Ivan Josimov: Realnost je banalna u poređenju sa lavirintom naših osećanja

Nema puno razloga da se predstavljanje jedne knjige započne biografijom njenog autora, naročito ako on (još uvek) nije poznat širokoj javnosti. Međutim, u slučaju Ivana Josimova i njegovog „Vremena od voska“, biografija se u izvesnom smislu može tumačiti kao mala neobičnost u odnosu na sam roman.



Naime, Ivan Josimov (1965, Bela Crkva) piše poeziju i prozu, ali izuzev nekoliko pesama i priča sporadično objavljivanih u književnim časopisima poslednjih tridesetak godina, do sada se nije predstavljao čitalačkoj publici. Profesionalno se bavi medijima, ali takođe ne prevashodno pisanjem, već uredničkim i menadžerskim poslom. Bio je urednik dvonedeljnika „Belocrkvanska štampa“, direktor belocrkvanskog radija, urednik lokalnog nedeljnika Nera i direktor „Vršačke kule“.

Ipak, iako je „Vreme od voska“ prvi objavljeni roman Ivana Josimova, od prve stranice je sasvim očigledno da je u pitanju knjiga iskusnog pisca. Promišljena, stilski autentična i osvežavajuća, sa strukturom „vremenskog sunđera“ koji po sopstvenoj logici usisava i oslobađa fragmente vremena, ova knjiga preispituje sve ono što život čini vrednim življenja uz nedvosmislenu poruku da se uvek treba nadati da nas čeka još jedno malo čudo.

„Vreme od voska“ je roman o sećanju, o potrebi da se razume sopstvena prošlost i sopstveni život, o traganju za istinom. Šta zaista ostaje od te silne potrage za istinom?

Parafrazirajući naziv jedne grafike Albina Brunovskog ova se knjiga može opisati kao uporna potraga za akterima izmišljene sreće.

Sećanje je po samoj svojoj prirodi potencijalno nepouzdana kategorija. Podložno je i svesnim i nesvesnim promenama, a ponekad se dešavaju, ne tako često, i povremeni bleskovi nekih zaturenih kutaka memorije, nekih slika, zvukova, mirisa, nekad i delova davnih razgovora, boje glasa i izgleda ljudi čija su imena odavno izbledela ili događaja za koje pre toga nismo bili svesni da su zapamćeni. Ta nestalnost uspomena, to nepovratno proteklo vreme, podložno je deformisanju.

Ljudski mozak je programiran da pedantno briše nepotrebne informacije, ne mislim na one informacije koje aktivno primamo, nego na bezbroj impulsa koje naša budna čula u svakoj sekundi registruju. Da to nije tako, teško bi bilo zamisliti kako bismo funkcionisali uz neprekidan šum. Na sličan način reagujemo i prema najvećem delu onoga što doživimo i u čemu aktivno učestvujemo, trajno zaboravljajući ili smeštajući baš u one tamne zakutke naše svesti nebitne i jednokratne informacije. Ali sudeći po tim iznenadnim bleskovima lako je zaključiti da cela ta stvar sa sećanjem i nije tako jednostavna, pa tako i stvarnost za koju smo sigurni da je precizno zapamćena možemo podvesti pod sumnju, ili kako je Prust rekao staviti pod uveličavajuće staklo, jer u suprotnom rizikujemo da je ne upoznamo, a ona je jednostavno naš život.

Trebalo bi da se onom ko traga dobitak uvećava što sporije bude dolazio do odgovora, jer smisao je u traganju, u konstantnoj zapitanosti i odgonetanju, ali kako preispitivanja najčešće počinju tek nakon što se životne okolnosti zakomplikuju, jasno je da iz takvih perioda treba što pre izaći. I pitanja i odgovore nam život uporno menja u onom ritmu u kome se naša nataložena iskustva i sama jedva primetno preoblikuju.

Jedan od važnih motiva u romanu je motiv smrti, odnosno samoubistva?

„Vreme od voska“ je priča o ljubavi, usamljenosti i utvarama. O svođenju života na prostor omeđen dramatičnim događajima. Priroda je beskonačna sfera, kaže Paskal, čije je središte svuda, a kružnica nigde. Sfera je često korišćena kao figura kojom je opisivan oblik Boga, a Đordano Bruno je vasionu smestio u njen savršen oblik. U fantazmagorijama glavnog junaka „Vremena od voska“ sfera se svela na posudu od stakla, potpuno nesavršenog oblika, vasiona, priroda, Bog, sve je sabijeno unutar tog skučenog prostora u kome je tama gusta kao ćilibar, a preko ramena iz sećanja, Paskalove reči, šapuće Emilov glas: Večna tišina beskrajnih prostora me užasava.

Osećaj teskobe, usamljenost i gubitak samopouzdanja dovešće glavnog junaka do mosta sa koga se vide Karpati, do mesta na kome bi, jednom davno pre nego što je on rođen, stajali njegovi roditelji da je jedna fotografija, koju je izmaštao, bila snimljena. Skok preko ograde kroz taj nepostojeći prizor, trajno brisanje iz života, bio bi izlaz.

Glavni junak nije skočio. Odlučio se za život, ali je i sam dolazak na taj most bio prekretnica. Odlučio je da iza sebe ostavi mučne, neodgonetnute tajne.



Struktura romana možda bi najtačnije bila predstavljena opisom jedne druge knjige koja se u njemu pominje, kao knjiga koja ostavlja utisak da „umesto tvrdih korica i opipljive hartije“ predstavlja „vremenski sunđer, koji se krivi, ugiba i nadima“. Iz tog „vremenskog sunđera“ uz ono što bi se moglo označiti kao glavni tok priče, često iskrsavaju brojne digresije, asocijacije, kao i reference na različita umetnička i filozofska dela. Jednorogi jelenak, drvored gledičija, gugutke... a onda i Faust, Hamlet, Pitagora i Paskal, boje zemlje, krvi i čađi Zbignjeva Herberta, čudesni svet Albina Brunovskog...

Krajem osamdesetih sam u jednoj novosadskoj knjižari slučajno nabasao na knjigu na čijim koricama je bio deo grafike Albina Brunovskog. Tada sam napisao priču u kojoj se pojavljuje glavni junak „Vremena od voska“ koji je na neki sporedan način upleten u svet njegovih grafika. Naravno u toj priči glavni junak je bio mnogo mlađi čovek i imao je nekakve drugačije dileme i preokupacije, pa je i sama tema bila mnogo vedrija od ove u kojoj će se u „Vremenu od voska“ zateći. Godinama nagomilavana iskustva prevagnula su da glavni junak jedne davno napisane i uglavnom zaboravljene priče, osvane u potpuno drugačijem okruženju ovog puta kao zreo čovek zagledan u vreme koje je proteklo.

Pošto je stvarnost sužena sumnjama i gubitkom samopouzdanja on doživljava sebe kao centar sveta, kao žižnu tačku, u kojoj se stiču svi impulsi, bilo da su iz realnog života ili su deo fikcije, jer u samosažaljenju ima utisak da sve govori o njemu i da se sve njemu obraća, često paralele sa svojim životom nalazeći u knjigama i među ulogama koje je njegov otac izvodio.

Te su paralele u „Vremenu od voska“, osim onih koje su jasno navedene, najčešće date u vrlo diskretnom obliku, na nivou su kratkog bleska asocijacija. U sceni kad Emil od slovačke glumice sazna za Albinovu smrt, umesto ruža okruženi su gladiolama koje se pominju u Kišovoj priči „Posmrtne počasti“: „...nakazne gladiole, kojih bejaše najviše... mrtvački bujne gladiole... jalovih cvetova bez ikakvog mirisa, čak ni ribljeg“. Često je i po nekoliko pasusa smeštano u jednu reč. Najveći deo je utonuo u maticu teksta. Dok sam pisao bilo je inspirativno da zajedno sa glavnim junakom delim taj svet asocijacija, ali bi one da su jasno označene mogle da predstavljaju nepotrebno prenaglašena mesta. Ostaje nada da će se nekome dok čita kao nejasan šum na tim mestima možda dogoditi da mu na pamet padne ime nekog drugog pisca i naslov neke druge knjige, ali ako se to i ne dogodi neće biti nikakve štete, jer svaka knjiga je rukopis koji uvek iznova nastaje pred očima onog ko čita.

Svakodnevica glavnog junaka neretko je prožeta neobičnim snovima i fantazmagoričnim iskustvima?

Logika fiktivnog sveta trebalo bi da nadjača iskustva realnog života. Ako pisac uspe da zainteresuje čitaoca da se prepusti i zakorači u imaginarni svet koji mu nudi, tada će se, uz malo sreće i obostrano strpljenje, izbrisati granice koje naša intimna iskustva postavljaju. Svaka knjiga je poziv na igru, jer sve su priče jednom davno već ispričane, a pouke su samo jeftina bižuterija.

Kao i u životu, u „Vremenu od voska“ mnoga pitanja ostaju bez odgovora. Određuje li nas ono što o našoj porodici i bližnjima za nas ostane tajna isto koliko i sve ono što o njima znamo?

Slobodni smo onoliko koliko smo spremni da budemo slobodni. Svoju slobodu kreiramo unutar sebe, a spoljašnji svet, realnost koja nas okružuje, je banalna u poređenju sa lavirintom naših osećanja. Idealan svet ne postoji, a kada bi se dogodio nekakav iznenadan eksces kojim bi se sve dovelo na meru idile i savršenstva, mi, ovakvi kakvi smo, bili bismo šokirani.

Sa kojim se od svojih junaka više slažete, jeste li bliži Emilovom stavu – da nam snovi samo uskraćuju život, ili onome što o tome misli njegov sin – da su nam oni neka vrsta utehe u potrošenim životima?

Nakon što iz Pandorinog ćupa nahrupe sva zla i nevolje na dnu uvek ostane nada. Po nekim zlovoljnim tumačenjima Zevs je namerno tako to uredio da bi ljudima dao šansu da uvek iznova poneseni nadom dođu u situaciju da ih kazni. Snovi nam samo uskraćuju život, kaže Emil i zatim dodaje, jer naše su nade potkupljive.

Obojica su u tom trenutku pesimisti, obojica govore o potrošenim životima: Emil je već zasićen svojom slavom i razočaran zreo čovek, a njegov sin se nalazi na početku perioda koji je mogao da nagovesti kasnije dramatične događaje.

Od snova nikada ne treba odustajati. Nijedan život unapred nije potrošen, jer uvek se treba nadati da za svakog od nas postoji još jedno malo čudo.

Autor: T. S.
Izvor: Vršačka kula