Iskustvo čitanja elektornske knjige: „Ahilova pesma“

Ovaj novitet u izdanju @laguna knjige je knjiga koja je zadovoljila moja očekivanja u potpunosti. Početkom ove godine sam pročitala „Kirku“ koja je na mene ostavila veoma pozitivan utisak i još od tada sam želela da pročitam i ovo delo, napisano 2011. godine, za koje je Milerova 2012. dobila prestižnu nagradu Orindž koja se na godišnjem nivou u Velikoj Britaniji dodeljuje spisateljicama najboljeg romana napisanog na engleskom jeziku. Orindž nagrada je, dakle, priznanje ženama koje pišu romane izuzetne vrednosti.

Pitala sam se ima li i u ovom delu, kao i u „Kirki“ naznaka feminizma, opisa položaja žena u patrijarhalnom uređenju društva, bio on svet ljudi ili grčkih bogova?

Kada su joj konačno skinuli veo, moja majka se, kažu, osmehnula. Po tome su i znali da je vrlo glupa. Neveste se ne osmehuju.

„Evo, onda. Smatram da treba pustiti Helenu da bira.“ Odisej zastade i sačeka da utihne mrmljanje puno neverice; u ovako nečemu žene se nisu ništa pitale.

Majčinske želje. U našim krajevima one ne vrede mnogo.

Svakako, ali on nije u prvom planu. Ili možda ipak jeste, ako posmatramo to sa strane glavnog junaka, naratora priče o aristosu ahajonu („najboljem od svih Grka“ / Ahajaca). Kad smo već kod ove titule, Milerova uvodi novu perspektivu priče idejom da se ne radi o najboljem borcu, već o najboljem čoveku. Naime, i kod Patrokla koji nam priča o svom životu, a i kod Ahila prepoznajemo Jungov arhetip anime (ženski princip koji se, pored animusa tj. muškog principa, nalazi u svakom muškarcu). Posmatrajući razvoj i prepoznavanje anime, stoga možemo reći da je okosnica priče o najvećem ratniku Trojanskog rata i njegovom filtatosu (najvoljenijem) Patroklu leži upravo na priznavanju važnosti osećanja, iskazivanja emocija i potragom za srećom u ljubavi, što se inače uobičajeno pripisuje ženskom principu.

Ovo je takođe i priča o Trojanskom ratu viđena očima onih koji su primorani da se u njemu bore i ispune očekivanja koja su im nametnuta od strane bogova, kraljeva, roditelja, društva – tim redom.

Hiron je jednom rekao da su nacije najgljuplja od svih smrtničkih izmišljotina. ,,Nijedan čovek ne vredi ništa više od drugog, svejedno odakle je.“

Milerova nam nudi svojevrstan vremeplov kojim nas vodi u doba grčkih bogova i najvećih junaka, ali nam priču o osvajanju Troje ne daje kroz Odisejevu prizmu i svedočenja Homerovih stihova. Što se lika Odiseja tiče, prilično me je iznenadilo kako je on ovde prikazan kao veoma prevejan i lukav igrač.

Iako je naziv romana „Ahilova pesma“, drago mi je da je glavni junak i narator Patroklo. Za razliku od Ahila, koji u Troju kreće zbog obećane slave, Patroklo kreće za svojim voljenim Ahilom, iz ljubavi, odanosti i osećanja da njegov život nema smisla bez voljenog bića. Po tome pokazuje koliko je moćniji od svih, uključujući tu i Tetidu, boginju.

Iako ovaj roman nije delo vrhunske književnosti, školjka posuta biserima blistavih rečenica i dubokih istina, ipak je od izuzetne važnosti jer pruža jedan drugačiji pogled na jednu epohu obeleženu osvajanjima, junačkim podvizima radi slave, ugleda i časti. Nudi nam ideju da običan čovek mora sreću potražiti van ovih zidina.

Da napomenem da sam ovaj roman čitala preko aplikacije EDEN Books i bila iznenađena lakoćom i brzinom čitanja. Mogućnost obeležavanja citata i odlomaka i njihovog postavljanja na društvene mreže mi se jako dopala. Uštedela sam jako puno papira jer obično citate beležim u svesku, a ovako su mi bili dostupni u svako doba. I još uvek su. Avanturu sa EDEN Books nastavljam i toplo je preporučujem i vama!

Izvor: englishclubfromteachersuzie.wordpress.com