Isidora Radonjić: Mašta je moje utočište u svetu nasilja

Sa Isidorom Radonjić, čiji dinamični roman prvenac „Dosije Glumac“ osvetljava način na koji mediji upravljaju našom pažnjom i osećanjima, razgovarali smo o tankoj granici između istine i laži i mehanizmima kojima se koristi kako bi uvek bila svoja i na strani pravde.

Istina oslobađa, ali više boli – stoji na koricama romana prvenca dramaturškinje Isidore Radonjić „Dosije Glumac“, koji je zanimljiva priča o medijskoj manipulaciji istinama i lažima borbi protiv silovatelja, insprisana istinitim događajima (optužbama mladih glumica za silovanje od strane starijih kolega).

Posmatrajući kako tabloidi izveštavaju o škakljivim temama nasilja nad ženama, Isidora je doživela ogromno razočaranje. Mučila ju je neispričana priča, pa je htela da kroz roman „Dosije Glumac“ skine medijske maske.

„Moj roman je priča o medijskoj manipulaciji tokom jedne od najvećih afera kod nas u proteklih nekoliko decenija. Međutim, ta manipulacija, ponegde, nije bila namerna, u smislu da se pomogne žrtvi ili silovatelju, već borba za senzacionalizam, za broj klikova na tekst... Kao da nikom nisu pale na pamet moguće posledice takvog izveštavanja. Sećam se groznih komentara čitalaca, koji su pozivali na streljanje, razapinjanje, čas potencijalne žrtve, čas silovatelja... Svi su najednom postali sudije, društvo je čekalo da se samo uperi prst u nekog kako bi ispoljili svoju agresiju. Zato sam Mariju, glavnu junakinju svoje knjige, koja je u mladosti bila žrtva silovatelja, postavila na izvorište medijske kampanje. Taj bol, koji je deo slogana, odnosi se na njeno prosvetljenje i oslobođenje koje simbolizuje čuvena Andrićeva rečenica ’Nije najveća budala onaj koji ne zna da čita, već onaj koji misli da je sve što pročita istina’“, rekla nam je na početku mlada autorka.

Tema Vašeg romana je vrlo osetljiva, jer se tiče i manipulacije informacijama i lažima. Kako ste odabrali način na koji ćete joj pristupiti?

Pažljivo sam pratila i analizirala tekstove, koji su, u istim medijima, od istih novinara, bili protivurečni. Naravno, to što su mediji napisali izmišljotinu, ne znači da treba abolirati okrivljenog, pa sam Mariji dala zadatak da započne sa sopstvenom istragom. Ona, neretko, postaje žrtva podvale, uostalom kao i čitaoci žute štampe, ali ne odustaje. U tom traganju ona se susreće s advokatima, žrtvama i stručnjacima za poligraf... što sam i sama radila, uverena da odgovore na pitanja možemo pronaći samo ukoliko poznajemo metodologiju rada.

Kako se uloge žrtve i nasilnika menjaju kroz Vaš roman?

U jednom momentu, nakon velikog broja tekstova i izjava, Marija ne može da zaključi ko je žrtva, a ko nasilnik. To je dilema koja je muči, a njen strah da ne pogreši, da se ne ogreši o žrtvu, a pomogne nasilniku, ko god on bio, postaje veći.

Koliko je bilo teško izgraditi lik Marije Kantarevski i šta Vam je bilo najvažnije da prikažete kroz njenu priču, s obzirom na to da ona može drugim ženama koje se bore sa istim ili sličnim problemima da posluži kao primer?

Razgovarala sam sa žrtvama silovanja i nasilja. Njihove stvarne strahove i probleme utisnula sam u lik Marije, koja, pored nesreće i traume, u sebi nosi i krivicu, koje ne može da se oslobodi. Čak se i pita šta je ta krivica! Svesna je da nije kriva što je silovana, ali... Poslednje tri rečenice romana predstavljaju odgovor na to pitanje. Bila mi ideja, od samog početka, da se moj lik menja, napreduje kroz knjigu, tako da u poslednjim stranicama imamo jednu hrabru i ostvarenu devojku, za razliku od one uplašene devojčice s početka, prepune talenta, koji ne može da iskaže, jer se nije suočila sa problemom.

Jedno od ključnih pitanja koje se u romanu postavlja glasi: gde je granica između istine i laži? Jeste li se, pišući ovu knjigu, makar približili odgovoru na to pitanje, ako ne i našli odgovor na njega?

„Dosije Glumac“ je roman, fikcija inspirisana jednim negativnim fenomenom, koji kao da postaje deo svetske kulture. Nije mi bila ideja da tragam za istinom o jednom stvarnom događaju, nego kako uopšte doći do nje, a pritom izbeći obmane. Ali ono što glavni lik ove knjige poručuje jeste da je sigurno ne možemo pronaći u tabloidima i preko klikbejt naslova, već u tužilaštvu, policiji, sudu.



Na koji način Vaš roman doprinosi feminizmu? Kako Vi definišete feminizam, šta za Vas on predstavlja?

Roman je odbrana feminizma u njegovom pravom i izvornom obliku, koji označava da su žene i muškarci ravnopravni, da imaju jednake šanse – da nema razlike u polovima. Nažalost, danas se, neretko, ta lepa i civilizovana ideja, zloupotrebljava, za obračun sa muškarcima. Ja sam pobornik feministkinja poput Nadežde Petrović, koje su se borile da ne postoji granica između muškarca i žene, a ne poput neofeministkinja da od te granice pravimo zidove.

Šta ste kao osoba iz medija pre svega želeli da istaknete o uticaju novina i televizije ne samo na karijere već i na privatne živote javnih ličnosti? U kakvoj stvarnosti živimo i ko je kreira?

Zadatak pisca nije da bude sveznajući reporter, nego da otvori pitanja, prikaže pogled iz drugog ugla, da sagleda i pokaže različite aspekte, a na čitaocu je da izvede zaključak, koji nužno ne mora biti identičan kao kod autora, čak i kad izrazi stav. Različiti pogledi na svet su bitni, jer ako svi isto razmišljamo, mediji će nam kreirati stvarnost.

Prošlost ne može da se promeni, ali budućnost se stvara – jedna je od rečenica iz knjige. Kako Vaš roman doprinosi stvaranju bolje budućnosti?

Postoji više poruka. Jedna od njih je „ne odustaj“, druga, ako govorimo o nasilju – „prijavi odmah“, i treća, možda i najvažnija – „misli svojom glavom, čuj obe strane priče“.

Ovo je roman zasnovan na istinitim događajima. Da li je pisanje na osnovu istinitih događaja mač sa dve oštrice?

Roman jeste inspirisan istinitim događajima, ali sam to iskoristila da pokažem kako mediji i društvene mreže stvaraju jedan fenomen „suđenja pre suda“ – nema pretpostavke nevinosti, svi su krivi u koje se uperi prst, bez razmišljanja da li sudimo nevinim ili krivcima. Prijatelji su mi govorili da mnogo rizikujem sa ovom knjigom. Međutim, to mi je zvučalo kao mnogo iskrenija i hrabrija odlika feminizma, nego da muškarce proglasim krivim za sve. Uostalom, nisam mogla da se oduprem liku iz knjige, koji je posle nekoliko napisnih strana, počeo da me vodi u avanturu.

U Vašoj biografiji stoji da ste diplomirali dramaturgiju, a radite kao novinarka, dramaturškinja, interpretatorka i autorka priloga i skečeva u okviru naučno-obrazovnog programa RTS-a. Svojim prvim romanom polako ulazite i u svet književnosti. Postoji li još neka oblast koja Vam je inspirativna, kako vidite neke svoje naredne poslovne korake?

Trenutno sam, pored autorskih priloga na RTS-u, uključena u još nekoliko projekata. Sa grupom originalnih i talentovanih umetnika radim na pokretanju Beyond TV-a i projekta „Čarobna šuma“ koji se bavi svetom književnosti, stripova i mitova.

Uz podatke o studijama i karijeri, u Vašoj biografiji stoji, između ostalog, i da ste sanjarka i buntovnica s razlogom. O čemu sve sanjate, a kako i sa kojim razlogom izražavate svoj bunt?

Moje utočište u ovom svetu nasilja, koji ubija sve ljudsko u nama, predstavlja mašta. Zato me mnogi doživljavaju kao sanjara. Uostalom, tako započinje ostvarenje svake ideje. A što ste tiče bunta, borim se protiv svega što nam uskraćuje slobodu.

Autor: Maja Šarić Vlaović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 43