Ivan Zlatković o razdoblju između dva svetska rata

„Moje bavljenje umetnošću je spoj svih književnih manifestacija, pri čemu nikada sebe ne stavljam samo u jednu ulogu. Prava književnost je tekstualna i žanrovska raznovrsnost, pri čemu ni sami ne znate da li ste napisali stih, ili se predali beskrajnoj priči. Ne razmišljate o tome šta je jednostavnije i lakše, već šta je bolje i kvalitetnije. Potpuno zadovoljstvo nakon završenog teksta osećaju samo licemeri“, kaže na portal Ar PRESS Ivan Zlatković.

Pred kraj prošle godine iz pera Ivana Zlatkovića iz Aranđelovca, u izdanju Lagune izašao je novi roman „I živ i mrtav“. Bio je to povod za intervju  sa Ivanom Zlatkovićem o ovom romanu i njegovom književnom radu.

Krajem prošle godine iz štampe je izašao vaš novi roman „I živ i mrtav“ na kome ste radili nekoliko godina. Koliko ste u njegovom pisanju koristili priče o hajducima i čuvarima zakona ovog kraja?

U romanu „I živ i mrtav“ koji se pojavio u decembru prošle godine, u okviru izdavačke kuće Laguna, pokušao sam da na realistačan, ali i ekspresivan način dočaram vreme pred početak Drugog svetskog rata. Osnovu naracije čini priča o hajdučiji, odmetništvu, poharama i zločinima u našem šumadijskom kraju. Koristio sam postojeće hajdučke biografije, članke iz tadašnjih novina, druge dostupne publikacije, kao i saznanja onih savremenika koji su mi u neposrednom razgovoru otkrivali zanimljivosti u vezi s ovom temom. Roman kazuje o hajducima, ali i onim ljudima koji su u to vreme predstavljali službenu vlast, a to su žandari.

„Postupkom književnog alhemičara, pisac živopisnu dokumentarnu građu pretvara u fantazmagoričnu i dramatičnu prozu“, napisao je o vašem romanu Dragan Lakićević. Koliko su važne reči kritičara za roman, ili one predstavljaju samo odškrinuta vrata od onoga što je unutra? Šta je najvažnije za jedan roman?

Dragan Lakićević, moj dragi prijatelj, odličan pisac, urednik, i veoma pronicljivi analitičar književnosti, u ovih nekoliko rečenica razotkrio je moju „alhemijsku ulogu“ i uspostavio precizan odnos između pisca i dela. Dokumentaristička građa je osnova na kojoj nastaje moj romaneskni svet. Navedene reči su samo deo Lakićevićeve recenzije, kojom on otkriva poetičku i tematsku stranu knjige. Ona je važna jer je njena funkcija da vas zainteresuje da se knjizi predate i spoznate njene tek naslućene svetove. Za jedan roman je važno sve, kao i za svako umetničko delo. Izbor teme, način oblikovanja, misaoni i idejni nivo.

Pišete pesme, književnonaučne knjige i romane? Šta vas više ispunjava i šta je lakše, da li završetak stiha ili priča bez kraja?

Svaki romanopisac i knjževni analitičar je u svojoj biti pesnik. Poezijom sam se najmanje bavio, ali sam od onih pisaca koji, pripremajući se da pišu roman, posegnu prvo za knjigom poezije. Istovremeno, o svakom svom romanu razmišljam kao književni kritičar. Moje bavljenje umetnošću je spoj svih književnih manifestacija, pri čemu nikada sebe ne stavljam samo u jednu ulogu. Prava književnost je tekstualna i žanrovska raznovrsnost, pri čemu ni sami ne znate da li ste napisali stih, ili se predali beskrajnoj priči. Ne razmišljate o tome šta je jednostavnije i lakše, već šta je bolje i kvalitetnije. Potpuno zadovoljstvo nakon završenog teksta osećaju samo licemeri.

Dvadest i pet godina je prošlo od izdanja antologije narodnih pesama o Marku Kraljeviću kome ste se vraćali i pre deset godina. Koliko se vaš pogled za ove dve i po decenije promenio?

Pisac i naučnik u meni stalno doživljavaju promene. To je prirodan intelektualni proces jer dolazite do novih saznanja, otkrivate nove naučne i estetske istine. U međuvremenu sam magistrirao i doktorirao, moj književni svet je postao bogatiji, kompleksniji. Ono što se nije promenilo to je da je moj pogled na literaturu i umetnost i dalje humanistički i oslobođen bilo kakvih ideoloških dogmi.

Korona virus tokom prošle i ove godine nije vam dozvolio da načinite promociju novog romana na pravi način. Da li ste zadovoljni interesovanjem čitalaca za njega? U kom tiražu je štampan?

Nažalost, mnogo toga se korenito promenilo u našim životima tokom ovog pandemijskog perioda. On nam je ostavio praznine koje nikada nećemo moći ni svojim najboljim delima da ispunimo. U suštini, predstavljam pisca koji uživa u promovisanju svojih knjiga i ozbiljno radi na njihovim pripremama. U ovom trenutku takvog zadovoljstva nema, ali spoj pisca sa čitaocem zasnovan je na knjizi, ona je najdublja njihova estetska i duhovna veza. Raduje me što postoji interesovanje za romanom  I živ i mrtav, i što o njemu pozitivno misle i mnogi ljudi koji se na najneposredniji način bave književnošću. To vas bodri, ali i obavezuje. Inače, tiraž ove knjige je 2500 primeraka, što ukazuje na to da je reč o ozbiljnom srpskom izdavaču.

Koliko književnici i pesnici u malim sredinama (pa i iz Aranđelovca) imaju mogućnosti da predstave svoj rad na pravi način? Imaju li podršku lokalne zajednice (i ustanova), ili sve moraju sami, što bi se reklo „na mišiće“?

Današnji tehnološki napredak je omogućio da možete delovati iz svih delova sveta, pa i iz malih sredina. Ne morate biti velegradski umetnik, a možete biti globalno poznati i priznati. Pisac treba da živi tamo gde može najbolje da stvara. Za prave i velike umetnike ne postoje barijere ni u kom smislu. Naravno, pisac je danas i sopstveni menadžer, promoter, od čega često i zavisi njegova pozicija u umetničkom svetu. Lokalna zajednica kojoj pripada treba da ima pozitivnu ulogu u tome, da prepozna, podrži i promoviše sve što je kvalitativno i vredno. U onoj meri u kojoj je ona spremna na to, i napredak tog društva je izvesniji.

Dok se radi jedno delo već se razmišlja o nečem novom. Da li će to ponovo biti roman, ili nešto drugo? Da li vas privlači istorija?

Radim na tekstu romana. Tema je sirotište za decu u Aranđelovcu, Paviljon kraljice Marije u Bukoviku. Takođe, jedna fingirana priča, zasnovana na dokumentarističkoj građi, uz svu slobodu umetničkog oblikovanja. Roman „I živ i mrtav“ i knjiga koju pišem, deo su zavičajne trilogije. Razdoblje između dva svetska rata mi se učinilo zanimljivim. Ne smatram sebe piscem istorijskih romana, više me privlači tema i srž priče koja može imati svoje univerzalno značenje u ma koje doba naših civilizacijskih, socijalnih, moralnih uzdignuća i padova. Istorija je samo senka naše budućnosti.

Razgovarao: Miodrag Petrović
Izvor: arpress.net