Iskender Pala, majstor savremene divan književnosti i čežnja za sopstvenom prošlošću

Danas je u svetu poraslo interesovanje za istoriju. Razlog za to je sukob civilizacija i spontano ili nametnuto političko raslojavanje identiteta.



„Ima toliko toga: istorijske serije, istorijski programi na televiziji, artefakti – arheološka i umetnička dela u muzejima, istorijska mesta i, među njima, istorijski roman. Svi koji žele da saznaju ko su, od kojih su, kojoj civilizaciji pripadaju, šta je sve nekad postojalo, najpre će se obratiti istoriji. Istorija je postojala pre muzike, književnosti, slikarstva, religije i sociologije. Šta to može biti prirodnije od zanimanja za nju u današnjem svetu punom raslojavanja? Čovek danas vreme, novac i trud ne troši na učenje, već na zabavu. Roman je jedan od najplemenitijih načina zabave. Avanture, intrige, ljubavi, uzbudljivi obrti u mojim istorijskim romanima imaju svrhu da zabave čitaoca. Ipak, kada pročitaju i sklope korice knjige, ljudi shvate da su mnogo štošta i naučili. Polazi mi za rukom da kroz zabavu nečemu naučim čoveka koji ne troši vreme i novac na učenje“, kaže u razgovoru za Danas turski književnik Iskender Pala.

On je i izvan Turske cenjen kao jedan od najvećih poznavalaca osmanske divan književnosti i vodeći savremeni pisac ove vreste poezije. Povod za intervju je srpsko izdanje njegovog romana „Smrt u Vavilonu, ljubav u Istanbulu“, koji je nedavno objavila izdavačka kuća Laguna u prevodu Dubravke Srećković Divković. To je priča o mističnom bodežu i tajnama Novog vavilonskog carstva koja čitaoce vodi različitim meridijanima – od ulaska sultana Sulejmana Veličanstvenog u Bagdad 1534. i osmanskog pesnika ljubavi Fuzulija do nemačkog arheologa Roberta Koldevaja na pragu 20. veka.

Kako je nastao ovaj roman koji spaja savremenu tursku divansku književnost sa najboljom tradicijom zapadnih trilera i da li je to „metod“ koji često primenjujete u svojim knjigama, od kojih su mnoge bestseleri u Turskoj?

Kad sam pisao roman, aktivno sam se bavio akademskim pozivom i pitao sam se koji bi bio najlepši način da svojim studentima približim divansku književnost. Pišući roman hteo sam da opišem svet divanske književnosti i šta se sve može desiti sa jednom zbirkom poezije. Kada sam ga završio, dopao se svima, ne samo studentima. Mislim da je tajna u tome što je triler. Jer znatiželja i ljubav su dve važne reke. Ako one neometano teku, biće to lep roman. Istorijski romani i istorijski trileri su važni u današnje vreme.

Šta danas čini uspešnog pisca divanske književnosti i koliko čitaoci van granica Turske poznaju njene osmanske korene i tradiciju dugu nekoliko vekova?

U današnje vreme čitaoci, pojednako u Turskoj i van nje, nisu svesni i nemoguće je da budu svesni Osmanlija i estetike, melodije i strukture osmanske književnosti. Govorimo o zemlji koja je pre skoro sto godina svoje kormilo okrenula u pravcu Zapada. Posledica toga je shvatanje koje se odrazilo na obrazovanje i društvo, a po kome se gotovo sve što se ticalo Osmanlija smatralo za smeće. Na taj način kod ljudi je nastala čežnja za sopstvenom prošlošću, korenima i vrednostima koje su im inspiracija. Došao je dan kada je čovek počeo da se zanima za sve što mu je bilo oduzeto: identitet, umetnost, književnost i istorija. Društvo je halapljivo zavolelo moje romane, eseje i priče zato što je divanska književnost stajala upravo u središtu spomenutog zanimanja. Bilo je to nešto poput dosezanja dalekih sećanja, samorealizacije, buđenja iz sna i spoznaje samog sebe…

U osmansko doba obrazovanje je bilo uslov za pisanje divanske poezije, koliko je danas zahtevno baviti se divanskom književnošću, što podrazumeva i poznavanje istorije, religije, poezije…?

Divanska književnost je naučna disciplina kojom sam počeo da se bavim pišući rečnik divanske poezije. Onaj ko se bavi divanskom književnošću prolazi kroz iste faze i nailazi na iste poteškoće kao neko ko radi doktorat iz fizike, sociologije, hemije… S tim da se dobar istraživač divanske književnosti ne zaustavlja na tome, on uz to mora da zna stari turski jezik, istoriju i literaturu.

Među sultanima bilo je mnogo pesnika, a divan poeziju pisao je i sultan Sulejman Veličanstveni. Da li imate poseban odnos prema ovom vladaru?

Od ukupno 33 osmanska sultana njih 26 pisalo je poeziju. Nijedan narod na svetu nema ovakvu tradiciju. Sultan Sulejman se među njima smatra najpoetičnijim. Jer on je od rođenja bio zaljubljen. U svoj posao, narod, dobrotu i, naravno, u Hurem. Zbog toga su njegove pesme finije i dublje u poređenju sa drugima.



Bili ste u mornarici, imate čin mornaričkog oficira, napisali ste knjigu o Osmanskoj pomorskoj istoriji. Postoji li veza između pomorstva, pisanja i pedagoškog rada – predajete divansku poeziju na Univerzitetu u Carigradu – Istanbulu?

Mornarica me je naučila disciplini. Naučio sam da radim po planu i programu. Da budem istrajan i da uspem. Spoznao sam čistotu bele uniforme. Uniforma mi je mnogo lepo stajala i ja sam se trudio da je nosim tako da mi pristaje. Toliko da sam pobuđivao zavist drugih. Eh, pusta mladost…

Kakva je uloga religije u vašem pisanju i možete li da kažete nešto više o saradnji sa Dijanetom – državnom Direkcijom za verska pitanja na čijoj televiziji imate emisije?

Ja sam pobožan čovek. Ali onaj koji se bavi svojom pobožnošću. Moji romani, ogledi, televizijske emisije, seminari služe odgoju dobrih ljudi a ne vernika. Sledim čoveka koji ne krade, ne ubija, ne gleda popreko komšiju, ne gaji mržnju već čini dobro, koji je vredan, uporan i pošten. Da li to vere nalažu ili ne nalažu, mene to ne zanima. Važnije mi je da se čovek smeje nego da diže obrve, da se rukuje nego da se gura; njegova odeća, misao, vera, držanje, mentalitet, politički stav kakvi god da su, ne zanimaju me. Pitam se, kakva bi bila naša porodica, ulica, naselje, grad i zemlja kada bismo energiju utrošenu na svađu potrošili da zajedno uradimo neki posao. Za to služi emisija na kanalu Dianet u kojoj se pričaju anegdote koje ljudi treba da znaju o istoriji.

Koliko je u turskom društvu, pa i književnim i umetničkim krugovima snažna želja za nekom vrstom obnove osmanske tradicije i da li je to suprotnosti sa nasleđem oca turske nacije Kemala paše Ataturka, o čemu se izvan Turske, posebno na Zapadu, puno govori u poslednje vreme?

Smatram da je ovo političko pitanje. Celog života sam se držao dalje od politike. Zbog toga je neumesno da odgovorim, a uz to, moja tumačenja bi mogla biti nepotpuna. Ali, reći ću samo: Turska je takva kakva je i nijedna država ne bi smela po tom pitanju da je osuđuje.

Zablude Zapada

U kojoj meri savremena turska književnost može da doprinese boljem shvataju u svetu turske kulture i tradicije, pa i današnjih društvenih i političkih procesa? U Srbiji su poslednjih godina veliku popularnost stekli nobelovac Orhan Pamuk i Eli Šafak, da li je to dovoljno za uvid u savremeno književno stvaralaštvo na turskom jeziku?

Svet je jedno vreme znao i upoznavao Tursku samo preko Aziza Nesina i dnevnog lista Republika. Danas imamo Orhana Pamuka. I dobro je što ga imamo. Ali, današnja Turska nije samo Orhan Pamuk. Vi ste toga svesni budući da prevodite moje knjige. Da biste pročitali budućnost Turske morate piti vodu i iz drugih reka, samo jedna književna struja je nedovoljna i neubedljiva. Zanemarivanjem mene i pisaca poput mene ne mogu se napraviti tačne analize, tačne procene Turske i ne može se shvatiti Turska koja se menja. Intelektualci sa Zapada se i dalje inate po ovom pitanju i zbog toga su u zabludi i stalno prave greške.

Autor: Jelena Tasić
Izvor: Danas