima kao što je narkomanija.

„Epska biografija Kraljevića Marka“ je još jedno vaše delo koje je dospelo u žižu javnosti. Zbog čega su Srbi ovu istorijsku ličnost učinili toliko mitskom?

- Srbi su veoma skloni folklorizaciji i mitizaciji sopstvene prošlosti. No, to i nije toliko neuobičajeno kada je reč o epskim junacima, jer se u gotovo svim kulturama sveta izdvaja neko ko je na vrhu tog herojskog panteona. To je, jednostavno, epski kulturološki princip, koji egzistira u usmenoj tradiciji kao nepobitna poetička činjenica. “Epska biografija Marka Kraljevića“ je moja magistarska studija i, na moje iskreno zadovoljstvo, ova knjiga je pre nekoliko meseci doživela još jedno izdanje, ovoga puta pod pokroviteljstvom „Zavoda za udžbenike“. Mislim da moja teza o Marku Kraljeviću deluje pomalo jeretički, jer smatram da istorijska ličnost kao što je Kraljević Marko ni po čemu nije zaslužila svoju epsku slavu, i da pregršt teorija koje nude rešenje “Markove zagonetke“ predstavljju samo registar tendencioznih pokušaja koji se lako mogu relativizovati. Ono što je mene u vezi s Markom Kraljevićem najviše interesovalo nije bio razlog nastanka te epske legende, već njena kompleksnost i mnogovekovna dinamična egzistencija, pošto Markov lik predstavlja arhetipsku matricu, oko koje se vremenom usložnjavaju čitavi istorijski i sociološki, mitološki i epski svetovi, što ga izjednačava sa najznačajnijim likovima svetske epske tradicije.

Koliko su mladi danas okrenuti književnosti i može li knjiga da pobedi visoku tehnologiju?

- Činjenica da mladi nisu danas okrenuti književnosti nije njihov izvorni problem, već svih onih koji su učestvovali u kreiranju pogrešne kulturne i obrazovne politike. Zato danas imamo situaciju da u srpskim srednjim školama pisci uopšte više ne gostuju, srednjoškolci su u potpunosti izgubili mogućnost komunikacije sa piscima, pa zato i potrebu za savremenom književnošću. Ovo govorim iz ličnog iskustva, jer, sem mojih predstavljanja romana “Sintetičari“ u srednjim školama Srbije, drugih živih, promotivnih književnih sadržaja gotovo da nema. Mislim da nema razloga da se knjiga takmiči s procesom informatičkog razvitka, već da umno iskoristi sve moguće prednosti koje inovativno-tehnološki razvoj pruža. Ne treba insistirati na oprečnostima, već potražiti smisao u sjedinjavanju popularne tehnologije i oblika tradicionalne književne egzistencije.

Još jedan beg u savremenost

Šta književna publika može od vas da očekuje posle „Sintetičara“, da li planirate hvatanje u koštac sa još nekim društvenim tabuima?

- Moram priznati da su “Sintetičari“ bili zahtevan roman. Imao sam čak i psihološki problem s materijom kojom se bavim, jer sam nekoliko puta prestajao, a potom nanovo počinjao da ga pišem. Ali, opet razmišljam o onim temama koje drugi pokušavaju da izbegnu. Možda će to biti još jedan beg u savremenost, pred najezdom istorijskih romana koji postaju manir svekolike prozne književnosti. To što je naša romaneskna književnost istoriocentrična ne znači da je loša, već da onemogućuje piscima koji su okrenuti savremenom životu da budu ozbiljnije vrednovani, ukazujući im gostoprimstvo samo na marginama književnog života.

Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Pravda