Ivan Ivačković: Balašević je osećao da na božjoj tomboli nije izvukao dugovečnost

Ivan Ivačković, poznati novinar i pisac, autor nekih od najboljih knjiga posvećenih jugoslovenskoj rok muzici i pop kulturi, poput „Kako smo propevali“ i „Između krajnosti“, objavio je prošle godine biografiju Đorđa Balaševića „Panonski admiral“. Knjiga je izašla samo godinu dana nakon Balaševićeve smrti, a Ivačković kaže da ju je pisao tri godine i da mu je žao što čuveni pevač i sjajni pesnik kojeg je oplakala cela bivša Jugoslavija nije dočekao da u svoje ruke uzme ovo delo i pročita ga, dodavši: „Možda je i čita, možda on od gore vidi sve“.

Svojim radom nametnuo si se kao hroničar eks-jugoslovenske pop kulture, naročito živopisne rok scene nikle krajem sedamdesetih godina prošlog veka; kako se rodila ideja da svoju pažnju usmeriš ka Đorđu Balaševiću, kako se on uklapa u tvoj opus?

Zasluge za odluku da napišem knjigu o Balaševiću ne pripadaju meni. Pre skoro tri godine, na to me je nagovorila moja prijateljica Marija Desivojević Cvetković. U tom trenutku radio sam na druga dva rukopisa i istovremeno sam razmišljao o knjizi o Đoletu. Marija mi je savetovala da ostavim sve drugo i da napišem knjigu o Balaševiću. Ja sam tu knjigu dugo planirao, ali to sam činio uz mnogo nećkanja i zapitanosti da li sam kao autor dovoljno sazreo da nešto suvislo kažem o tako velikoj poeziji kakva je Đoletova. Uglavnom, eto, uz taj Marijin podsticaj konačno sam se osetio sigurnim i zaključio da mogu napisati ozbiljnu knjigu o Balaševiću. Štaviše, osetio sam navalu želje da to učinim. Tri godine kasnije, posle mnogo teških i jednog istinski strašnog momenta, knjiga je pred čitaocima. Mislim da se ona dobro uklapa među ostale moje knjige, pošto volim da pišem o velikim karijerama. Đoletova karijera spada među najveće koje smo ikad videli.

Nesreća je htela da tvoj rad na ovoj knjizi preseče vest o Balaševićevoj smrti. Da li ti je to dalo dodatni elan da završiš ovu obimnu studiju ili te je na trenutak demoralisalo?

Prvo me je demoralisalo. Suvišno je i da kažem kako me je vest o njegovom odlasku istinski potresla. Prestao sam da pišem, mislio sam da neću ni završiti knjigu. A onda, opet sam imao neke dobre ljude blizu sebe – neke Đoletove i moje zajedničke prijatelje. Oni su me uverili da moram da završim rukopis. Podsećali su me kako sam stalno govorio da su knjige spomenici i govorili su mi kako je Đoletov odlazak samo razlog više da mu podignem spomenik. Mislim da svako treba da napravi spomenik Balaševiću na svoj način. Ja pišem knjige, ovo je moj način.

Pitao sam te ovo zato što mislim da bi Balašević, da je živ, verovatno voleo da knjigu pročita, a verujem da bi i tebi bilo zadovoljstvo da čuješ njegov sud?

I ja mislim da bi on voleo da čita ovu knjigu. Možda je i čita, možda on od gore vidi sve. I, da, ja bih voleo da čujem šta misli o knjizi. Nikada ne ugađam ljudima o kojima pišem, pa tako nisam ugađao ni Đoletu, ali knjiga je puna pohvala njegovim stihovima i muzici. Ne, dakle, zato što sam želeo da mu ugađam, nego zbog toga što je reč o pesniku najvećeg formata i čoveku koji je imao izuzetno razvijen dar za melodiju. Nema ni u svetu mnogo takvih ljudi.

„Panonski admiral“ je zapravo Balaševićeva diskografska biografija. Ti si, hronološki, kroz Đoletovu diskografiju, ispisivao lična i kolektivna sećanja na period istorije koji nas je vodio od sjaja do očaja? Da li je ova priča mogla i drugačije da se ispriča?

Priča o Đorđu Balaševiću je velika i složena, tako da postoje mnogi uglovi iz kojih može biti ispričana. Ja sam odabrao prilično težak ugao koji je podrazumevao da nešto suvislo kažem o njegovoj umetnosti, da naslikam kontekst u kojem je ta umetnost nastajala, da u sve to utkam lične i generacijske uspomene, kao i snažna osećanja koja je trebalo disciplinovati u jeziku i stilu. Teško je sve to učiniti i uskladiti u smislenu celinu. Ali, verujem da sam uspeo. Uostalom, da mislim drugačije, ne bih objavio knjigu. Veoma sam ohrabren i prvim reakcijama. Neke dolaze od ljudi koji su jedan deo svog života podelili sa Đoletom. Mnogo komplimenata dobio sam od Bilje Krstić, koja je s Đoletom pevala u Ranom mrazu. Ili od Cakija Kravića, Đoletovog dugogodišnjeg basiste i prijatelja. Ili od Vuka Žugića, koji je organizovao sve Đoletove koncerte u Centru „Sava“. Ili od Bogice Mijatovića, novinara i verovatno najboljeg znalca Đoletove karijere uopšte.

Balašević se nametnuo kao šansonjer u trenutku kad su gotovo svi, pa i Bregović sa Dugmetom, uskakali u vagon Novog talasa, želeći da svoje buntovništvo izraze kroz što žešće rok numere. Da li je Balašević ikada imao takvih aspiracija ili se prosto osećao prijatno u svojoj koži?

Balašević nikada nije jurio za trendom, za onim što je tog trenutka bilo moderno. Kada su pank i novi talas kucali na vrata – ili, bolje rečeno, kad su se spremali da ih razvale nogom – on je snimio „Računajte na nas“. To je značilo zapeti u vremenu. Tadašnja mlada generacija divila se Džoniju Lajdonu Rotenu, a ne Josipu Brozu Titu. Ta generacija gledala je ka Temzi, a ne ka Sutjesci. Govorim o kraju sedamdesetih. Bilo je važno osetiti i videti šta traže tinejdžeri, jer tinejdžeri su kupovali ploče. Nije ih kupovao Tito. Ali Balaševiću to nije bilo važno, on je uvek snimao tako što je pratio svoj ukus i želje. Pa ako se to što snimi dopadne i drugima, još bolje. Jedan od razloga zbog kojih je on tako dobro prolazio kod publike bio je taj što je u svojim pesmama bio iskren. I „Računajte na nas“ je bila iskrena pesma. Zato je opstala, zato je nadživela Jugoslaviju. Čak i 2018. godine publika je na koncertu tražila od Đoleta da peva tu pesmu. I to u Splitu!

S druge strane, njemu su najviše spočitavali baš naklonost prema Titu. Mada mu je i socijalistički režim zamerao zbog pesama kojima je kritikovao društvo. Balašević je to radio u nizu duhovitih lirskih humoreski kojih, čini mi se, ima najviše na albumu „Panta Rei“. Teško je bilo funkcionisati između čekića i nakovnja, zar ne?

Pa, zapravo, vlasti u socijalističkoj Jugoslaviji gotovo nikada nisu intervenisale ni protiv koga iz sveta pop i rok muzike. Protiv te muzike galamili su pojedinci iz establišmenta, i to iz srednjeg ešalona moći, ne iz visokog. A nisu ni razlozi te galame uvek bili politički. Bilo je tu i generacijskog nerazumevanja. Takav je, recimo, bio slučaj iz sedamdesetih, kada je ugledni novinar Sergije Lukač u NIN-u napao Bijelo dugme i obrukao se. Balašević je imao problema tokom devedesetih, u Miloševićevoj Srbiji. Bio je nepoželjan na državnoj televiziji, policija ga je čekala ispred kuće. Ali u takozvanoj Titovoj Jugoslaviji niko mu nije stvarao poteškoće. Naravno, to ne znači da je komunističkoj vlasti bilo po volji sve što on radi. Na primer, jugoslovenskim i, naročito, srpskim vlastima iz sredine osamdesetih nikako nije bila po volji balada „Ne lomite mi bagrenje“. Ona je bila inspirisana stradanjima Srba i Crnogoraca na Kosovu, a vlastima nije odgovaralo da se o tim stradanjima priča. Ilijaz Kurteši, predsednik Skupštine Jugoslavije, pojavio se tih dana na Balaševićevom koncertu u Centru „Sava“. Izvesno je da je bio da bi video kako ljudi reaguju na „Bagrenje“. Sigurno nije došao da sluša „Život je more“.



Petar Luković je jednom, tamo sredinom osamdesetih, napisao duhovitu recenziju novog Balaševićevog albuma koja se sastojala samo od jedne rečenice: „Izašao je novi album Đorđa Balaševića“. Želeo je da time skrene pažnju na to da su svi Balaševićevi albumi isti. Nije bio jedini koji je tako mislio. Kako ti objašnjavaš ovu perspektivu?

Istina je da je Balašević u prvoj polovini osamdesetih snimio albume koji su koncepcijski bili vrlo slični. To su albumi „Pub“, „Celovečernji The Kid“ i „003“. Koliko god da je svaki od tih albuma bio dobar sam po sebi, videlo se da Balašević više ne izlazi iz balona koji je sam naduvao. To je video i Đole. Nije mu bilo pravo, jer se trudio da bude što bolji, uvek je nastojao da sebi zadaje najteže zadatke. Čak i u trenucima u kojima bi devedeset odsto ljudi bilo zadovoljno i odmaralo se na lovorikama, on je želeo da napravi korak dalje. Tako je posle ova tri albuma snimio „Bezdan“. Tim sjajnim albumom pokazao je kako se ipak nije učaurio. Pokazao je kako želi da napreduje. Promenio je muzičare, aranžera i producenta – u dve reči, kompletan zvuk. Promenio je čak i diskografsku kuću, i dizajnera omota, promenio je sve. Lukovićeva opomena bila je dobronamerna i duhovita, ali mislim da bi Balašević sve promenio i bez nje. On je sam sebi bio najstroži kritičar.

Đole je napisao mnogo pesama kojima je, praktično, najavljivao svoj rani odlazak. Najupečatljivija je „Kad odem“. Da li je bio fatalista ili je samo pokušavao da pokaže kako se ne boji smrti i kako su on i „odvratna gospođa kosačica“ već postigli neki dogovor?

Nema sumnje da je osećao da na božjoj tomboli nije izvukao dugovečnost. Saopštavao nam je to verovatno češće nego bilo ko drugi u našoj muzici. Ne znam da li ono što je nosio u sebi može biti nazvano fatalizmom, ali znam da mi nismo do kraja razumeli da su stihovi u kojima je govorio o svom odlasku bili pisamca iz budućnosti. Više smo se pitali odakle takvi stihovi tako mladom čoveku. I više smo se divili njegovom pesničkom majstorstvu. U neku ruku, Balašević nas je pripremao za trenutak svog odlaska, ali uzalud. Niko nije dočekao taj trenutak pripremljen, niti je bilo moguće pripremiti se. Većina nas ni sada ne veruje da ga nema. Kad je umro Mika Antić, Balašević je u beogradskom magazinu Rock napisao kako se nada da je to neki nesporazum, jer nije stekao utisak da je Antić od onih koji umiru. Takav osećaj danas mi imamo kada mislimo na Balaševića ili kada govorimo o njemu.

Na vest o njegovoj smrti, cela bivša Jugoslavija, koja se sada sterilno naziva region, plakala je i pevala njegove pesme. Na većini mesta to je podsećalo na onaj dan kada je umro drug Tito, samo je bilo mnogo emotivnije i iskrenije. Najmanje se, kako se čini, za Đoletom tugovalo u Beogradu, pa čak i u gradu koji je opevao u jednoj sjajnoj pesmi: „O, dobra noć, Banjaluko, ne, ne dolazim, samo prolazim, nismo se videli dugo“ – zašto je to tako? Šta je Balašević zgrešio Beogradu, gradu u kojem je imao najviše koncerata u karijeri?

Mislim da se i za Titom žalilo iskreno. Doduše, u tim emocijama bilo je i straha, ne samo tuge. Ljudi su brinuli o tome kakva će biti sudbina Jugoslavije, šta će biti s našim životima. Pokazalo se da su brinuli s pravom i s dobrim razlozima. Kada je otišao Đole, na sve strane se izlilo mnogo tuge, ali nije bilo straha, pošto je sve već odavno propalo. Ostala je, dakle, samo tuga. Tuga za njim, za našom mladošću i nekadašnjim životima, ponegde i tuga za Jugoslavijom. Balašević ništa nije zgrešio Beogradu, ali Beograd se ogrešio o Balaševića utoliko što se od njega oprostio mlako i sa zakašnjenjem u odnosu na druge gradove. Mislim da su ljudi koji su u Beogradu činili Đoletovu publiku ili napustili svoj grad i svoju zemlju ili su potonuli u apatiju. Ne vidim drugo objašnjenje. Što se tiče Banjaluke, tamo su Đoletu zamerili zbog toga što je odabrao Sarajevo za tačku svog velikog povratka u Bosnu. Mislili su da je trebalo da prvo peva u Banjaluci, s obzirom na to da dolazi iz Srbije. Ali Sarajevo je prošlo kroz najstrašnije patnje, kroz užase koji su ga načinili planetarnim simbolom jugoslovenskog rata. Otud zaista nikoga nije trebalo da čudi to što je Đole dao prednost Sarajevu. On je ostao jugoslovenski umetnik i kad Jugoslavije više nije bilo. Nacionalna svrstavanja i pregrupisavanja nije priznavao čak ni za vreme rata, pa zašto bi onda to učinio kad je sve bilo gotovo.

Kada se podvuče crta: da li si uspeo da nagovestiš ko je zapravo bio Đorđe Balašević i da li smo ga zaslužili?

Pa, evo, rekao sam maločas, mislim da je knjiga uspela. A da li smo zaslužili Balaševića? Zavisi ko smo to „mi“. Ako misliš na društvo, nismo ga zaslužili. On je bio bolji od društva, bez obzira na to što ga je društvo iznedrilo. Ako misliš na njegovu publiku, ako smo to „mi“, onda smo ga, rekao bih, zaslužili. Nama – kažem „nama“ jer i sebe ubrajam u njegovu publiku – nije imao šta da zameri. Od svoje publike imao je potpunu, srčanu i iskrenu podršku. I mi smo, kao publika, zaslužili njega i on je zaslužio nas.

Autor: Dejan Katalina
Izvor: Mondo