Ivan Ivačković: Pesništvo i ubistvo nisu tipični za normalne ljude

Želeći da se okuša u nečemu što do sada nije radio, Ivan Ivačković je napisao roman „Bezverje“ koji će se, u izdanju Lagune, pred čitaocima pojaviti za Noć knjige, 17. juna. Knjiga svojim sadržajem iznenađuje, s obzirom na dosadašnja interesovanje autora bestselera „Kako smo propevali“ za koji je dobio nagradu „Desimir Tošić“.



Za tri decenije, koliko je proveo u novinarstvu, Ivačković je objavio oko dve hiljade tekstova u gotovo svim važnim novinama u SFRJ, SRJ i Srbiji. Osim knjige „Kako smo propevali“ koja govori o preplitanju popularne muzike i politike u SFRJ, objavio je zbirku eseja „Pisma iz Tajnog grada“, zatim biografske knjige „Umetnost pobune“, „Obe strane jastuka“ i „Priznanja pop pevačice“, kao i pesničku zbirku „Crvena mapa“.

„U esejistici i poeziji ostavio sam tragove kojih nemam razloga da se stidim i pomislio sam kako je možda čas da napišem roman. U isti mah, pošto s vremena na vreme osećam neizdrživ poriv da iznenadim sebe, a po mogućnosti i druge, rešio sam da taj roman bude što udaljeniji od svega što sam do sada pisao. Najzad, ima i dubljih ličnih razloga. Oni se tiču oslobađanja jedne tajne, kako je to svojevremeno rečeno povodom Sola Beloua, ako me pamćenje ne vara“, kaže Ivačković.

U knjizi postavljate pitanje da li je okretanje zlu najdublji stepen čovekovog očaja ili najviša tačka njegove snage. Nije li istorija već toliko puta pokazala da to može da bude i put ka ludilu?

Čovek čiji identitet je na kraju knjige i otkriven svakako je lud. On je pesnik i ubica, a pesništvo i ubistva nisu tipični za normalne ljude. Đavo je, međutim, taj koji nastoji da mu ludilo predstavi kao zdrav razum, a zdrav razum kao duševnu bolest.

Đavo, u vašoj knjizi, pleše u punoj snazi. Po njemu, „umetnici su gori čak i od sveštenika”, savest je „mutni talog slabosti i kukavičluka”, moral „samo bedna zamena za ushićenje”, a „intelekt poguban za ljudsku vrstu”. Nisu li ovo preteške reči čak i za jednog đavola?

Zavisi kako na njega gledate. On je kroz istoriju portretisan i doživljavan na razne načine. Ponekad kao kondenzovano zlo, ponekad kao lakrdijaš, ponekad čak i kao heroj. Milton ga je prikazao sa izvesnim simpatijama. Ne samo kao zlu, demonsku silu, nego i kao nepokornog usamljenika i tragičara, kao biće koje se opire jarmu, ne pristaje na slepu poslušnost i biva kažnjeno zbog žudnje za slobodom i suprotstavljanja tiraniji. Đavo iz „Bezverja“ nesumnjivo ima mnogo od tih osobina. Istovremeno, on izvodi neku vrstu cirkuske tačke i, bar ako stvar posmatramo iz perspektive široko prihvaćenih vrednosti, govori besmislice. Problem nije toliko u njemu koliko u ljudskoj prirodi koja na te besmislice naseda i upušta se u zločin kao da je jedva čekala opravdanje. „Đavo me je naterao“ – mnogo ubica i drugih zločinaca tako se branilo. Moram još nešto da kažem. Đavo iz „Bezverja“ nije lišen sposobnosti da se kaje. Štaviše, on, gledajući u budućnost, vidi sebe kako i Boga i ljude moli za oproštaj. Ali istovremeno, i ne sasvim bez razloga, od njih – i Boga i ljudi – očekuje da ga zamole to isto.

Kraj knjige otkriva o kojim ljudima je reč, kao i vreme radnje. Koliko su ti podaci autentični?

Ljudi koje pominjete su Pjetro Berardi, italijanski pesnik iz osamnaestog veka, jedna nesrećna devojka po imenu Đovana Donati i sveštenik Benedeto Kanterzani – sve troje iz Napulja. Đavo je, međutim, moram da kažem, glavni lik u „Bezverju“. Podaci su autentični onoliko koliko čitalac želi u njih da veruje. I to se odnosi na svaki tekst, od novinske vesti do romana. Da li vam ono što svakodnevno čitamo u crnim hronikama deluje kao nešto moguće? Meni ne. A ipak se, nažalost, dešava. S druge strane, događa se da čitate prozni tekst koji je plod nečije mašte, ali vam deluje toliko uverljivo da ste skloni da u istinitost njegovih podataka verujete čak i kad vam sam autor kaže da su izmišljeni. Mislite da vas laže autor, a ne njegov tekst.

Knjiga je omaž Bulgakovu, Dostojevskom, Ničeu, Geteu... kome ipak najviše?

„Bezverje“ je zaista mali omaž svim tim ljudima. I nekim drugim, kao što su Konrad, Man, Milton... Teško mi je da kažem kome najviše. Ali je zanimljivo nešto drugo. Od trenutka u kojem sam počeo da pišem, imao sam nameru da „Bezverje“, pored svega ostalog, bude i neka vrsta posvete velikim i važnim ljudima koje pominjemo. Međutim, tek na pola pisanja postao sam svestan snažnog prisustva jednog drugog pisca i jedne njegove ništa manje nego čudesne knjige. Govorim o Danilu Kišu i „Grobnici za Borisa Davidoviča“, knjizi koja mi je, kao i mnogima drugima, mala, lična, književna, pa i ne samo književna biblija. Ne umem do kraja da objasnim na koji me je način ta knjiga obavijala dok sam pisao „Bezverje“, kao što me, uostalom, obavija od kad sam je, davnih dana, prvi put pročitao. Njen uticaj na „Bezverje“ samo jednim delom mi je jasan. Reč je, načelno govoreći, o čovekovom susretu sa „slepim silama“ zla. Osim toga, u slučaju „Bezverja“, imamo posla sa mešanjem fikcije i realnosti, mešanjem mašte i činjenica, dokumenata, ako baš hoćete, a upravo je to postupak koji je Kiš na velika vrata uveo u domaću književnost. Postoji, međutim, još jedan vid uticaja „Grobnice za Borisa Davidoviča“ na „Bezverje“, ali to je, da tako kažem, podvodni uticaj i njega ne umem da objasnim. Kišu sam se odužio parafrazirajući njegovu rečenicu: „Borise Davidoviču, ne dajte se pasjim sinovima!“, možda najpotresniju ikada napisanu na srpskom jeziku.
 
Autor: Gordana Popović
Foto: Aleksandar Stojković
Izvor: Politika