Ivan Zlatković: I istina se nekad izmišlja

U novom romanu Ivana Zlatkovića „I živ i mrtav“, u izdanju Lagune, razbojnici između dva rata, u Aranđelovcu i okolini Bukulje, terorišu i pljačkaju narod. U uzbudljivoj priči, kojom bi nekada roditelji plašili neposlušnu decu, a i sami se zgražavali mogućnosti da negde sretnu odmetnutog hajduka, zlo se nadvilo nad ovim delom Srbije, iako je oličeno u nekolicini ljudi. Ipak, narod kao uvek povija glavu, žandarmi pokušavaju da sprovedu pravdu, mada neki i sarađuju s razbojnicima, a iznad svega ostaje pitanje kako je moguće da čovek, sunarodnik, može bližnjem da nanese toliko patnje samo zato što je ovaj imao mogućnost da pošteno zaradi svoj imetak. Ivan Zlatković doktorirao je književnost, proučava narodnu književnost, piše poeziju, a ovo je njegov četvrti roman.

Kakvo je iskustvo pisati o antiherojima, junacima lišenim svake slave, s kojima je teško poistovetiti se, a još teže opravdati njihovu surovost?

Likovi hajduka između dva svetska rata, o kojima pišem u romanu „I živ i mrtav“, predstavljaju antipode hajducuma koje opeva narodna epska poezija i o kojima kazuje viševekovno predanje, jer su lišeni herojskog oreola, oblikovanog kroz romantičarsko poimanje slobodarskog, nacionalnog i verskog identiteta. Vid nove hajdučije zadržava samo redukovani socijalni kontekst, očitujući se kroz tamnu senku epskih prethodnika, istorijskih i mitskih junaka. Epsko se transformiše u sopstveno naličje, a biografija hajduka svodi na poharu i zločin. U ideološkom, etičkom i socijalnom smislu, hajdučija postaje antiherojska pojava, rana srpskog društva krajem devetnaestog i tokom prve polovine dvadesetog veka.

Gde ste sve mogli da pronađete istorijsku građu o razbojnicima Varnavi, Nikodiju, Jovašu i u kojoj meri ste njihove likove izmaštali?

Hajdučki likovi u ovom romanu su fiktivni. Umetnička proza vam pruža tu mogućnost da se poigrate istorijskim činjenicama. Međutim, ovi likovi su oblikovani na osnovu biografija poznatih šumadijskih hajduka i jataka između dva rata. To je prevashodno dokumentaristička građa i narodno predanje o Miloju Ignjatijeviću Koreji, iz sela Banje kod Aranđelovca, i Milivoju Marićeviću iz Orašca. Kao inspirativni osnov poslužile su mi publikacije koje se tematski bave hajdučijom u međuratno vreme u Srbiji, zatim periodika i novinski članci objavljeni u listu Politika, u Vremenu, Glasniku Dunavske banovine, kao i dela aranđelovačkih istraživača i pisaca Lazarevića, Milosavljevića, Veselinovića, koji mnogobrojnim činjenicama slikaju to istorijsko razdoblje. Ili onaj feudalni period o despotskoj porodici Bakić, koja je stolovala tada na Venčacu. Razgovarao sam sa svojim savremenicima, poput Kolarevića, ljudima koji se ozbiljno i s ljubavlju bave istoriografskim, etnološkim i arheološkim osobenostima ovog kraja i zavičaja. Roman „I živ i mrtav“ predstavlja modifikovanu istorijsku i dokumentarističku istinu, a završava se citiranom sentencom „I istina se izmišlja“, kao svojevrsnim poetičkim kodom.

Kako objašnjavate podatak da je Jovaš imao ženu i mnogo ljubavnica, a da je žene koje su mu bile žrtve tako strašno mučio?

Glavni junak ovog romana Jovaš je odmetnik, lopov, razbojnik. Formulno mesto svih hajdučkih biografija je odnos prema ženama. Hajduk Jovaš ima veliki broj „ljubaznica“, jatakinja koje su spremne da počine i zločin kako bi ga sačuvale. Njegov odnos prema njima je recipročan, zaštitnički. Jovaš je oženjen, ima i decu. Međutim, koliko je nemilosrdan prema žrtvama, toliko je surov i u odnosu prema ženama. Napastvovanje je uobičajeni Jovašev postupak, dok se njihovo mučenje dovodi u vezu najviše s Varnavom, koji je na taj način ispoljavao sopstvenu mušku nemoć. Ovakvi postupci nastaju kao poriv devijantnog i pomućenog uma, odsustva ikakve samilosti, kao dominacija čovekove animalne prirode, što je predstavljalo osnov u karakterizaciji obezljuđenih odmetnika.

Kakve su društvene okolnosti formirale ovakve ljude koji su otimali nečiji teško stečeni imetak, i po čemu sve to podseća na današnje vreme?

Period između dva rata u Srbiji i Šumadiji bio je težak u svakom smislu. Zanimljivo i inspirativno vreme ne tako daleke prošlosti, u kojem se oseća senka prethodnih vojni i naslućuje nova ratna pošast. Zlehudi period nemira, straha i razmirica. Ideološki sukobi, ubistva, otimačina, umešanost politike u sve oblike društvenog i individualnog života, loša socijalna situacija. To su samo formulne činjenice o vremenu, koje sam pokušao da estetski utkam u roman i oblikujem ga kroz likove, kao osnovne nosioce ideje o svim manama i nedaćama ondašnjeg društva. Roman „I živ i mrtav“ osmišljen je kao paradigma, narativ koji slika jedno vreme, naslućujući ono drugo – buduće. Društvene prilike tog doba nalikuju i našoj stvarnosti. Političke ideologije i njihova ikonografija, socijalna nepravda, razbojništvo, postaju odlike svakog doba i društvene sredine, obrazac koji menja samo svoje hronotope, vremensko i prostorno određenje. Međutim, nadu budi to što postoje plemeniti, požrtvovani, pravedni ljudi koji još uvek veruju da se svet može promeniti. Zbog njih vredi živeti i stvarati, hodati gordo, uz spoznaju da svako od nas ima i sopstveno naličje.

Verovalo se da razbojnici ne umiru, da se smeju kao demoni dok ih ubijaju. Da li je njihovo zlo postalo u narodu legendarno i koliko su te legende uticale i na vaše pisanje?

Žandarski vodnik Kuzbabić, jedan od glavnih aktera romana, fenomenološki je opsednut smrću i osećanjem straha. Sebe smatra zločincem jer je bespoštedno ubijao hajduke, i sam hajdučkog porekla. Veruje da je zlo neuništivo i da oni koji smehom prkose smrti, pred streljanje ili vešanje, ne mogu ni biti ubijeni. Kroz ovu ekspresivnu, realističku, ali i poetizovanu prozu provejavaju motivski esencijalna ljudska osećanja, kao što su strah ili potreba za smehom. Hajdučki životi i činjenja odvajkada su deo narodnog predanja. Ono sadrži elemente istorijskog, lokalnog, mitskog, i sve mi se više čini da i moj roman nalikuje formi narativno razvijenog oblika predanja, u čiju istinitost i prirodu događaja želim da uverim savremenog čitaoca. Miloje Ignjatijević Koreja, s obzirom na to da ga u centralnim krajevima Šumadije znaju kao poslednjeg hajduka pred Drugi svetski rat, dobija i posebnu ulogu i značaj u narodnom pamćenju, što je i uticalo na stvaranje usmene legende o njemu.

Mapa monaha Justina, koja objašnjava postojanje skrivenog blaga, predmet je razbojničke potrage, ali ni žandarmi nisu odoleli njenoj privlačnoj moći. Šta to govori i o žandarmima toga doba?

Mapa monaha Justina načinjena je po nalogu jednog od braće i vitezova Bakića, nakon toga što su prešli u Ugarsku. Ovaj motiv predstavlja fiktivnu romanesknu činjenicu, ali i deo predstava o hajducima, jer se potraga za mapama često dovodi u vezu s njihovim zakopanim blagom. Pri završetku romana, sadržaj mape se transformiše u elemente misterija i legendarnih priča o zakopanoj crkvi. Taj narativni obrt ističe u prvi plan sakralnu dimenziju, jer se materijalno i demonsko preobražava u duhovno obeležje. Inspirativni osnov za ovaj motiv pronašao sam u našem vremenu, u započetim arheološkim istraživanjima na Dvorinama kraj Aranđelovca, koja potvrđuju postojanje velelepnog hrama na tom mestu koji se, kako se pretpostavlja, dovodi u vezu s Nemanjićima kao ktitorima. U mom romanu ne postoji jednostavni, neoromantičarski binarni prikaz suprotstavljenih i sukobljenih pozicija junaka, na krilima dobra i zla, već likovi predstavljaju složene karakterizacije, što njihovu podelu na žandare i hajduke čini posve formalnom. I jedni i drugi spremni su na poharu i zločin iz sopstvenih pobuda. To potvrđuju i dokumentarističke činjenice, s obzirom na to da je bilo žandara koji su se odmetali u hajduke, sarađivali s njima ili im zbog novca pomagali na razne načine, pa i u bekstvu iz zatvora.

Razgovarala: Marina Vulićević
Izvor: Politika