Ivan Ivačković: „Panonski admiral“ je knjiga o jednoj velikoj karijeri i o jednoj velikoj zemlji

Đorđe Balašević je zidao mostove tamo gde su ih drugi rušili, i to je svuda imalo odjeka. Utoliko se može reći da je ostao jugoslovenski simbol i kada Jugoslavije više nije bilo, kaže Ivan Ivačković, novinar, kritičar i publicista koji je nedavno objavio knjigu o Balaševiću – „Panonski admiral“.



Kada je februara prošle godine stigla vest o odlasku Đorđa Balaševića, novinar, kritičar i publicista Ivan Ivačković bio je usred pisanja knjige o „panonskom mornaru“. Posle karijere duge gotovo četiri decenije, tokom koje je potpisao više od dve hiljade tekstova u većini važnih listova u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji, sedam knjiga, jedan roman i pesničku zbirku, dobio nagradu „Desimir Tošić“ za delo „Kako smo propevali“, Ivačković se poduhvatio zadatka da napiše prvu knjigu u nas o Balaševiću.

Knjiga „Panonski admiral“, pisana gotovo tri godine, analizira Balaševićevu diskografiju i umetničku karijeru, od kraja sedamdesetih godina, kada se pojavio na jugoslovenskoj muzičkoj sceni, pa sve do 2021, kada je tragično preminuo od posledica virusa korona. Osim što detaljno govori o Balaševićevim izuzetnim dostignućima u poeziji, kao i uspelom oprobavanju u čitavom nizu muzičkih žanrova, knjiga u izdanju Lagune objašnjava i društvene i političke okolnosti u kojima su pesme kantautora nastajale. Jer neodvojiv je Balaševićev rad od njegove borbe za ljubav i toleranciju, a neke od najboljih pesama iznikle su iz tragedije koja je devedesetih zadesila bivšu Jugoslaviju. „Panonski admiral“ je i pun ličnih i generacijskih uspomena Ivačkovića na Đorđa Balaševića.

Smrt velikog kantautora toliko je pogodila Ivana Ivačkovića da ni danas, kako kaže, u nju ne veruje, a upitan kako je smogao snage da završi „Panonskog admirala“, skromno odgovara:

„Zasluge za to nisu moje, ili bar nisu samo moje. Kada je Balašević otišao, ne samo što sam prekinuo s pisanjem nego sam mislio da tu knjigu nikada neću ni završiti. Ali onda me je nekoliko dobrih ljudi, Balaševićevih i mojih zajedničkih prijatelja, nagovorilo da to ipak učinim. Podsećali su me kako sam često govorio da su knjige spomenici i uveravali su me da ovaj spomenik Đoletu mora biti dovršen. Na kraju su me uverili. Mislim da svako od nas treba da podigne spomenik Balaševiću na svoj način. Ja pišem knjige, ovo je moj način.“

Da li je pisanje o Balaševićevoj diskografiji bio jedini način da se ispriča priča o velikom kantautoru? I koliko je Vaša knjiga svedočanstvo o turbulencijama na ovim prostorima?

Priča o Đorđu Balaševiću može biti ispričana na mnogo načina, s obzirom na to da je reč o bogatoj i složenoj karijeri i životu. O njemu se može pisati iz mnogo uglova. Ja sam, rekao bih, odabrao jedan koji nije jednostavan. Najpre, želeo sam da kažem nešto suvislo o njegovom pesništvu. Već to je zahtevna stvar, s obzirom na to da je reč o pesništvu vrhunskog formata. Potom, želeo sam da prikažem okolnosti u kojima su Balaševićeva poezija i muzika nastajale. To je i odgovor na drugi deo vašeg pitanja – knjiga, dakle, jeste dokument i svedočanstvo o vremenima u kojima smo živeli i u kojima živimo. „Panonski admiral“ ne govori samo o jednoj velikoj karijeri nego i o jednoj velikoj zemlji. Ta knjiga je zbirka uspomena, i ličnih i generacijskih. Ona je puna sećanja na zlatne dane i propast Jugoslavije. Na naše snove i naše drame.

Đorđe Balašević je, uvereni ste, slutio da ga čeka prerani kraj...

Danas je to sasvim jasno. On nam je godinama svojim stihovima saopštavao da će tako biti, ali mi to tada nismo mogli do kraja da razumemo. Njegova balada „Kad odem...“ bila je pismo iz budućnosti, međutim niko to nije shvatio kao proročanstvo, nego kao pesničku majstoriju. Sličan slučaj je i s nekim stihovima iz „Crnog Labuda“ ili „Drvene pesme“. Divili smo se Balaševićevoj pesničkoj veštini, povremeno bismo se zapitali odakle stihovi o sopstvenoj smrti tako mladom čoveku, ali nismo ni pomišljali da će on prerano zaokružiti svoju sudbinu i otići.

Pišete na početku knjige kako su na vest o Balaševićevoj smrti ljudi diljem Jugoslavije spontano izašli na ulice i trgove. Takođe, i da je ta vest bila na televiziji značajnija od izbora novog poglavara SPC... Ali upadljivo je da je Beograd, kojeg je Balašević godinama častio novogodišnjim koncertima, u odnosu na druge gradove bio nekako „mlak“. Kako to tumačite?

Beograd i Balašević su se međusobno častili tim koncertima. On je davao celog sebe, a zauzvrat je dobijao podršku kakvu niko drugi nije imao. Njegovi beogradski koncerti iz devedesetih bili su okupljanja prave, iskrene opozicije tadašnjim vlastima u Srbiji. Balašević je u Sava centru iz večeri u veče pretvarao naš osećaj građanske nemoći u osećaj građanske odvažnosti. I svojom umetnošću i svojim civilizacijskim angažmanom činio je da ti koncerti budu praznici ljudskog duha i slobode. Zašto ga je onda Beograd ispratio sa zakašnjenjem i tiše nego neki drugi gradovi? Jedino objašnjenje vidim u tome što su ljudi koji su devedesetih činili Balaševićevu publiku ili napustili svoju zemlju ili potonuli u apatiju.

Jedno poglavlje knjige naslovili ste Dobro veče, moja Jugoslavijo!. Da li je Balašević mogao da „postoji“ samo u toj velikoj zemlji i koliko je njenim raspadom izgubio on, a koliko publika?

Balašević je izgubio veliko tržište, a ogroman deo publike izgubio je priliku da ga vidi uživo ili odmah čuje njegov novi album. Ali, tokom devedesetih, u danima u kojima su se jugoslovenski narodi gledali preko nišana, Balaševićevo ime raskrupnjalo se do svuda prihvaćenog antiratnog simbola. Hiljade i hiljade ljudi na svim stranama postradale zemlje – govorim o ljudima koji su srcem i razumom bili za mir i toleranciju – pronašli su u njemu svog glasnogovornika. On je zidao mostove tamo gde su ih drugi rušili, i to je svuda imalo odjeka. Utoliko se može reći da je ostao jugoslovenski simbol i kada Jugoslavije više nije bilo. Štaviše, njegov pomiriteljski angažman probudio je za njega interesovanje i tamo gde tog interesovanja ranije nije bilo – na primer, u Sloveniji. To je, eto, dobio. S druge strane, izgubio je priliku da peva u Hrvatskoj, i to je bilo na snazi sve do novog milenijuma. Na šteti su bili i on i hrvatska publika. Ipak, početkom dvehiljaditih sve je došlo na svoje mesto.



Koliko je s distance od tridesetak godina tačna opservacija Vašington posta da je „Balašević srpski Dilan“?

Nemojmo zaboraviti da je Bajaga poredio Balaševića sa Dilanom mnogo pre nego što je to napisao Vašington post. Bajaga je nazvao Balaševića „domaćim Dilanom“ još sredinom osamdesetih. Nije to bilo bez smisla. Reč je o dva izuzetna pesnika, o dva muzičara ukorenjena u tradiciji, ali i sa osećajem za moderno, najzad o dva majstora protestne pesme i dva umetnika koja su se zalagala za ljudska prava. Da je rođen u Americi, i Balašević bi bio veliko svetsko ime.

Uoči prvog poglavlja knjige citirate Balaševićeve reči iz 1986. godine, kada je magazinu Rok kazao kako mu je „glavni zadatak da napravi pesmu koja će ostati“. Da li je ispunio svoju misiju za života?

Ispunio je tu misiju kao malo ko drugi. I pre njegovog odlaska bilo je jasno da je napisao na desetine pesama koje će položiti najteži ispit – ispit vremena.

Ostaje li žal što Vaša ćerka nikada nije prisustvovala Balaševićevom koncertu?

Ostaje. Moja supruga i ja čekali smo da nam dete dovoljno poraste da može da oseti i razume ponešto od Balaševićevih najozbiljnijih pesama. Čekali smo taj momenat da bismo je odveli na njegov koncert. I upravo kada smo nameravali da to učinimo, on je otišao. Hteli smo da joj tim koncertom objasnimo i deo nas samih. Zašto toliko držimo do čestitosti i ljubavi među ljudima. Razume ona nas i bez Balaševića, ali on bi joj to pokazao slikovitije i jasnije. Razume se, ostaju njegove pesme i ona će ih slušati. Ali, znate, svaka pesma na koncertu dobije posebnu dimenziju, posebnu moć.

Koja Balaševićeva pesma i danas ponajviše pogađa Vaše srce?

Pogađaju me mnoge, nemoguće je izdvojiti jednu. Mogu samo da kažem kako su neke njegove manje poznate pesme meni važnije od nekih klasika. Važnija mi je balada „Mrtvi“ nego „Vasa Ladački“.

Posle Stonsa, Azre – sad i Balaševića – posle gotovo cele jugoslovenske muzičke scene, i posle romana „Bezverje“, koji ste sledeći literarni zadatak postavili sebi?

Sledeći zadatak postavio mi je Stefan Milenković. Biću mu, nadam se, od neke koristi dok bude pisao autobiografiju. Za mene je to i povlastica i poslastica, pošto već dugo uživam i u njegovoj muzici i u prijateljstvu s njim.

Autor: Jelena Koprivica
Izvor: nova.rs