Istina o dečacima i knjigama: čitaju manje i preskaču stranice

Obimno akademsko istraživanje o čitalačkim navikama pokazuje kako mlade osobe muškog pola biraju knjige koje su suviše lake za čitanje a ni njih ne čitaju pažljivo i kako treba.


 
Momci možda tvrde da je to samo stvar ukusa što radije od klasičnih dela književnosti, čitaju časopise i poslednja umovanja prijatelja na društvenim mrežama. Ali dve najveće studije ikada sprovedene o čitalačkim navikama dece u Velikoj Britaniji, pokazuju ispraznost takvih opravdanja.
 
Dečaci, bilo kog uzrasta i bez obzira na vrstu literature, obično čitaju manje pažljivo od devojčica.
 
Manje vremena odvoje da shvate smisao reči i lenjo preskaču delove knjiga nikada im se ne vrativši. Takođe se tvrdi da biraju knjige koje su suviše lako štivo za njih, što znači da ne napreduju ka težem materijalu.
 
Kit Toping, profesor empirijsko-sociološkog istraživanja na Dandi univerzitetu, učestvovao je u ove dve sudije. Jedne sa podacima prikupljenih kod 852.295 učenika iz 3243 škole (desetina od 8,4 miliona dece u Britaniji), i druge koja je proučila odgovore sa testova vezanih za razumevanje knjige, sprovedene u 967 škola i odgovorima 150.220 dece. Iz njih su došli do poražavajućeg zaključka za dečake stare između 5 i 18 godina: „Ono što rade nije naročito dobro i zbog toga zaostaju.“
 
Istraživanja se naslanjaju na računarski sistem koji se koristi širom Britanije da ispita napredak sposobnosti čitanja kod učenika. Deca prvo pročitaju knjigu kod kuće ili u školi. Zatim rešavaju kviz na računaru, sastavljen od 5, 10 ili 20 pitanja u zavisnosti od dužine knjige. Odmah potom učenik i nastavnik dobijaju odgovor od računara preko programa Accelerated Reader, koji izveštava o detaljima knjige, broju reči i kom čitalačkom nivou ista pripada, a uz to i koliki je stepen učenikovog razumevanja pročitanog, uzimajući u obzir broj tačnih odgovora na kvizu. „Dečaci su postigli značajno lošije rezultate, nisu napredovali dovoljno i prosečan broj tačnih odgovora na testu je nizak“, kaže Toping o prvoj studiji koja, po njegovom mišljenju, ukazuje na to da momci svih uzrasta imaju naviku da preskaču pasuse ili čak i cele stranice, što je osobina manje prisutna kod devojčica.
 
O svom drugom, manjem istraživanju, u kome je ispitivao ima li neke razlike da li su u pitanju dela fikcije ili ne, Topin kaže: „Mnogi ljudi iznose stav da dečaci manje od devojčica vole da čitaju priče – fikciju, i da je to razlog zašto su one bolje“.
 

 
„Ali ispitivali smo čitanje svih vrsta knjiga i premda je istina da dečaci češće od devojčica biraju knjige koje ne pripadaju beletristici, naročito u srednjoškolskom uzrastu, i dalje nisu čitali bolje od devojčica. Čak ni takve knjige nisu čitali na pažljiviji i ispravniji način od njih.“
 
Toping priznaje: „To je pomalo misterija. Zanimljivo je da društveni i finansijski status nema uticaja. To je donekle drugačije od brojnih ranijih istraživanja na temu čitalačkih navika, gde su smatrali da je taj aspekt od velikog značaja. Ovde se ni na koji način nije pokazalo da ima neki uticaj“.
 
„Nema potrebe da se od dečaka traži odgovor o čemu se radi. Oni će se domišljati: 'Oh, ja volim knjige koje nisu fikcija. Oh, ja volim časopise. Oh, ja volim internet ili uputstva za video igre'. Ali istraživanja pokazuju da ni u tome nisu ništa bolji nego u čitanju književnosti.“
 
Toping kaže da je ključno pronaći šta je to što dečake zanima, da bi se usredsredili na čitanje. Ispitivanja o omiljenom štivu koje ne pripada fikciji, pokazuju da je knjiga „The Biggest Lies Ever!“ autorke Alison Hoves, gde su zabeležene razne prevare kroz vekove, najprivlačnija učenicima koji su pri kraju školovanja.
 
Međutim Topingovo istraživanje ustanovljuje da je Roald Dal „najpopularniji dečji pisac“ među decom različitog uzrasta, i da su „njegove knjige privlačne i dečacima i devojčicama svih godišta, premda manje kod najmlađih i najstarijih učenika“.
 
Takođe se primećuje da tokom prve godine srednje škole deca veoma uspešno čitaju teške knjige poput romana iz serijala o Hariju Poteru.
 
Toping kaže: „Ono što nam je potrebno, jesu nastavnici i bibliotekari  spremni da odvoje vreme da razgovaraju sa detetom o njegovom odabiru štiva i eventualno preporuče teže knjige, u skladu sa njegovim interesovanjima“.
 
„Ne kažemo da deca treba da čitaju na stotine klasika pa će tada sve biti u redu. Treba da čitaju teže knjige koje će biti na temu onih stvari koje njih interesuju.“
 
Izvor: theguardian.com