Iskender Pala, autor romana „Istanbulska lala“: Ljubav je jedino zanimanje pod kapom nebeskom koje ne stari

Izvesne istorijske ličnosti su mi kao prijatelji. Štaviše, mislim da će me grupa ljudi dočekati na vratima raja kada umrem. Biće to Baki, Fuzuli i Nedim. 

(Tri najveća dvorska pesnika iz perioda Lala 18 v. Termin divanska književnost koristi se za književno stvaralaštvo koje je nastajalo među elitnim i obrazovanim krugovima Osmanskog carstva od kraja 13. do sredine 19. veka. Sam naziv ove književnosti potiče od persijske reči divan koja označava pesničku zbirku jednog autora. Divanska se književnost razvijala u okrilju islamske kulture i pod snažnim uticajem persijske i arapske književnosti, koje su turkijski narodi uzeli za svoj uzor nakon prihvatanja islama.)

Iskender Pala opisuje različita lica ljubavi bojeći je dubokim značenjima. On stvara divansku književnost kao sliku, i ujedno oslikava beskrajno duboku ljubav. Uz to, kada čitate njegova dela, čini se kao da on ne živi u ovom vremenu. Zbog tih gazela (kratka lirska pesma), bejtova (stihova), vremena koje se opisuje, gravura što krase korice njegovih knjiga izgleda kao telesno prisutan u sadašnjosti, ali su mu um i duh ostali u prošlim vremenima. Novi roman „Istanbulska lala“ govori o Istanbulu iz 1729, i trojstvu lala-zločin-ljubav...  Zbog čega bi jedan pisac kome je ljubav toliko godina na usnama, u srcu i glavi činio sve ovo ako ne zato što je zaljubljen u ljubav?

Odakle potiče ova ljubav prema divanskoj poeziji?

Jedne godina na fakultetu, istorijske knjige sam koristio umesto jastuka. Pročitao sam sve izvore o osmanskoj istoriji (savet: uvek koristite osmanski jer otomanski dolazi od engleskog i nije pravilno J). Znam da neki govore istinu, a neki su lažni. Budući da hoću da se bavim istorijskim ličnostima, onda moram da znam kako su ti ljudi živeli, šta su jeli, jesu li noću hrkali, kako su se danju došaptavali. Kada to saznate, ulazite u velike hodnike istorije. A u njima su takvi ukrasi, boje, slike... Svaki put zahvalim bogu što mi je podario ovakav posao u ovom životu...

Zato što je vaše zanimanje ljubav...

Da. Ljubav je jedino zanimanje pod kapom nebeskom koje ne stari. A njegova privatna bašta je divanska poezija. Bliska mi je svaka reč koja u sebi nosi ljubav. Da imam još jedan život, ne bih uspeo da napišem sve što hoću.

Dugo ste bili u vojsci. S jedne strane topovi i puške, s druge ruže i slavuji? Kako je bilo to dvoje istovremeno?

Nisam postao profesor u hodnicima fakulteta, u status quo okruženju. Taj akademski svet je za mene bio samo put. Ali kada sam otišao u mornaricu, lepeza se raširila. Tamo sam naučio da život nije statičan i da ima svoj tok.
 
Znači niste hteli da stojite u mestu...
 
Tako je. Upinjao sam se da i sam, izvan tog prostora, dođem do nečega, te sam odlučio da se u svom poslu bavim više kulturom nego naukom.  I radeći to, ostao sam između ruže i slavuja na jednoj, i puške i topa na drugoj strani. U svetu oružja i cokula bacao sam se u svet ruža i slavuja da se okrepim. Uniforma me je stezala, ali sam je uveče skidao i hranio dušu.
 
Ljudi se zaljubljuju u vaš način pričanja o ljubavi... Je li čudo u vama ili u ljubavi?
 
Želim da ljudi u vremenu u kom živim upoznaju sve što volim i u šta sam zaljubljen u vremenu prošlom. Ja ljudima nudim svoje ljubavi. To nije od mene, već od same divanske poezije. Želim da budem most koji će sve ono lepo iz naše prošlosti preneti u budućnost.
 
Koliko je ta ljubav u vama vaša iskustvo?
 
Ljubav mi nije strana. Moje iskustvo je opsežnije nego one koje mladi danas imaju. U moje vreme kada devojka jednom dnevno prođe vašim krajem, ljubav u vama naraste. Danas je to nešto što je lišeno čežnje i samim tim obezvređeno.
 
Dobro, da li se ljubav spoznaje samo kroz iskustvo?
 
Ljubav ima svoj slojeve. Među slojevima ljubavi o kojima govorim sakupio sam više znanja nego iskustva. Što se tiče sakupljanja iskustva to je šablon na koji ću sve da upozorim. Šta je ljubav prema bogu, telesna ljubav, ljubav prema znanju, ljubav prema poslu naučio sam iz onoga što sam čitao i istraživao.
 
Ali bili ste zaljubljeni...
 
Ljubav je jedna ali ima hiljadu lica. Doživeo sam ljubav, to je moja supruga, majka moje troje dece. Ovozemaljska ljubav vodi ka istinskoj ljubavi (ljubavi prema bogu). Doživeo sam ljubav, to je tačno, ali biti zaljubljen nije dovoljno da bi se spoznali njeni slojevi.
 
Šta je potrebno?
 
Potrebno je da budete profesor koji je godine proveo u učenju. Potrebno je mnogo rada.
 
Ali vi ne koristite to zvanje...
 
Zato što kada razgovarate sa ljudima kao profesor među vama se stvara distanca. Ali ja nisam tako radio. Ljudi koji dolaze na moje seminare sede na podu i slušaju me. U sali koja prima petsto ljudi nekad ih bude hiljadu i petsto. Zbog kog se profesora stoji sat i po na nogama?
 
Dobro, šta ti ljudi po vama čekaju?
 
Ne čekaju mene već stvari koje im pričam a koje su oni izgubili. Dok pričam sećaju se svega što su jednom izgubili, nečega iz svog kolektivnog sećanja.
 
Zbog čega je ljubav crvene boje?
 
I u našoj kulturi je tako. Zato što ljubav znači krv. Ali na Dalekom istoku ljubav je ružičaste boje.
 
Kakva je veza između ljubavi i krvi?
 
Krv je ljubav. Zaljubljeni su u prošlosti puštali krv da pokažu da vole. Da bi ispoljili silinu svoje ljubavi uboli bi se na iglu ili bi se posekli po zglobovima.
 
Kakav je to život kad ste dušom u prošlosti a telom u sadašnjosti?
 
U istoriji postoje neki ljudi koji su mi prijatelji: Fuzuli, Baki, Nedim... Oni su ti s kojima mogu da se družim i s kojima sam srećan kada mi dojadi ovo vreme. Štaviše, mislim da će me ta grupa ljudi dočekati na vratima raja kada umrem.
 
Niste li zbog tako dubokog kontakta sa prošlošću u zaostatku za sadašnjošću?
 
Nije nazadnost uzeti neke lepote iz prošlosti.  Naprotiv, ja tovarim lepote na leđa da sebe pripremim za hod u budućnost. Srećem mnoge ljude danas i pratim mlade. Mladi su jedini koji će spasiti budućnost i podariti svetu lepe stvari. Ali naši mladi nažalost nisu obavešteni o lepotama naše prošlosti. Otuda njihova nesigurnost.
 
Šta tačno hoćemo da se zna?
 
Kažem ljudima: „Vidite, ovako je radio vaš deda sedamnaesto koleno. Ovako se ponašala vaša baba sedamnaesto koleno“. Kada onaj ko ovo čita pronađe projekciju iste scene u svom životu, moći će da kaže „moja baka bi ovako postupila u ovoj situaciji“. Osećam dužnost da im predočim ove pokazatelje.
 
Dobro, ostavimo divansku poeziju, je li vaš posao da pišete romane?
 
Moj posao... Ako treba da predstavim divansku poeziju u formi romana, napisaću roman. Ako treba u formi mjuzikla, napisaću mjuzukl. Ako bi se ona pretočila u film, voleo bih da napišem scenario. Jer, divanska književnost sadrži sociologiju, podatke o životu, pravo, način življenja, psihologiju i religiju naših predaka. Jer naši preci su kroz poeziju govorili o stvarima pre dvesta godina. A to je divanska književnost. Godinama to pokušavam da prenesem. Divanska poezija nije stih koji izađu iz usta nekoliko pesnika, ona je sam život.
 
Šta predlažete?
 
Ja kažem, u moru svakodnevnih poslova nađite nekoliko minuta koji će vaš život obojiti smislom. Jer nismo mi samo hodajuća masa sa očima i obrvama. Spram ove materije postoji duh. Stalno trčimo da nahranimo stomak a um nam je gladan. Želja mi je da ljudi ispolje malo više svoju apstraktnu stranu. Jer niko ne može opisati zalazak sunca bolje od divanskog pesnika.
 
Napisali ste preko sedamdeset knjiga. Jeste li se potrošili?
 
Godinama pišem za novine. Nijednom se nisam zapitao o čemu ću da pišem. Dođem kući, otvorim neki divan (zbirku poezije) i kao da gledam u šolju, pišem priču o prvom stihu koji ugledam. To je jedna tako bogata i nepotrošna stvar. Položaj nam je bolji nego u dobu lala.
 
U knjizi govorite o dobu lala i kažete da je ono projekcija današnjice. Dobro, razlikuje li se po čemu?
 
I tada je, kao i danas, postojala osmanska uprava koja je htela da se poveže sa Zapadom. Veze Damata Ibrahim-paše sa Zapadom, slanje diplomatskih predstavnika, osnivanje štamparije, otvaranje mašinske škole... postavlja se potanje šta treba danas da uzmemo od Zapada. S tim što su stav tadašnjih vladara prema Zapadu potisnuli njihovi istočnjački refleksi.
 
A to znači?
 
Ponašali su se kao ljudi s Istoka, a hteli su da budu zapadnjaci. Ali danas nije tako. Danas kažemo da nam je Zapad primer ali mi dobar život hoćemo za sebe a ne da bismo bili zapadnjaci. Čak i ako ne uđemo u EU, verujemo da u Turskoj treba da postoji demokratija. U boljem smo položaju nego u doba lala.
 
A jedna od najvećih promena je Istanbul...
 
Svakako. Istanbul tokom istorije nikada nije bio tako lep kao 1729. godine. U to vreme je bio kao čipka. Čitav Bosfor krasili su letnjikovci, palate, paviljoni. S obe strane Zlatnog roga bili su vinogradi i bašte. Kada je Napoleon rekao „da postoji na svetu samo jedna država, njen glavni grad bio bi Istanbul“, mislio je na Istanbul iz 1729. Mi smo tu urbanističku zaostavštinu doba lala iscrpeli.
 
U vašem romanu lala je ljubičasta. Ima li to neko posebno značenje?

To je istorijska činjenica. Danas viđamo lale u petnaest boja. Godine 1729, godine u koju je smeštena radnja romana, ljubičasta lala je otkrivena prvi put. Pre nje, nije bilo mnogo boja. Pošto je postala prestina, baštovani su počeli da je proizvode u različitim bojama. Te godine o kojoj ja pišem proizvedena je lala najtamnije ljubičaste boje.

Kada bi se po romanu snimao film, koga biste voleli da ga režira?

Ne znam. Ali voleo bih da bude holivudski (smeh). Jer je skup projekat.

Izvor: elifugur.blogcu.com
Prevod: Vesna Gazdić