VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Ivan Ivačković: Ne biramo mi rokenrol, on bira nas

Rok novinar, kritičar, publicista, muzički PR menadžer, pisac, autor romana, muzičar.



Da, naš sagovornik je sve to, nekada zajedno, nekada odvojeno, ali svakako ima više značajnih veština, a najviše onih vezanih za pisanje i muziku.

Novinarsku karijeru započeo je još 1982. godine u listu Omladinske (kasnije NON), da bi posle dve godine prešao u Politikinu kuću. Tamo ostaje punu deceniju i piše za NIN, Rock, dnevni list Politika. Paralelno piše i za druge važne listove nekadašnje Jugoslavije. Tokom osamdesetih, devedesetih i u novom milenijumu objavio je više od dve hiljade tekstova.

Velika radoznalost ga vodi i u svet marketinga, te radi kao PR menadžer u poznatoj francuskoj advertising agenciji Publicis, u agenciji Mark-plan (sredinom devedesetih najvećoj nacionalnoj marketinškoj agenciji), kao i za koncertnu agenciju Music Star i trenutno neaktivnu, ali nekada veoma uspešnu kuću Komuna. Bio je muzički PR za razne projekte, od kojih je sigurno najveći i najobimniji posao za koncert The Rolling Stones na Ušću 2007. godine.
 
Naravno, znate o kome je reč: Ivan Ivačković.
 
Prirodno, od karijere uspešnog rok novinara odlazi mnogo koraka dalje i sazreva kao pisac i publicista. Pretežno stvara analitične knjige o muzici, prevashodno za najuspešniju izdavačku kuću Laguna. U njegovom opusu nalaze se dela „Kako smo propevali – Jugoslavija i njena muzika“ (nagrada „Desimir Stošić“ za publicistiku), zbirka eseja „Pisma iz Tajnog grada“, biografski naslovi „Rolling Stones: Umetnost pobune“, „Obe strane jastuka – Priča o Bajagi i Instruktorima“, „Madonna – Priznanja pop pevačice“, kao i pesnička zbirka „Crvena mapa“. Iskorak je svakako u toj bibliografiji i jedan roman, filozofski, kontroverzan, osvešćen – „Bezverje“.
 
Ivanova najnovija knjiga „Između krajnosti“ (Laguna, 2019) izaziva neverovatnu medijsku i stručnu pažnju. Ona nas vodi kroz tobogansku muzičku odiseju i univerzum Branimira Džonija Štulića i njegove neprevaziđene Azre.
Knjiga je, po Ivačkovićevim rečima, zbirka uspomena one generacije koja je odrastala i sazrevala uz Štulića i Azru, kao i sećanje na zemlju u kojoj se sve to dešavalo. Knjiga je i putokaz za generaciju koja je danas mlada i koja tek treba da otkrije Džonija i njegovu grupu, ali je i demistifikacija jednog od naših najvećih muzičara ikada, koji se otisnuo u nerazjašnjeno dobrovoljno izgnanstvo i tešku izolaciju u Holandiji. Delo je izašlo taman na jubilej – 40 godina od izlaska prvog singla Azre, na kojem su bili hitovi „Balkan“ i „A, šta da radim“.
Naš gost je bio jedno vreme aktivan i kao muzičar, za bubnjevima u grupi The Spanks.
 
Vreme je da zavirimo u Ivanovu priču...
 
Da li mislite da je ekspanzija veb magazina i digitalnih platformi dovela do razvoja rok novinarstva?
 
Ako govorimo o Srbiji, veb magazini su održali rok novinarstvo u životu. Ta oblast novinarstva kod nas postoji samo u digitalnoj formi. U novom milenijumu, mi u štampi nemamo listove specijalizovane za rokenrol. Nemamo nijedan, pošto smo malo tržište. Takva štampa je svuda u povlačenju, svuda je mnogo slabija nego što je nekad bila, ali, recimo, nesuđene proleterske zemlje Engleska i Amerika dovoljno su velika tržišta – dovoljno velika u bukvalnom, fizičkom smislu – da na njima još mogu opstati neki listovi posvećeni rok muzici i kulturi. Veb magazini su, dakle, kod nas bili – i još uvek su – pojas za spasavanje. Pred entuzijazmom i ljubavlju ljudi koji to rade skidam kapu. S druge strane, nema kriterijuma kakvi su nekad postojali, pa i ovi magazini boluju od velike mane srpskog novinarstva uopšte – od nedovoljnog poznavanja zanata, od zanatske nedopečenosti. Međutim, reč je o mladim ljudima i mladim medijima, pa čovek može da im progleda kroz prste i nada se boljitku.
 
Opstalo je i nekoliko vas iz stare garde rok novinarstva. Kako trajati u žurnalizmu, posebno muzičkom?
 
Pa, u stvari, mi koji smo, eto, malo stariji uglavnom više nismo u novinarstvu. Povremeno napišemo nešto za novine, ali ne bavimo se time kontinuirano. Razume se, postoji izuzetak ili dva, ali sad pričam o tome kakva je situacija načelno. Mi smo danas na neke druge načine u rokenrolu i muzici uopšte. Praktično više nema novinarstva kakvo smo znali. Da nije nestalo, verovatno bismo svi još uvek bili u tom poslu, možda bismo čak svi bili u istoj redakciji. Ovako smo našli druge forme da ostanemo u pisanju i u muzici. Da trajemo, kako vi rekoste malopre.
 
U serijalu Music Pocket magazina imamo priču o muzičkom PR-u. Koliko novinarima sada olakšava posao to što od PR menadžera dobijaju već ispisane objave i vesti? Vi ste nekad bili u PR-u, najviše baš u muzičkom. Da li biste se vratili na tu stranu, da promovišete druge?
 
Muzički novinari su danas velikim delom neka vrsta skretničara i poštara. Pravog, ozbiljnog novinarstva na tom polju, kao i na svakom drugom, jedva da još ima. Taj poštarski stil, pa onda senzacionalizam, pa – pre i iznad svega – neznanje, amaterizam, često i gola nepismenost, sve je to pojelo profesiju. Izuzeci su stvarno retki. I posao PR menadžera sveo se, rekao bih, na distribuciju informacija. Ja sam to uvek zamišljao mnogo ambicioznije. PR menadžer bi trebalo da oblikuje imidž svojih klijenata ili imidž događaja koji promoviše. Da vodi računa o tom imidžu. To su osetljive i delikatne stvari, nimalo jednostavne. Pored ostalog, PR menadžer bi morao da ima autoritet koji mu omogućava da se klijentu i suprotstavi kada je potrebno. Da mu objasni kako se – pošto je, je li, PR menadžer – u oblikovanje imidža razume bolje od njega. Da li bih se vratio u taj posao? Iskreno, ne znam. Zaista se mnogo toga promenilo nagore tokom poslednjih desetak godina. Ali možda bih se vratio ako bi ponuda bila ozbiljna.
 
Koji vam je PR projekat iz oblasti muzike bio najveći izazov?
 
Bez sumnje, kampanja za beogradski koncert Rolling Stonesa. Ujedno, to mi je i najlepša uspomena.
 
Radili ste kao PR menadžer za koncertnu agenciju i produkciju Music Star, kao i u marketinškim agencijama Publicis i Mark-plan. Šta vam ipak najviše leži – PR, žurnalizam ili pisanje knjiga? Pisana reč je verovatno ono osnovno što vas pokreće i najviše zanima?
 
Istina je, pisana reč me najviše interesuje. Uz malo – ili malo više – patetike, moglo bi se reći da živim za nju. Naravno, i od nje. Nekad sam živeo od novinarstva, pa onda od knjiga... Ne od svake, doduše, jer ima knjiga koje nisu profitabilne. Ali, njih pišem iz drugih razloga.
 
Najviše ste danas aktuelni zahvaljujući novoj knjizi „Između krajnosti“, o Azri, odnosno njenom frontmenu Branimiru Džoniju Štuliću. Odakle tolika opsesija njime da najavljujete čitavu trilogiju? Kod drugih muzičara, stranih i domaćih, ipak ste se zadržali na jednoj knjizi (The Rolling Stones, Madonna, Bajaga)?
 
Nisam, verujte, opsednut nikim, a posebno ne Štulićem. Opsednutost je nezdravo stanje koje zamagljuje razum i slabi sposobnost trezvenog rasuđivanja. To se dobro vidi baš na primeru ljudi koji fanatično podržavaju Štulića i misle njegovom glavom, kao da nemaju svoju. Dakle, izuzetno cenim i volim gotovo sve što je Štulić snimio od 1979, pa zaključno sa 1983, ali daleko je to od bilo kakve opsednutosti. Razlog za tri knjige nalazi se na drugoj strani: priča o Azri i Štuliću previše je kompleksna, previše složena da bi mogla biti ispričana iz dovoljno uglova u jednoj knjizi, a da ona ostane prihvatljivog obima i sa jasnom koncepcijom. Štulić i Azra vredni su tri knjige – i mnogo više od tri, ali sad govorim o onome što ja nameravam da radim – pa otud ta ideja. I moram odmah da vam kažem kako se ni sa Rolling Stonesima neću zadržati na jednoj knjizi (smeh). Osim što upravo ovih dana spremam novo izdanje „Umetnosti pobune“, načeo sam i potpuno novi rukopis o njima. Takođe, neki delovi rukopisa za drugu i treću knjigu o Azri i Štuliću uveliko su gotovi. Ali, ne znam šta će od svega toga biti realizovano. Takve stvari nije moguće predvideti u ovako nepouzdanim vremenima i nesigurnim okolnostima. Bez obzira na Džonijeva blebetanja o tome kako na njemu zarađujem, ja sam na velikom gubitku sa knjigom „Između krajnosti“. Tri godine sam je finansirao i nema tog tiraža koji toliki novac može da vrati, a kamoli da donese zaradu. Ne žalim se, to je moj izbor i sve je u redu. Jedino što, eto, ne mogu sa svakom knjigom tako, pa zato ne znam šta ću od onoga što sam naumio moći da uradim.
 
Radni naslov knjige o Azri i Štuliću bio je „Kad fazani lete“, po albumu iz 1983. Pretpostavljam da ste zadovoljni konačnim nazivom „Između krajnosti“, kako se inače zove i poslednji studijski album Azre. Ali verovatno niste zadovoljni Džonijevom reakcijom na vašu knjigu. Izgleda da on uvek ili često mora biti gorak kada ga pominju...
 
Da, često reaguje. Sama po sebi, njegova reakcija nije nikakav problem. Štaviše, doživljavam je kao neku vrstu komplimenta, jer Džoni obično reaguje na ozbiljne, relevantne stvari. Njega ne nervira kad je neko daleko od istine, nego, naprotiv, kad je pogodi. To je ljudski i razumljivo. Ali način na koji on reaguje trebalo bi da bude problematičan svakom normalnom čoveku. Meni je prilično mučno da gledam nekada vodećeg generacijskog pesnika kako reaguje uvredama, klevetama, prostaklucima i lažima jer ne ume bolje. Evo, nedavno je u NIN-u opet lagao ne trepnuvši. On tvrdi da se knjige kao što je „Između krajnosti“ pišu, citiram ga, „uvrh glave za šest meseci“ i da ja obmanjujem ljude kada kažem da sam je pisao tri godine. A ja imam fajlove i mejlove – dakle fizičke i materijalne dokaze – koji ga demantuju. I šta ćemo sad? Naravno, ovo je samo jedna od njegovih laži. Ima ih, i u NIN-u i na drugim mestima, koliko hoćete. Neke su komične bar koliko i bezobrazne.
 
Kao da ste prvo bili očarani, a onda razočarani Štulićem? Ipak, uložili ste ogromnu energiju, znanje i umeće da o njemu napišete knjigu.
 
Bio sam i ostao oduševljen Štulićevim najboljim pesmama. Razočaran sam onim što je snimao tokom druge polovine osamdesetih i kasnije. Osim toga, u tadašnjim intervjuima izgovarao je velike gluposti. Na prelasku osamdesetih u devedesete pričao je o gradnji spejs šatla na Kosovu i mislio da je duhovit. Najzad, veoma loše se poneo prema ljudima koji su ga najviše podržavali. Sve zajedno, to je njegova velika sramota. Ali, mi moramo da naučimo da razdvojimo umetnika i delo, ma kako takva lekcija bila komplikovana, povremeno i bolna. Ja sam je savladao, pa zato, bez obzira što o samom Štuliću imam veoma loše mišljenje, i dalje smatram da ono što je snimao od prvog singla „A šta da radim / Balkan“, završno sa albumom „Krivo srastanje“, ostaje neprevaziđeno. Uostalom, u knjizi „Između krajnosti“ dobio je više pohvala nego na bilo kojem drugom mestu. Takve komplimente kakve je dobio od mene, nije dobio nikada ni od koga. Niko nije Štulića poredio sa Danilom Kišom. Ja jesam i stojim iza toga. Na nekoliko stranica knjige naveo sam razloge za takvo poređenje i skrenuo čitaočevu pažnju na sličnosti između njih dvojice. Svi komplimenti koje je Džoni u mojoj knjizi dobio sasvim su zasluženi. Prvi album Azre, pa „Sunčana strana ulice“, „Ravno do dna“, po mom mišljenju i „Filigranski pločnici“, pa čak i „Krivo srastanje“ jesu ploče kojima je teško ili nemoguće stati na crtu. Naprosto, Džoni je u to vreme bio bolji od svih drugih.
 
Mnogo pričanja o Štuliću čini da on, iako je fizički dosta daleko, na neki način bude ovde prisutan. Mislite li kako ima utisak da ne možemo bez njega i da li mu takav utisak prija? Ili ga to, sudeći po oštrim odgovorima svima (Šerbedžiji, vama, Cukiću nedavno), frustrira? Ili je istina tamo negde?
 
Što se mene tiče, istina nije tamo negde, nego nam je ispred nosa. Ko god hoće da je vidi, videće je lako. Potrebno je samo da mućne svojom, a ne Štulićevom glavom. Štulić nas neprestano zasipa pričama kako su ga svi pokrali i/ili na njemu zaradili. Boris Lajner i Mišo Hrnjak, Jugoton, Komuna, Kurt Kobejn i Nirvana, Rade Šerbedžija, Ivan Ivačković, fotografi koji su ga slikali, novinari koji su ga intervjuisali, Plato, Hi-Fi Centar, Dejan Cukić, i da ne nabrajam dalje, potrajalo bi. Da li vama to stvarno zvuči normalno? Da li zaista verujete da bi to mogla biti istina? I šta bi to onda značilo? Logično, značilo bi da je Džoni Štulić izuzetno glup čovek. A ako nije glup, onda je nemoguće da su ga svi pokrali i prevarili. Što bi, dalje, značilo da laže svaki put kada takvu stvar izgovara. Mogu vam potvrditi da je u mom slučaju lagao masno i mnogo. Da jedna stvar bude jasna: Štulića je, kao i mnoge druge u muzičkom biznisu, neko sigurno pokrao i prevario. To je grub posao i, kažem, mnogima se dogodi da budu nasankani. Ali da ga je pokralo i prevarilo ovoliko ljudi i da sve to traje decenijama, to je smejurija, ne u merama, nego bez mere. Ipak, Džoni Štulić predugo vuče ljude za nos i mislim da se njemu sve manje veruje. Vidim da se već i mnogima koji ga vole popeo na glavu s tim pričama. Svaki reprizni program, pogotovo ako je loš, na kraju dojadi.
 
Zna se da su The Rolling Stones vaša velika ljubav, pa nije čudo da ste o njima napisali knjigu. A šta je bio razlog za knjigu o Madonni, kraljici pop muzike?
 
Madonnu nisam mogao da podnesem kada se pojavila. To je stvarno bilo grozno. Onda, na veliko iznenađenje, iz albuma u album je popravljala utisak, stigavši do „Erotice“, koju bih i danas svrstao među bolje ploče devedesetih. Tako je Madonna postala redak primer velike zvezde koja se oglušuje o neka od najtvrđih pravila muzičke industrije i – umesto da ponavlja dokazano uspešnu formulu – odlučuje da rizikuje. I dokle god je rizikovala, videlo se da napreduje i sazreva. Osim toga, njeni intervjui s početka devedesetih imali su jednostavne, ali korisne, nimalo glupe misli o ljudskoj emancipaciji, prvenstveno seksualnoj. Sve zajedno, to su bili razlozi za knjigu: hteo sam da se jedna takva priča, o umetničkom i ljudskom sazrevanju, kao i poruke o telesnom oslobađanju – samim tim i oslobađanju duha, osećanja, i tako dalje – čuju i kod nas. U godinama u kojima sam tu knjigu pisao, bili smo i bukvalno, fizički, odsečeni od sveta. Bilo je to doba rata i sankcija. Naravno, i ovde su svi znali za Madonnu ali, paradoksalno, o tim i takvim njenim porukama nije se znalo gotovo ništa. Nije bilo strane štampe, domaći listovi koji su to prenosili imali su zanemarljive tiraže, internet još nije postojao... Živeli smo u pustari. Doslovce smo se klali, kao najprimitivnija plemena, a Madonna je, dakle, upravo tada izvodila seksualnu revoluciju i objašnjavala kako frustracije dovode do rađanja zla i nasilja. Želeo sam da moja knjiga o njoj bude bar mala kopča sa svetom. Mislio sam – i još uvek mislim – da su nam takve poruke upravo tada bile najpotrebnije. Nažalost, posle se Madonnina karijera opet survala i završila u glupostima. Pored ostalog, dvaput sam je gledao uživo i to spada među najgore koncerte koje sam ikad video.
 
A Bajaga? Zašto ste o njemu napisali knjigu? I šta vam je veći izazov – pisanje o stranim zvezdama ili domaćim muzičarima?
 
Volim i jedno i drugo. Zašto Bajaga? Mogao bih odgovoriti kontrapitanjem: zašto ne? Zašto ne napisati knjigu o čoveku koji je ostavio značajan trag u domaćoj muzici? S tim što je moja namera bila ozbiljnija: da kroz priču o jednoj popularnoj grupi – jer tu nije reč samo o Bajagi nego i Instruktorima – ispričam i kako se raspala jedna zemlja. Mislim da je to dobra, uspela knjiga. Dok sam je pisao, trudio sam se, kao i u drugim knjigama, da budem trezven i prikažem stvari onakvima kakve jesu. Da ne ugađam nikome. Pa sam, tako, pisao i o Bajaginim manama i greškama, a ne samo o vrlinama i uspesima. On je to – za razliku od Džonija Štulića – primio veoma gospodski. Bio je izuzetno korektan.
 
Niste odoleli izazovu da posle mnogo pisanja o muzici osnujete svoj bend – The Spanks? U jednoj našoj rubrici pisali smo upravo o „tajnoj vezi“ novinarstva i muzike, gde ste spomenuti uz još neke kolege, rok publiciste ili novinare koji su uzeli gitare ili bubnjarske palice u ruke (Aleksandar Žikić, Branko Rosić, Aleksandar Timofejev, Ljilja Zdravković...). Postoji li tu neminovna veza?
 
Nije neminovna, ali mislim da je korisna. Istorija grešaka koje su načinili rok kritičari je nažalost dugačka i bogata. Ocrnili su neke od najboljih ploča u čitavoj istoriji rokenrola. Kod nas je upravo Džoni Štulić bio velika žrtva rok kritike i na tu nepravdu skrenuo sam pažnju – i pokušao da je ispravim – u knjizi „Između krajnosti“. Možda se kritika ne bi ogrešila o Štulića ili neke druge ljude da su kritičari imali bolji uvid u nastajanje muzike, jasniju ideju šta, uopšte, znači svirati. Naravno, mišljenje da o muzici mogu pisati samo oni koji i sami sviraju je neozbiljno. To su gluposti koje valjda samo još kod nas mogu da se čuju. Ali ako hoćete da steknete zaista dobar uvid u muziku, onda vam sviranje može mnogo pomoći. Dobro je upustiti se u takvu avanturu. Ja sam još kao klinac svirao bubnjeve i imao neke bendove. Onda sam ostavio sviranje, dobrim delom baš zbog novinarstva, ali u rok kritiku sam ušao tek pošto sam osetio muku – naravno i lepotu – stvaranja muzike i sviranja u grupi. Istovremeno, čitava ta stvar sa sviranjem nekako je u klinačkim danima ostala nedovršena, pa sam sa triom The Spanks želeo da je zaokružim. Bilo je to, dakle, dovršavanje jednog dečačkog sna. Mnogo toga smo uradili za kratko vreme, mnogo pohvala smo dobili, i to od ozbiljnog sveta. Okolnosti nam nisu dozvolile da nastavimo, ali bilo je to stvarno sjajno poglavlje u životu. I više nemam utisak da u tom smislu nešto sebi dugujem.
 
Retko se dešava da je frontmen benda bubnjar, a vi ste to bili u svom sastavu. Niste poželeli gitaru ili barem malo vokala? Kažete da u sviranju više ništa ne dugujete sebi, ali, ipak, ima li planova da ponovo zaživi vaša muzička priča?
 
Zapravo, nisam bio frontmen, bio sam samo čovek koji je najviše govorio za medije, pošto sam tome vičan ili bar vičniji od drugih koji su bili u bendu. I bio sam osnivač grupe, ali šta znači biti osnivač ako nemate s kim da je osnujete? Ja sam, srećom, imao. Takođe, ako govorimo o sviranju, bio sam inferioran i u odnosu na basistu Filipa Milanovića, inače sina Zorana Milanovića, basiste Smaka, i u odnosu na gitaristu i pevača Radeta Bogdanovića. Osim što je pevao i svirao gitaru, Rade je pisao pesme i producirao ih. On je čovek vanserijskog muzičkog dara i on je, u stvari, bio frontmen, bar kada je reč o kasnijoj postavi. Na početku je to bila, danas na veliku žalost pokojna, Dragana Mijatović, koja je pevala i svirala bas. Planovi? Sad bih želeo nešto sasvim drugačije. Možda da sa dva ili tri prijatelja sviram jazz vikendom u nekom klubu. Da to bude neka tiha, anonimna stvar. Postoji jedna takva ideja, možda i bude nešto od toga.
 
Po vašem mišljenju, ukratko, kako smo propevali u jednoj posebnoj umetnosti pobune? Ima li nade za rock’n’roll danas kod nas? Postoje li neke nove grupe koje vas oduševljavaju?
 
Gledajte, dobrih grupa je uvek bilo, ima ih sada i biće ih, ali rock je izgubio snagu, moć i uticaj. On više nije ni dominantna muzička forma, a kamoli društvena sila. Promenio se duh vremena, javni ukus je drugačiji. Rokenrol je potisnut i marginalizovan. Prošlo je doba u kojem je ta muzika bila saundtrek želje da se menja planeta. Prošla je, uostalom, i ta želja. U tom smislu, za rock muziku nema nade i nema budućnosti. Ali dok na ovom svetu bude bar mrve duha i dobrote, ljudi će tu muziku svirati i biće joj verni. Na kraju krajeva, ne biraju oni nju, nego ona njih. To je sudbina, protiv toga se ne može. I ne treba.
 
 
Autor: Ivan Makragić
Izvor: Music Pocket (musicpocket.org)
Foto: Dejan Gaćeša


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
bestseleri čiji se plamen ne gasi laguna knjige Bestseleri čiji se plamen ne gasi
09.07.2020.
Da li je istina da je životni vek knjige kratak? Da njena slava bledi i da već posle godinu ili dve bude zaboravljena i ćušnuta u mračni kutak police u knjižari jer je vreme za nove naslove i autore? ...
više
6 citata o knjigama laguna knjige 6 citata o knjigama
09.07.2020.
Ovih dana napajamo se mudrim mislima. U želji da se otisnemo u neki lepši svet od onoga u kome živimo, delimo sa vama citate o knjigama koji su nas nadahnuli.   Toma Akvinski Bojim se čove...
više
8 knjiga o manje poznatoj srbiji laguna knjige 8 knjiga o manje poznatoj Srbiji
09.07.2020.
Srbija je mala zemlja u kojoj su živeli veliki ljudi. Sećanja na njih čuvaju se u dragocenim pisanim dokumentima i književnim delima. Međutim, generacije koje dolaze sve ređe posežu za tim izvorima. A...
više
dejan stojiljković o nastavku istorijske sage i delima o miljkoviću laguna knjige Dejan Stojiljković o nastavku istorijske sage i delima o Miljkoviću
09.07.2020.
Pisac Dejan Stojiljković, uporedo sa objavljivanjem brojnih svojih bestselera, pisao je godinama nošen jednom svojom opsesivnom temom – zagonetnom smrću niškog pesnika Branka Miljkovića, odnosno željo...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.