Istorija bez predrasuda

Svoju riznicu knjiga sa istorijskom tematikom Laguna je 2018. obogatila jednom pravom senzacijom: romansiranom biografijom srpskog kralja Milana Obrenovića Četvrtog.

Naslovljena kao Podvizi i stradanja Grofa od Takova, knjiga Dejana Mihailovića sama je po sebi senzacija zbog ličnosti o kojoj govori, jer ne mogu se izbrojati afere, zavere i skandali kojima obiluje život kralja Milana: od ljubavnih izleta, preko kockarskih dugova, do nekoliko atentata koje je „prvi srpski kralj posle Kosova“ listom preživeo.

Senzacijama i pikantnim detaljima ne obiluje samo sadržina Mihailovićeve knjige, nego bi i same korice mogle izazvati blagi šok: u jednom uglu nedozreli uniformisani dečak koji se mimo svoje volje našao na čelu poluzavisne države, a u drugom uglu – majmun, tačnije Milanov kućni (ili je bolje reći: dvorski) ljubimac.

I sâm naslov kao da je odabran radi postizanja jačeg efekta, jer jedno je kad se kaže „srpski kralj Milan“, a sasvim drugo kad stoji „Grof od Takova“: ovo potonje ime koristio je Milan dok se kao bonvivan provodio po evropskim gradovima neko vreme pošto se odrekao prestola u korist maloletnog sina Aleksandra.

Pisati o kralju Milanu a ostati objektivan – to je zaista teško, jer uvek se može izneti i na desetine pozitivnih i na desetine negativnih detalja iz života ove istorijske ličnosti, a kako nije lako naći balans i kako jedna strana uglavnom na kraju prevlada, stiče se utisak da je onaj ko piše o Milanu ili njegov vatreni pristalica ili njegov ljuti protivnik.

Milanove pristalice uvek bi u prvi plan isticale činjenicu da je Srbija upravo za vreme njegove vladavine postala moderna država, proširila svoju teritoriju i oslobodila se vazalstva prema Osmanskoj imperiji, stvorila jaku profesionalnu vojsku, dobila nacionalnu himnu i grb – te da je sve to postigao čovek koji je maltene uvek bio žrtva: u mladosti pod tutorstvom trojice lukavih namesnika, docnije pod neprestanim pritiskom političkih protivnika i na meti nekoliko atentatora, a na kraju prognan od strane rođenog sina.

Oštri kritičari Milanove vladavine ne zaboravljaju kraljevu represiju i osvetoljubivost prema neistomišljenicima, dovođenje Srbije u zavisan položaj prema Austrougarskoj, poraz na Slivnici u ratu protiv Bugarske, javno proterivanje kraljice Natalije, ljubavnu aferu sa Artemizom Hristić (koja je Milanu rodila vanbračnog sina Đorđa), a da se ne govori o kockarskim dugovima koje je bivši kralj isplaćivao tako što je od srpske vlade tražio apanažu – sve je to moralo stvoriti negativnu sliku o kralju Milanu i od njega načiniti tiranina i demona u očima javnosti, pa čak i glavnog krivca za loše vaspitanje i docnije hirovito ponašanje kralja Aleksandra.

A kada su, maltene stotinu godina docnije, pojedini istoričari i književnici pokušali da Milana prikažu u nešto pozitivnijem svetlu, opet je prevladala pristrasnost, pa je i za kraljeve poroke nađeno opravdanje, malograđanima su proglašeni oni koji su ga svojevremeno osuđivali zbog rasipništva i preljubništva, a politički uspesi Milanovih saradnika pripisivani su isključivo kralju, dok je sâm Milan okarakterisan kao evropski čovek isuviše modernih pogleda za jednu navodno poluvarvarsku zemlju kakvom je vladao.

Želeći da novim čitaocima na što efikasniji način predstavi život kontroverznog srpskog vladara i da pritom izbegne bilo kakvu subjektivnost, pisac Dejan Mihailović je to rešio tako što je problem sagledao u širem kontekstu, ne zadržavši se samo na ličnosti kralja Milana, nego posvetivši dosta pažnje i Milanovoj neposrednoj okolini, koja je i te kako bila značajna za formiranje vladareve ličnosti, a ponekad i neposredno kriva za njegove nepromišljene postupke.

Mihailovićeva knjiga nije, dakle, samo priča o Milanu Obrenoviću Četvrtom, nego i priča o Milanovoj majci Eleni Mariji Katardži, o vlastoljubivom generalu Milivoju Petroviću Blaznavcu, o dubrovačkom pesniku i Milanovom učitelju Medu Puciću, o namesniku Jovanu Ristiću „Redengotu“, o književniku i političaru Čedomilju Mijatoviću i njegovoj ženi Engleskinji Elodiji, o Milanovoj ženi kraljici Nataliji, ali i o nekim Milanovim ljubavima koje je istorija zaboravila ili ih nikada nije ni uzimala u obzir.

Nije na odmet istaći da se Dejan Mihailović uglavnom bavio Milanovom mladošću, dakle onim periodom koji je bio presudan za vladarevo vaspitanje i sazrevanje, pa iako bi se na osnovu naslova, gde jasno piše „Grof od Takova“, moglo pomisliti da knjiga govori o Milanu Obrenoviću kao bivšem kralju, taj se drugi period njegova života daje na samom kraju u vidu epiloga, i to kroz jedan obimniji izveštaj koji je pripisan kralju Aleksandru Obrenoviću.

I zbog navedenog izveštaja, ali i zbog mnogih drugih podataka i dijaloga kojima knjiga obiluje, ponekad nije lako razlučiti šta je dokumentarnost a šta je pseudo-dokumentarnost, pa iako Mihailović nije išao toliko daleko da činjenice oblikuje prema svojoj volji i da istoriju pretvara u fikciju, ipak se ponegde oseća, makar i između redova, autorov stav prema epohi i događajima o kojima piše.

Najdragocenije što Mihailovićeva knjiga donosi, to je savršen prikaz istorije koja se nije stvarala na bojnom polju niti u skupštinskoj sali, već u dvorskim i građanskim salonima, pri čemu se uočava jasan kontrast između herojske prošlosti kojoj nas istoriografija uči i kuloarskih sastanaka koji su presudniji od bilo kakvog junaštva – i upravo taj kontrast iziskuje jednu blagu ironiju kojoj pisac neretko pribegava, pokazujući čitaocima kako je i formalna istorija sačinjena od neformalnih pikanterija.

I sâm Milanov životopis kao da od nacionalne istorije pravi sarkazam, pogotovu kad se mora reći da je tvorac moderne i nezavisne Srbije bio strastven kockar i da je imao nekoliko ljubavnica – ali, i jedno i drugo je sastavni deo Milanove biografije, koliko god da se neki detalji ne uklapaju u idealizovanu sliku o slavnoj prošlosti zemlje.

Prikazujući svu ironiju koja je kroz život pratila Milana Obrenovića Četvrtog, pisac Dejan Mihailović pokazao je da i sama istorija ništa manje nije ironična i banalna, jer su ponekad i prelomni događaji jednog naroda bili produkt zakulisnih intriga ili nečije trenutne samovolje – a kako nemamo često prilike da naiđemo na istoriografsko štivo koje istoriju razotkriva bez zazora i predrasuda, to je još jedan razlog više da sagledamo panoramu srpskog XIX veka koju nam pruža knjiga Podvizi i stradanja Grofa od Takova.
 
Autor: Dušan Milijić