Ivan Ivačković: Uz Balaševića lakše krpimo ostarela srca

Nedavno objavljena knjiga „Panonski admiral“ poznatog novinara i pisca Ivana Ivačkovića jeste priča o Đorđu Balaševiću i njegovim izuzetnim dostignućima u poeziji i muzici. Ivačkovićeve knjige postale su nezaobilazna hronika jugoslovenske muzike, ali i same Jugoslavije. Za knjigu „Kako smo propevali“ dobio je nagradu „Desimir Tošić“. Svaka njegova knjiga izaziva veliku pažnju. „Panonskog admirala“ je pisao skoro tri godine, a zamalo da na kraju te knjige ni ne bude.

„U životu baš ništa nije slučajno. Februara prošle godine, upravo onog dana kada nas je sudbina rastavila od Đorđa Balaševića, pisao sam o njegovoj baladi ’Kad odem’. Bio sam istinski potresen vestima. Jedno vreme nisam mogao da nastavim s pisanjem, ali zaslugom nekih Đoletovih i mojih zajedničkih prijatelja dovršio sam knjigu. Da nije bilo njihovih ohrabrenja, ne verujem da bih prikupio snagu za to. Oni su me stalno podsećali kako sam pričao da su knjige spomenici i uporno su me podsticali da završim ’Panonskog admirala’. Zahvalan sam im za ta ohrabrenja. Svako od nas treba na svoj način da podigne spomenik Balaševiću. Ja pišem knjige, ovo je moj način“, kaže Ivan Ivačković.

Jeste li dobro poznavali Balaševića?

Pre bih rekao da sam ga poznavao dugo nego da sam ga poznavao dobro. Znali smo se tri i po decenije, imali smo i profesionalnih i privatnih razgovora, međutim mislim da njega niko osim njegove porodice, i eventualno dva-tri prijatelja, nije dobro poznavao. Ali Balašević i ja smo se, ako mogu tako da kažem, voleli i međusobno poštovali. Meni su njegove pesme punile srce, on je voleo moje pisanje. Naravno, nismo uvek i o svemu mislili isto, ali nikada se među nama nije pojavila senka ili nesporazum. Retko se desi da između umetnika i kritičara ne sevne nijedna trzavica.

Jeste li nešto od svojih ličnih uspomena na njega uneli u knjigu?

Jesam, uneo sam neke uspomene, i lične i generacijske. Znate, moja generacija bila je prva koja je rasla i sazrevala uz Đoleta. Danas uz njegove pesme lakše krpimo ostarela srca. On spada među ljude koji su nam obeležili život, tako da je u knjizi mnogo sećanja i emocija. U „Panonskom admiralu“ je i mnogo pohvala za Balaševićevo pesništvo i muziku. Nikada ne ugađam ljudima o kojima pišem, ali Balaševiću nije ni trebalo ugađati. On je potpisao obimnu diskografiju, imao je dugu karijeru, a nikada nije snimio loš album. Nema mnogo takvih ljudi ni u internacionalnim razmerama. I Dilanu se omakao poneki loš album. Ali Balaševiću nikad.

U knjizi pišete o „Bezdanu“ kao o njegovom najvažnijem albumu.

To je bio ključni trenutak njegove karijere. Zapravo, „Bezdan“ je jedan od najvećih uzleta za koje zna domaća muzika. Pesme s tog albuma prikazale su Balaševića kao umetnika koji razume doba i ljude, ali nije pretenciozan i ne zavarava se da će preokrenuti tok istorije.



Pretpostavljam da, pre svega, mislite na pesmu „Ne lomite mi bagrenje“?

Da, mada na „Bezdanu“ ima još izuzetnih pesama. Takve su „Slow Motion“ i „Ne volim januar“. Ali „Bagrenje“ nije samo kruna „Bezdana“ nego možda nadmašuje i sve drugo u Balaševićevoj karijeri. Tu su u punom sjaju zablistali njegov dar i pesnička inteligencija. Balašević je inspiraciju našao u srcu jugoslovenske tame, Kosovu, ali ta dramatična balada ne govori samo o tadašnjem stradanju kosovskih Srba i Crnogoraca. Balašević ju je pretvorio u univerzalni protest protiv divljaštva, protiv nečoveštva. Već to je bio pesnički podvig, ali Balašević je otišao i korak dalje. Ključ pesme smestio je u stihove o ljubavi i uspomenama na nju. Kroz ljubavnu sliku prikazao je muku čoveka kojem otimaju ceo život, sve od čega je taj život sazdan i sve u šta je uložen. Slika ljubavi čini tu pesmu većom od pesničke interpretacije nacionalne tragedije, a stihovi o sramoti jednog društva čine da „Bagrenje“ ne bude samo ljubavna balada. To je u zanatskom smislu briljantna, a u ljudskom smislu potresna pesma.

Vaša knjiga govori i o životu u Jugoslaviji, kao i njenom raspadu i političkom angažmanu Đorđa Balaševića u tim danima. Opisujete Balaševića kao hrabrog čoveka.

Mislim da je njegova ljudska hrabrost bila velika isto koliko i njegov umetnički dar. Devedesetih, dok je Jugoslavijom besneo rat, i dok je Srbija, pod Miloševićevom vlašću, doživljavala najveći sunovrat u svojoj istoriji, Balašević se u bezbroj navrata, u pesmama, na koncertima i u intervjuima, suprotstavljao i ratu i Miloševićevoj politici. Njegovi koncerti u Sava centru tokom devedesetih bili su masovna okupljanja opozicionog dela Srbije bar koliko i vrhunski umetnički doživljaji. Osim toga, odbio je da ide u vojsku, na front. Policija ga je čekala ispred njegove kuće, bio je zabranjen na nacionalnoj televiziji... Sve u svemu, platio je visoku cenu svog angažmana, možda pre civilizacijskog nego političkog. S druge strane, ne samo što se njegovo ime na svim stranama nekadašnje Jugoslavije raskrupnjalo do antiratnog simbola, nego se za njega javilo interesovanje i tamo gde ga pre nije bilo, recimo u Sloveniji.

Kako ste vi svih ovih godina slušali Balaševićeve pesme?

Slušao sam ih polako, da mi ne bi koja reč promakla.

Planirate li neku novu knjigu?

Po običaju, planiram nekoliko novih i, opet po običaju, završiću tek ponešto od svega što želim da uradim. Malo pomažem Stefanu Milenkoviću, on piše autobiografiju. Nadam se da će mu moja pomoć biti korisna. Za mene je to i povlastica i poslastica, pošto već mnogo godina uživam i u Stefanovom sviranju i u prijateljstvu s njim.

Autor: Neven Džodan
Izvor: Blic