Ivan Zlatković: Sada su nam potrebni ljudi s novim idejama, spremni na monašku posvećenost napretku

Ivan Zlatković je rođen 1962. godine u Nišu. Diplomirao je, specijalizirao, magistrirao i doktorirao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu.



Objavio je do sada sledeće knjige: „Antologija narodnih pesama o Marku Kraljeviću“ (koautorska knjiga s Milanom Lukićem), „Povratak“ (roman), „Epska biografija Marka Kraljevića“, „Šuma“ (pesnička zbirka), „Sintetičari“ (roman), „Čestoskok“ (Antologija narodnih bezobraznih priča), „Ka poetici smeha“ (O humoru u srpskoj narodnoj prozi), „Likovi u šaljivim pripovetkama“ (Prilozi topologiji i indeksaciji likova u srpskoj usmenoj prozi), „Antologija šaljivih narodnih pripovedaka“ i „I živ i mrtav“ (roman).

Živi i radi u Aranđelovcu.

U istoriji Aranđelovca prvi put beležimo velike književne uspehe dva brata Zlatkovića, Branka i Ivana. Više njihova dela cene i uvažavaju Beograđani i u drugim sredinama nego u Aranđelovcu, što je našem mentalitetu odvajkada i svojstveno.

Zamolili smo Ivana za odgovore na pitanja „Stvarnosti“. Bez zahteva za autorizaciju teksta pre objavljivanja, što i dolikuje Ivanovom intelektu, a u skladu je i sa poverenjem koje ima naša redakcija.

Kako odoleti izazovima angažovane književnosti u sredini u kojoj živite?

Svaka društvena sredina mogla bi predstavljati inspirativnu temu za angažovanu književnost u različitim formama i žanrovima. Suština je u tome da li pisac ima damar za takvu vrstu izazova, i da li svoju estetsku misiju pronalazi u suočavanju s aktuelnim pojavama s kojima se susrećemo. Pripadam onom rodu pisaca koji promišlja o svojim temama na intimni način, vrednujući ih kao sopstveni individualni koncept i doživljaj sveta. Nisam u mogućnosti da ponudim solomonske odgovore, ali imam potrebu da ukazujem na sve one mane naših malih života, koje zjape kao otvorene rane. To činim na paradigmatičan način, težeći univerzalnom, a ne samo lokalnom.

Koji likovi i događaji iz istorije Aranđelovca čekaju da „uđu u knjigu“?

Aranđelovac je neiscrpna galerija i malo je slikara i pisaca koji će taj vrli svet ovaplotiti u umetničkom smislu. U svom najnovijem romanu „I živ i mrtav“ slikam naličje tog sveta, hajdučiju između dva svetska rata u Šumadiji. U knjizi koju trenutno pišem pripovedam o divnim i časnim ljudima, deci Paviljona Kraljice Marije, sirotišta koje je u to isto vreme postojalo u Bukoviku kraj Aranđelovca. Obe knjige su osmišljene kao deo zavičajne trilogije. A to je samo mrva vascelog ljudskog sveta koji čeka neke nove stvaraoce i njihova umetnička oblikovanja.

Pomenuli ste svoj najnoviji roman „I živ i mrtav“ koji je nedavno objavila beogradska Laguna. Ima li ova priča o šumadijskim hajducima i neka druga značenja?

Savremeni pisac je u osnovi ironičar. On piše jedno, a misli na nešto drugo. To bi značilo da je ova priča o određenom istorijskom razdoblju, u stvari, paradigma, namera da se naznačena društvena pojava okarakteriše univerzalnom i svevremenom. Ovo je roman o smehu, kao pokušaju da se čovek na taj način naruga sopstvenom strahu i smrti.

Inspirisan dokumentarističkom građom, nastaje imaginarni svet u kojem se spajaju različiti istorijski periodi, značajne ličnosti naše Šumadije, uzdižu sakralni objekti. Sem hajdučkih biografija, u priču je utkana i čuvena vlasteoska porodica Bakića, koja je stolovala pod Venčacom u srednjem veku, ali i savremeno arheološko nalazište na Dvorinama, u selu Banji kod Aranđelovca. Čitav jedan složeni književni svet, isprepletan interpretacijom istorije, imaginacijom i višeznačnošću, teži da utre put ka nekoj višoj estetskoj istini.

Koliko status quo filozofije palanke u Aranđelovcu koči Vaše književne domete?

Palanačka pripadnost je izuzetan fenomen. Osećate se bolno inferiornim, ali uvek spremnim za delovanje, aktivnijim i vitalnijim, jer se vasceli vek morate dokazivati književnim panteonima velegrada. Nema opravdanja za neuspeh. U vreme tehnološke globalizacije možete i iz male sredine vladati svetom umetnosti, ukoliko to zaslužujete. Palanka je inspirativna, ona je vaš markesovski Makondo, u njoj su najrafiniraniji sokovi kojima pojite svoju književnost.



Postoji li lista pozitivnih i negativnih junaka Vaših književnih ostvarenja?

Moje naučne i beletrističke knjige obiluju registrima i spiskovima književnih junaka, njihovih postupaka, motiva i tema. Ti indeksi i liste su osobeni vid informativnosti, one doprinose poimanju karakterizacije likova, predstavljajući i dodatnu poetsku dimenziju teksta. U romanu „I živ i mrtav“ na negativnoj strani su hajduci koji su izgubili svako epsko odličje, i čiji se moral transformisao u ljudsko naličje. Nisu pošteđeni ni likovi nekih žandara, predstavnika onovremene državne vlasti. Na drugoj strani su likovi žena, u kojima je oličena prvenstveno ljubav, iskrena i devičanska, ili tragična i strasna.

U prethodnim romanima negativno su oblikovani likovi zavedeni neonacističkim ideologijama, ili pošastima ovog sveta kao što je narkomanija, dok su na sunčanim stranicama mojih knjiga deca i ljudi s posebnim potrebama, porodice onih koje se grčevito bore da sačuvaju život kao najvišu vrednost. Međutim, književnost nije odslikavanje fiktivnog crno-belog kolorita, ona je spoj različitosti, moji likovi su ambivalentni, kako bi bili uverljiviji, istinitiji, i bliži ljudskoj prirodi.

Navedite neke najlepše rečenice iz svojih objavljenih knjiga.

Moje misli su više aforistične, izrekao bih samo one koje mi u ovom času emotivno znače. „Heroji su najveće kukavice, oni se ne boje smrti, već života.“ Moj roman prvenac „Povratak“ završava se jednom patetičnom i opštom sentencijom koja glasi: „Život je, ipak, jedini pravi izbor“. Imajući u vidu sopstvenu životnu tragediju, ova rečenica najsnažnije odjekuje u mom srcu.

Koja književna i publicistička dela naših Aranđelovčana smatrate vrednim?

Mogu govoriti samo o svojim savremenicima. Izuzetno cenim pesništvo Vladete Kolarevića i njegov monaško-pregalački trud na beleženju narodnih umotvorina. To u samosvesnijim, ozbiljnijim društvenim sredinama obavljaju čitavi naučni timovi, instituti i akademije. Takođe, osobito su uzorne kniževno-istorijske publikacije Branka Zlatkovića. Poštujem poeziju Dušana Banjca, istraživački rad Vojislava Veselinovića, kao i svih onih ljudi okupljenih oko aranđelovačkog udruženja „Tragovi“. Iz oblasti istorije umetnosti i poznavanja naših sakralnih objekata izuzetne su monografije Tanje Vićentić, dok kao osobenog književnog tvorca, koji već svojom prvom knjigom pripada srpskom romanesknom panteonu, smatram mladog i talentovanog Ljubomira Koraćevića.

Kako biste opisali stanje duha u gradu pod Bukuljom?

U jednom od prethodnih pitanja pomenuste sintagmu „filozofija palanke“. Istoimena Konstantinovićeva knjiga izvrsna je karakterologija malih sredina, ali i univerzalni model za mnoga društva koja imaju slična odličja. Nije više nužno praviti razlike između velikih, urbanih sredina i naših malih gradova zarobljenih u unutrašnjosti. Razlog je u tome što je sve u duhovnom smislu postalo blizanački uniformno. Duh ili dah palanke je formulni kod našeg vremena. Varoš pod Bukuljom i Venčacom samo je odjek uticaja opalančene metropole pod Avalom. Identični smo u estradnoj ikonografiji, sitnim strastima i surevnjivosti, jednoumlju i površnom poimanju sveta. Ali, na svu sreću, slični i u tome što i ovde, među nama, a i tamo, žive Prometeji koji se uzdižu iznad svojih sredina kao kulturni i mitski junaci, čija nam dela postaju uzorita i pružaju nadu.

Ima li nade i za Aranđelovčane?

Opšte je mesto, formula, čućete to od svakog Aranđelovčanina, s pravom zaljubljenog u svoj grad, kako nam je priroda dala sve, kako su se najznačajnija civilizacijsko-istorijska zbitija odigravala baš ovde. I to nije daleko od istine. Međutim, očito je da se taj civilizacijski proces u jednom trenutku, na našu žalost, okončao. Sada su nam potrebni ljudi s novim idejama, spremni na monašku posvećenost napretku, u dobu koje ne razumemo baš najbolje. Ljudi s talentom, hrabrošću i osećajem za istorijsku ulogu.

To podrazumeva recipročnost, potrebu i za onim činiocima koji će te nove ideje i ljude prepoznati kao vrednost, pružiti im priliku i podršku da učine nešto novo i neočekivano. Potrebna nam je nova antibirokratska svest, jasna kulturna i obrazovna strategija, nova recepcija stvarnosti. Međutim, baština napretka pokazuje da se svuda i svagda javljaju oni koji čine velika dela i menjaju fizionomiju društvene sredine. Navodim samo neke Aranđelovčane u oblasti kulture, s obzirom na to da mi je to najbliže. Ističem kulturnu misiju Alojza Hočevara, Aleksandra Đonovića i Danka Popovića.

Ima li šanse za vrline u svetu istumbanog sistema vrednosti?

I da nema nikakvih šansi za recepciju pravih vrednosti, u ovom našem malom svetu, morali bismo ih stvoriti. Dužni smo da celog života budemo svetionici duhovnim lađama, koje lako mogu zalutati i nestati u vrtlogu.

Ljubav među ljudima, harmonija, dobrota, lepota, težnja za znanjem i usavršavanjem sveta u kojem živimo nikada nisu nestajale. One postoje u nama. I treba ih stalno podsticati i pothranjivati. Svet na njima opstaje. Moj roman „I živ i mrtav“ kazuje o jednom mračnom razdoblju srpske i svetske istorije, o raščovečenom vremenu, o strahu kao esencijalnom ljudskom stanju, vapeći za potrebom da budemo bolji i ispunjeni vrlinama.

Izvor: stvarnost.rs