Laguna - Bukmarker - Ivan Ivačković: Današnja društvena klima ne može da rodi novog Balaševića ili Dilana - Knjige o kojima se priča
Noć knjige 9 – 11. jun 2023.
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Ivan Ivačković: Današnja društvena klima ne može da rodi novog Balaševića ili Dilana

„Nama nije bio važan drug Tito, nego drug Roten“, kaže novinar i kritičar Ivan Ivačković, pisac knjige „Panonski admiral“ o Đorđu Balaševiću. „Pravo rečeno, mnogi ga još uvek obožavaju, ali mnogi ni danas ne mogu da ga smisle. Valjda je to sudbina svakog važnog čoveka. Svet je ravnodušan samo prema nevažnima“, kaže Ivačković o Balaševiću.

Foto: Predrag Mitić

Iza Ivana Ivačkovića su neke važne knjige o rokenrolu na ovim prostorima, ali i šire. Tu su „Kako smo propevali“, „Između krajnosti“, „Pisma iz Tajnog grada“, kao i „Umetnost pobune“ o legendarnom sastavu Rolling Stones. Osim toga, napisao je i roman „Bezverje“.

Nakon ovih knjiga Ivačković se okrenuo autoru koji je bio kategorija za sebe. Balašević je Ivačkoviću važan, kao i mnogim drugima „od Vardara pa do Triglava“ koji su potom postali raštrkani od Sidneja do Njujorka. U pitanju je onaj kantautor koji izađe iz okvira televizijskih ekrana, rečima prekorači 12 inča gramofonske ploče i zakuca na vrata vašeg ličnog pathosa. Iz tog razloga i „Panonski mornar“ uz sebe ima mali „disklejmer“. U pitanju je emocionalni vodič kroz diskografiju Đorđa Balaševića. Iz svih tih razloga, pisati knjigu o Balaševiću predstavlja izazov.

U razgovoru za 021.rs Ivan Ivačković priča o svojoj novoj knjizi, Balaševićevom stvaralaštvu, Jugoslaviji, jednoj generaciji i njenim zabludama, kao i zašto je prostaštvo na Balkanu zasenilo svaku vrlinu...

Rekli ste da ste na ovoj knjizi želeli da radite i sa Đoletom, pa i da je postojao takav dogovor. To se, nažalost, nije dogodilo, ali da li bi njegov upliv i njegovi uvidi u sopstvene pesme odredili pristup samoj knjizi ili ste već imali zacrtano kako želite da radite?

Imao sam unapred zacrtanu koncepciju knjige. Želeo sam da to bude knjiga o Đoletovom pesništvu i muzici, ujedno knjiga uspomena na odrastanje moje generacije u Jugoslaviji, najzad i knjiga o samoj Jugoslaviji i njenom tragičnom udesu. U toj koncepciji ništa se ne bi promenilo i da je sudbina dozvolila Đoletovo učešće u nastajanju rukopisa. Ali on je umeo ozbiljno i trezveno da razmišlja o svojoj umetnosti i smatrao sam da bi njegovi komentari bili dragoceni. Želeo sam da u „Panonskom admiralu“ bude i veliki intervju sa Đoletom, onako kako je to britanski autor Roj Kar – jedan od mojih omiljenih – uradio sa Mikom Džegerom u svojoj knjizi o Roling Stounsima. No eto, nije se dalo.

Da li još žalite zbog toga?

Žaliću zauvek. Ima tu još nečega. Znate, dok pišem, nikad ne razmišljam o tome da li će junak knjige biti zadovoljan. Ne pišem zbog njega i za njega. Nikad nikome ne ugađam, važno mi je da budem zadovoljan. Ali u ovom slučaju mi je žao što junak knjige nije dočekao da je vidi i kaže svoje mišljenje. Da ne bude zabune, nisam ni Đoletu ugađao. Nijedan vrednosni sud u rukopisu nisam promenio, niti sam išta ulepšavao zbog toga što je Balašević prerano zaokružio svoj život. Uostalom, ne bih ni mogao mnogo da ulepšavam, s obzirom na to da on nikada nije snimio loš album. Obasuo sam ga pohvalama isključivo zbog toga što njegovo pesništvo i njegova muzika to zaslužuju. Dakle, verujem da ničim nisam ugrozio kritičarsko dostojanstvo.

Negde ste rekli i da se lako moglo desiti da ne završite knjigu.

Pa da, to je bio onaj trenutak kada nas je sudbina rastavila od Đoleta. Ne samo što sam tada prekinuo pisanje nego sam mislio da neću ni nastavljati s rukopisom. I da budem pošten, nije moja zasluga što je „Panonski admiral“ ipak dovršen. Ili, bar, nije samo moja. Velike su zasluge nekih Đoletovih i mojih zajedničkih prijatelja, oni su me uporno podsticali da završim knjigu. Mnoga ohrabrenja stigla su mi od Vuka Žugića, čoveka koji je organizovao sve Đoletove koncerte u Centru „Sava“, od Bilje Krstić, koja je s Đoletom pevala u Ranom mrazu, od Cakija Kravića, dugogodišnjeg Đoletovog basiste i prijatelja, od novinara Bogice Mijatovića, koji je bio svedok i učesnik u Đoletovoj karijeri i tako dalje. A u samom pisanju najveću pomoć imao sam od urednika knjige Dušana Vesića, inače autora sjajnih knjiga o Margiti Stefanović i Bijelom dugmetu.

Balaševića ste poznavali tri i po decenije. Na neki način, čovek hoda po žici kada upoznaje nekoga čiji rad poštuje. Ipak, naveli ste da Đole nijednog momenta nije narušio sliku kojoj ste se nadali, naprotiv. Postoji li nešto što Vam je, van scene i van pesama, ostavljalo snažan utisak u vezi s njim?

U pravu ste, upoznavanje s nekim do čijeg rada držite stvarno je hodanje po žici, korak na tankom ledu. Jer ima mnogo ljudi koji ne liče na svoje delo, na delo koje volimo i koje nam znači. Tako sam se i ja nekoliko godina držao podalje od Đoleta, plašeći se da će me u ličnom kontaktu razočarati. Uopšte, često sam izbegavao da upoznajem ljude o kojima sam pisao i da se zbližavam s njima. Onda, sredinom osamdesetih, Vuk Žugić mi je rekao kako želi da se Đole i ja upoznamo. Rekao mi je da je krajnje vreme, ili nešto tome slično. Đole je tada objavio album „Bezdan“, krunu svoje dotadašnje karijere. Bio sam oduševljen albumom i, uz sva moja poslovična ustručavanja, želeo sam da Đoletu stegnem ruku. Zato nisam mogao da odolim Vukovom predlogu. 

Ispostavilo se da sam se bez razloga pribojavao utiska koji će Đole ostaviti na mene. Predstavio se kao topao, srdačan i duhovit čovek, a ono što mi se naročito dopalo tokom tog i tokom svih naših narednih susreta bila je ravnoteža između njegove lične neposrednosti i, hajde da tako kažem, gradskog gospodstva. To je fina, delikatna ravnoteža. Ne sretnete u životu mnogo ljudi koji je imaju. Doduše, nisam dovoljno dobro poznavao Balaševića da bih mogao generalno da ga ocenjujem kao čoveka – mi smo se međusobno veoma poštovali, ali nismo bili bliski. O njegovoj ljudskoj strani može da govori njegova porodica i svega nekoliko ljudi koji su ga stvarno dobro znali. Ali prema meni je bio ovakav kakvim vam ga opisujem.



„Panonski admiral“ prati jednu generaciju, onu iz šezdeset i neke, ali dok sam ga čitao, utisak mi je bio da je knjiga zapravo pisana za one koji su „tek došli“ i koji, odrastajući, treba da zarone u to more stihova. Je li Vam namera bila da napišete knjigu za mlađe, kako bi oni dobili kontekst pesama sa kojima će se u nekom dobu zasigurno sresti?

Imao sam tu želju dok sam pisao. Istina je da uvek pišem prvenstveno za svoju generaciju, ali se uvek i nadam da će knjiga biti zanimljiva mladima. Voleo bih da im moje knjige pomognu da razumeju kako je nastajala jugoslovenska muzika i zbog čega je bila takva kakva je bila. Da bolje razumeju ljude koji su tu muziku stvarali, kao i muziku samu. Najzad – ili najpre – da bolje razumeju nas. Ako je za moju generaciju „Panonski admiral“ mali muzej sećanja na nestalu mladost i potonulu zemlju, onda će, nadam se, za našu decu ta knjiga biti dobar uvid u naša razmišljanja, naše vrednosti i naša osećanja.

Pesma „Requiem“, kojoj posvećujete mnogo pažnje u „Panonskom admiralu“, završava se rečima: „Sve se menja i sve teče, čoveče“. Mislite li da je Vaša generacija bila nespremna na to da se „sve menja i teče“? Jer ubeđivani ste i učeni da će država u kojoj ste rođeni zauvek postojati?

Gledajte, moja generacija je još kako bila spremna na to da se sve menja. Štaviše, želela je da baš ona sve promeni. Dobro, svaka generacija to želi, ali moja je možda želela malo više nego neke druge. Pripadam generaciji panka i novog talasa, nije baš svaka generacija tako i toliko želela da menja društvo. Ali razume se, nikome od nas nije bilo ni nakraj pameti da se s Jugoslavijom može dogoditi takva strahota kakvu smo gledali tokom devedesetih. Mi smo želeli da se Jugoslavija promeni iznutra, da jugoslovensko društvo postane ravnopravno sa najmodernijim društvima tog doba. 

Smatrali smo da je prošlo vreme komunističkih mitova, bio nam je smešan kult Tita, borili smo se za nove umetničke, seksualne i građanske slobode. Nama nije bio važan drug Tito, nego drug Roten. Ali ne samo što smo verovali da će Jugoslavija postojati zauvek nego, čak, većina ljudi u mojoj generaciji uopšte nije razmišljala o zameni komunističkog sistema nekim drugim. Govorilo se o promeni društva i o tome da sistem treba da bude „bolji“, što je unekoliko podsećalo na šezdesetosmaše. Poput šezdesetosmaša, bili smo naivni. Ako zaključite i da smo bili pomalo glupavi, neću se uvrediti. Uostalom, bili smo mladi. Ne kažem da je mladost opravdanje, ali ponekad može biti objašnjenje.

Dok sam pripremao pitanja za ovaj intervju, zastao sam baš na pesmi „Requiem“. Ovog puta mi se za uho zakačilo ono „ostaće u knjigama i priča o nama, Balkan krajem jednog veka“. To se obistinilo, ali ne samo u smislu da su plemenska crtanja granica ušla u „udžbenike i u čitanke“, već i tako što smo za rasprostranjenje primitivizma dobili termin „balkanizacija“. Da ne preterujemo sa onim da je Balašević bio „veštac ili već u tom fazonu“, ali kazuje li nam ono što je pevao, pogotovo u drugoj polovini osamdesetih, da je bio autor koji je vrlo dobro razumeo prostor i vreme u kom je živeo i da, bez obzira na to što je Balašević bio vrlo popularan, društvo nije videlo stvari na način na koji ih je on gledao?

Balašević je o sebi govorio skromno i trezveno, nije se predstavljao kao prorok. U „Šansoni“ je vickasto pevao da je „veštac“, ali posle nije pominjao takve stvari ni u šali. Bogu hvala da je bilo tako. Jer i komično je i tragično je kad čovek sam sebe proglašava za proroka, a umetnici su veoma skloni tome. Balašević se više puta prevario kao i mi ostali. Uhvatila bi ga, na primer, ljutnja, prejako bi se zaleteo na Slovence, pa bi mu posle bilo krivo. Umeo je da pogreši kao što greše obični ljudi. Ali ukupno gledano, on je, podrazumeva se, bio daleko od običnog čoveka. 

Imao je sposobnost koju imaju veliki pesnici, sposobnost da povremeno, nekim nama nepoznatim čulom, oseti stvari ranije nego drugi, da vidi dalje i dublje od nas. I umeo je, naravno, da to sažme u briljantnom stilu. Tako su nastale neke od njegovih najvećih pesama, ne samo o lomovima društva, već i o lomovima ljudske duše. E sad, kada je reč o društvu i njemu, naročito tokom devedesetih i nadalje, hiljade i hiljade ljudi mislile su poput njega, ali je većina, videli smo i vidimo, ipak mislila i još uvek misli drugačije. Pravo rečeno, mnogi ga još uvek obožavaju, ali mnogi ni danas ne mogu da ga smisle. Valjda je to sudbina svakog važnog čoveka. Svet je ravnodušan samo prema nevažnima.

U knjizi kažete kako vam je bila potrebna „umetnička istina a ne dokumentarna pouzdanost“ da bi sredinom osamdesetih do Vas doprlo šta se zaista dešava na Kosovu. Nedostaje li nam danas takav odnos umetnika prema svetu, imamo li one koji su spremni da pevaju istinito, a uz to imaju snagu i širinu da dopru do mnogo ljudi?

Jeste, to sam napisao povodom Balaševićevog „Bagrenja“. Pa, znate, svakako i sada imamo ljude spremne da u svojim stihovima iznesu istinu. Ali oni nemaju tu snagu koju pominjete, snagu da stignu do onoliko ljudi do koliko je, recimo, Balašević stigao sa „Bagrenjem“. Danas nema umetnika koji je toliko uticajan, toliko značajan. Promenio se duh vremena, muzika je izgubila moć da bude savest društva. Klima kakvu imamo danas, i kod nas i u svetu, ne može da rodi novog Balaševića ili novog Dilana.

U „Panonskom admiralu“ ima još Vaših rečenica koje su kratke, ali je njima rečeno mnogo toga. „Bolest istorije postajala je naša istorija bolesti“ ili „Regruteska je pesma protiv sreće blatnjavog rova, spevana u slavu života“. Prošlo je 26 godina otkad se „Regruteska“ našla na albumu „Naposletku...“, to je cela jedna generacija. Školarci u Novom Sadu nisu snimljeni kako pevaju „Živeti slobodno“, već „Ne volim te Alija zato što si balija“. Zbog čega i dalje pevamo „u slavu noževa“? Sigurno nije reč o muzičkom kvalitetu.

Reč je upravo o društvenoj klimi. Ona nije nastala preko noći. Stvarana je i zgušnjavala se još od osamdesetih, kao mračno naličje onih dana tokom kojih smo bili poneti žarom promene i nadom u boljitak. Borili smo se za prava čoveka, a ispostavilo se da ima mnogo onih koji su mislili da se time stiče pravo na zlo prema drugima, pravo na nasilje, pravo na svirepost, najzad – ili pre svega – pravo na prostaštvo, iz kojeg zapravo sve ovo drugo i izvire.

O tom prostaštvu je Balašević pevao u „Narodnjacima“. Kao što je i sam govorio, najmanje je tu mislio na žanr muzike. Reč je o jednom sirovom i opasnom pogledu na svet. S vremenom, prostaštvo je na Balkanu zasenilo svaku vrlinu i pretvorilo Jugoslaviju u ruševine i prašinu. Od virusa prostaštva lečićemo se sporo i teško, pogotovo zato što nijedna vlast neće da leči društvo jedinim lekom koji tu istinski pomaže. Taj lek je kultura.

Kada je objavio svoju poslednju protestnu pesmu „Dno dna“, Balašević je doživeo ono sa čim se već sretao ranije, a to je da se nešto njegovo prećuti iz straha. Kada je umro, oni koji su galantno prećutali ono o čemu je pevao u toj pesmi, u prvom redu mediji, pa političari, krenuli su u uzdizanje Balaševića na pijedestal. Da li Vam je to delovalo licemerno?

U nekim slučajevima jeste. Dešavalo mi se tih dana da otvorim novine i vidim zaista dirljiv oproštaj od Balaševića i da istovremeno pomislim na uvrede koje su mu u tim istim novinama bile upućivane za života.

Nedavno je objavljen film o Koenovoj pesmi „Hallelujah“, koja živi svoj život, kakav ni njen tvorac nije mogao da zamisli. Izuzmemo li „Vasu Ladačkog“, o kojoj Balaševićevoj pesmi biste voleli da gledate film?

Ha, odlično pitanje. Ne samo što ne mogu da odaberem jednu nego bih verovatno svaki put izabrao neke druge. Hajde neka za ovu priliku to budu „Ne lomite mi bagrenje“, „Jednom su sadili lipu“ i „Drvena pesma“.

Autor: Zoran Strika
Izvor: 021.rs


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
noć knjige priča koja traje  laguna knjige Noć knjige – priča koja traje!
09.06.2023.
Jun mesec donosi brojne radosti, a jedna od njih sigurno je Noć knjige! Omiljena manifestacija svih ljubitelja knjige, 28. po redu, održaće se od 9. do 11. juna 2023. godine u organizaciji La...
više
veliki broj pisaca u noći knjige laguna knjige Veliki broj pisaca u Noći knjige
09.06.2023.
Čitaoci će i ove Noći knjige moći da sretnu omiljene pisce, i to u Beogradu, Kragujevcu, Kruševcu, Nišu, Pančevu i Novom Sadu. Evo i detaljne satnice i rasporeda:   Petak, 9. jun  ...
više
radno vreme knjižara i korisničkog servisa za vreme trajanja manifestacije noć knjige laguna knjige Radno vreme knjižara i korisničkog servisa za vreme trajanja manifestacije Noć knjige
09.06.2023.
Za vreme trajanja manifestacije Noć knjige, korisnički servis i Delfi knjižare će raditi po posebnom rasporedu. Korisnički servis će raditi po rasporedu: 9. i 10. jun – 08-18h 11. jun – neradan...
više
prikaz romana sirena sa crne konče monik rofi laguna knjige Prikaz romana „Sirena sa Crne Konče“ Monik Rofi
09.06.2023.
U aprilu 1976, nedaleko od obala fiktivnog ostrva Crna Konča u Karipskom moru, dva bela Amerikanca i posada sastavljena od nekoliko unajmljenih ostrvljana hvataju sirenu i izvlače je na palubu svog br...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.