Ivan Ivačković: Za tako veliki biznis kakav su The Rolling Stones, muzika nije dovoljna

Možemo reći da se ovaj svestrani stvaralac jednostavno i brzo odomaćio na našem portalu, bar sudeći po njegovom veoma sadržajnom i iscrpnom prethodnom intervjuu za Music Pocket. Taj intervju je imao toliku čitanost i zapaženost u viralnom univerzumu da se mnogima činilo kako je naš gost zapravo imao više priča sa nama, priča koje objavljujemo svaki čas. Naravno, on je Ivan Ivačković, muzički novinar, književnik, PR menadžer, publicista, bubnjar, sve u svemu kreativac i veoma produktivan čovek.



Samo što su se nekako stišale strasti i velika bura koju je izazvala njegova prethodna knjiga „Između krajnosti“ – o Branimiru Džoniju Štuliću, neumorni Ivačković ponovo je aktuelan. A zašto i ne bi bio kada je nedavni karantin bio kao poručen za kreativne ljude. Tako smo sada dobili dopunjeno izdanje njegove kultne knjige o rok dinosaurusima, „The Rolling Stones: Umetnost pobune“ (Laguna, 2020). Izvorna verzija je objavljena sada već davne 1997. godine, a veoma poetičan i privlačan naziv jednostavno i tačno opisuje najdugovečniji bend na planeti, taj globalni fenomen koji i posle skoro šest decenija postojanja (osnovani su 1962. godine) oduševljava milione ljudi. U Srbiji, pedeset godina na sceni su jedino rokenrol veterani YU Grupa, a ima i onih koji su dostigli četiri decenije. O njima će biti reči kasnije.

Dakle, novo, izmenjeno i dopunjeno izdanje jedine knjige o Stonsima u Srbiji iznedreno je tokom karantina i pandemije koronavirusa, kada je gospodin Ivačković, kao i mnogi drugi, imao vremena napretek da nešto stvori. Hajde da se podsetimo reakcija i reči hvale za Ivačkovićevu knjigu o „Kotrljajućem kamenju“. Srđan Gile Gojković (Električni orgazam) rekao je: „Kada neko istinski voli Stonse i piše kao Ivan Ivačković, onda je to garancija da je knjiga odlična.“

Mnogi ugledni nedeljnici ili dnevne novine hvalile su knjigu ovakvim komentarima:

„'Umetnost pobune' je autorski potez najvišeg nivoa.“

 „Izuzetno dragocena i šarmantno napisana knjiga.“

„Kada je objavio 'Umetnost pobune', Ivan Ivačković je napravio pravu malu revoluciju u izdavaštvu, posebno onom sa odrednicom rock.“

„Po svemu izvanredna knjiga.“

„Ivačković je izabrao izraz kojim je vrhunski ovladao tokom novinarske karijere.“

„Kompetentnijeg autora kojem je srpski maternji jezik nije moguće naći.“

„Svojevrsna rock biblija.“

Ipak, skroman i osvešćen, Ivačković nije od onih koji će se uobraziti. I posle tolikih hvalospeva, on studiozno pristupa svakoj temi kojom se bavi u svojim knjigama.

Veoma produktivan, objavio je oko dve hiljade tekstova u gotovo svim važnim štampanim medijima bivše Jugoslavije. Najveće priznanje u Srbiji za publicistiku, nagradu „Desimir Tošić“, dobio je za izuzetnu i temeljnu studiju – bestseler „Kako smo propevali“. Ta knjiga govori o popularnoj muzici u SFRJ i o tome kako je ona uticala na društvo i kako je društvo uticalo na nju. U autorovom opusu nalaze se i biografske knjige „Obe strane jastuka“ i „Priznanja pop pevačice“, zbirka eseja „Pisma iz Tajnog grada“, pesnička zbirka „Crvena mapa“ i roman „Bezverje“.

Ne samo što je Ivačković bio PR menadžer koncerta Rolling Stonesa na beogradskom Ušću 2007. godine, već se i sretao sa njima iza kulisa, a kasnije, u Nemačkoj i Austriji, bio je i njihov VIP gost.

Osim svega ovoga, Ivačković je bubnjar. Pre skoro jedne decenije imao je bend The Spanks, koji je tada snimio disk „Reason To Live“. Ivačković kaže da danas svira „bez velikih ambicija, ali ne i bez velikog uživanja“.

Vreme je da sa njim porazgovaramo o nekoliko tema, a najpre o aktuelnom, izmenjenom izdanju njegove knjige o najvećoj rokenrol grupi na svetu.
 
Ovo nije doštampano staro, već dopunjeno i novo izdanje vaše knjige o Stonsima. Hajde da čitaocima otkrijemo šta je sada sve tu novo, odnosno koje su aktuelnosti o njima ubačene?

Mislim da bi nabrajanje tih detalja bilo preopširno, ali stvari stoje otprilike ovako: dopisao sam neke nove tekstove, pošto su Stonsi vredna grupa i uvek ima svežih povoda za pisanje o njima. Uz to, intervenisao sam na mnogo mesta u tekstovima koji su od ranije u knjizi. Ima novih i jako zanimljivih fotografija. Promenjene su korice i dizajn knjige. I tako dalje...

Da li ste razmišljali da možda napišete i potpuno novu knjigu o Stonsima?

Da! To vam je odlično pitanje. Pritom i sasvim logično, pa je utoliko čudnije što mi ga, bar koliko se sećam, niko dosad nije postavio. Nameravam, dakle, da napišem još jednu knjigu o njima. Biće koncipirana sasvim drugačije nego „Umetnost pobune“. Ali hajde da ne otkrivamo previše.

Da li članovi Stonsa znaju za „Umetnost pobune“?

Knjiga je stigla do Džegera. I verujte da mi je to sasvim dovoljno (smeh).

Pretpostavljam da ste u dahu pročitali autobiografiju Kita Ričardsa. Cenite li kada muzičar zagreje stolicu i napiše knjigu o sebi? Da li ste imali ponuda da pišete nečiji životopis?

Još jedno odlično pitanje. Da, veoma cenim svakoga ko skupi snage i pokaže dovoljno dara i veštine da napiše autobiografiju. Biografije i autobiografije su važne, ne samo zbog toga što o njima saznajemo više o ljudima koji su imali značajne uloge u umetnosti, politici, biznisu i raznim drugim oblastima, nego i zato što iz takvih knjiga može da se nauči mnogo o životu. Kit Ričards to odlično zna, zato je svoju knjigu i nazvao „Život“. To je naslov koji je baš on dao, ne izdavač. Inače, Ričardsova knjiga je pisana u četiri ruke. Zajedno su je pisali on i Džejms Foks, cenjeni engleski novinar i autor. Tako se to i inače radi, i tako i treba da se radi. Rezultat je zaista sjajan. S druge strane, na primer, Pit Taunsend je smatrao da mu ne treba koautor ili ghostwriter (pisac iz senke – prim. aut.), pa je autobiografiju pisao sam. U njegovom slučaju rezultat je bio traljav i knjiga je loše prošla. Po pravilu, ako želite istinski dobru autobiografiju, trebalo bi da to radite u saradnji sa nekim profesionalnim i priznatim piscem. Kao i u mnogim drugim stvarima, mi tu strašno zaostajemo za svetom. Kod nas neki veliki muzičari – da se u ovom momentu zadržim na njima – još nisu prepoznali ni važnost knjiga, a kamoli potrebu da ih rade u saradnji sa nekim drugim. Na Balkanu je još mnogo sujete i neznanja. Ipak, napredujemo, makar i sporim korakom. Nema nikakve sumnje da je poslednjih godina porasla svest o značaju biografija i autobiografija, i to i među ljudima koji bi svakako trebalo da iza sebe ostave autobiografiju. Štaviše – da odgovorim na drugi deo vašeg pitanja – doživeo sam u nekoliko navrata da dobijem ponude za takvu saradnju. Većina tih razgovora i dalje traje, planovi su još na stolu, pa ćemo videti...

U intervjuu za naš magazin, Brajan Rašić je ispričao jednu anegdotu o Stonsima: čitao je kako se Mik i Kit ne slažu, kako među njima non-stop sevaju varnice, a onda, u sledećoj vesti, pisalo je da su se strasti stišale i da je sve u redu. Kako mu nije bilo jasno šta se dešava, pitao je njihovog publicity agenta o čemu je reč, a on mu je rekao: „Vidi, sve je to biznis, danas jedno o njima, za dva dana drugo, i to je moj posao: dva puta se pisalo o Stonsima.“ Kako se vama čini ovakva opservacija? Da li je njima uopšte potreban publicitet i toliki privatni život „na izvol’te“? Zar nije sama muzika dovoljna?

Za tako veliki biznis kakav su Stonsi, muzika nije dovoljna. S tim što vesti o sukobima između Mika i Kita nisu isfabrikovane. U onome što je davnih dana bilo njihovo prijateljstvo, već decenijama ima mnogo napetosti, suprotstavljenih stavova i teških reči. U nekim trenucima i sudbina Stonsa je zbog toga visila o koncu. Ali, grupa, videli smo, uvek preživi sukobe Džegera i Ričardsa, i na kraju se stvarno ispostavi da, sa stanovišta publiciteta, svaka njihova svađa biva korisna bar koliko i teška.

Da li mislite da se oni ikada mogu zaista povući?

Neće se nikada povući. Siguran sam da će, kao uostalom i neki njihovi heroji, umreti svirajući. Godinama sam se smejao čitajući o njihovoj „oproštajnoj turneji“. Oni su to uvek demantovali, ali štampa je bila uporna, jer takve vesti prodaju novine. Znate li kada je jedna turneja Stonsa prvi put bila u štampi proglašena „oproštajnom“? Sredinom šezdesetih! Oni ne mogu bez muzike, potrebna im je kao kiseonik ili voda. Ili, u Kitovom slučaju, alkohol (smeh). Šalim se, evo, čovek je, posle raznih droga i cigareta, ostavio i piće. Dobro je što je to uradio. Popio je više nego što su drugi preplivali.

Ko bi od naših muzičara mogao po dugovečnosti da parira Stonsima? Imaju li Stonsi uopšte pandana u srpskoj rok muzici?

Kada pričamo o Stonsima i domaćim bendovima, prve dve grupe koje mi padaju na pamet su Električni orgazam i Riblja čorba. Gile jako voli Stonse i njihov uticaj na muziku Orgazma lako je vidljiv. Gile se prepoznao u tom duhu i stavu, rado se prepustio uticaju Stonsa, a opet, sačuvao je sebe i svoj originalni izraz. „Distorzija“ je najuspelija mešavina svih tih sastojaka. Ujedno, reč je o jednom od najboljih jugoslovenskih albuma uopšte. I Čorba je, pogotovo u prvoj – i najboljoj – fazi bila pod velikim uticajem Stonsa. Čak su se povremeno i fotografisali po uzoru na njih. I, eto, obe grupe traju već decenijama. To su ljudi koji, baš kao i Stonsi, ne žive samo od muzike, nego i za nju.

Možete li izdvojiti neku od biografskih knjiga koje su na vas ostavile jak utisak u poslednje vreme, bez obzira na to da li je reč o domaćem ili stranom autoru?

Ovih dana čitam knjige Roberta Grinfilda, američkog autora koji mi je jedan od najvećih uzora. Ponovo čitam njegovu knjigu „S.T.P.“. To je knjiga o američkoj turneji Stonsa iz 1972. godine. A prvi put čitam Grinfildove novije knjige „Exile On Main St.“ i „Ain’t It Time We Said Goodbye“. Naravno, već po naslovima vidite da su i one o Stonsima. Sve tri su izvanredne. Prva pogotovo. To je jedna od najboljih knjiga o rokenrolu uopšte.

Jasno je da ste lockdown period proveli kreativno, pripremajući dopunjeno izdanje „Umetnosti pobune“. Osim potpuno nove knjige o Stonsima, šta još planirate?

Znate, ja najčešće radim paralelno na nekoliko rukopisa, čekajući da me jedan dohvati i obuzme više nego ovi drugi. Tada se koncentrišem na taj jedan, potpuno mu se prepustim i uobličim ga u knjigu. Ne znam koji će biti sledeći. Ali svakako planiram još nekoliko knjiga čija će tema biti muzika.

Za kraj, da li razmišljate da se vratite stvaranju muzike? Možda sa Spenksima, grupom koju ste osnovali pre desetak godina? Ili da budete iza kulisa – producent, kompozitor, tekstopisac za druge izvođače? I da li vidite sebe kao autora nekog filma o muzici? Sada su u modi dokumentarci na tu temu.

Ne, ne... Najpre, mislim da bi bilo preterano kazati da sam ja u Spenksima stvarao muziku. Bio sam bubnjar, i to ne Stjuart Kouplend, da se razumemo. Muziku je, u pravom i punom smislu reči, stvarao Rade Bogdanović, moj prijatelj i čovek sa bogomdanim talentom. On je pisao muziku i tekstove, pravio aranžmane, bio pevač, gitarista i producent. Ja nemam dara ni za šta od toga. Možda za tekstove, ali ni za šta drugo, to je sigurno. Što se tiče filmova o muzici, moj kolega i prijatelj Dušan Vesić uspešno se okušao u tome. Ja se nisam oprobao i, da budem iskren, mislim da ni neću. Verujem da bih to radio dobro, ali imam previše drugih planova.
 
Autor: Ivan Makragić
Foto: Zoran Jovanović
Izvor: Music Pocket