Isidora Bjelica: Volim da kradem vatru od bogova

U znak poštovanja prema dugom i plodonosnom radu Isidore Bjelice, jedne od najpoznatijih književnica našeg vremena, s ovom vrsnom intelektualkom vodili smo razgovor o njenim krajnje ličnim uvidima u univerzalne zakone života prepisane od prirode, koje je iznela u svojoj novoj knjizi „Poslednji put“.



Taj svojevrsni poziv na buđenje svesti od strane žene, koja je izoštrenih čula osetila svu punoću života, prenosimo vam u celosti.

Ako bi trebalo da odredimo ideju vodilju ili poentu ekskluzivnog intervjua sa Isidorom Bjelicom, bio bi to svojevrsni apel da svako treba da se bavi sobom, pa tek onda načinima na koje kao pojedinac može da obogati zajednicu. Popularna spisateljica i dramaturg opredelila se da postane pisac tako što je čitala uklete biografije mnogih nesrećnih žena poput Virdžinije Vulf, Isidore Sekulić, Silvije Plat... Činilo joj se da takve sudbine nekako idu uz slavu. Slučajno ili ne, ali danas, posle više od tri decenije njenog spisateljskog staža, deluje kao da ju je baš taj prvobitni izbor literature na neki način obeležio.

„To je istina, ja sam zaista odrastala čitajući te uklete književnice i silinom svog umetnošću zanesenog bića, želela sam da budem kao one. Sasvim sam sigurna da to ontološko opredeljenje znači i ulazak u frekvenciju tih sudbina. Nisam verovala ni da ću imati muža i decu, shvatala sam to kao sudbinski priziv”, kaže od svoje brojne čitalačke publike voljena Isi, čije su gotovo sve knjige bestseleri prevođeni na engleski, ruski, francuski, slovenački, makedonski i španski jezik.

U radnom danu ove žene nema predaha, a slobodne trenutke sebi dozvoljava samo na putovanjima koja smatra najvećim luksuzom. Ništa manje intenzivan, ali i intrigantan, nije ni njen privatni život. Od najranije mladosti Isidora je bila opsednuta velikim ljubavnim umetničkim parovima, po uzoru na koje je tražila dovoljno ludog partnera s kojim će moći da živi jedinstveni ljubavni umetnički projekat! I našla ga je u Nebojši Pajkiću, dramaturgu, scenaristi, filmskom kritičaru i profesoru na FDU u Beogradu. U njihovom braku nije bilo ničeg pragmatičnog, racionalnog i konvencionalnog. Čak i kada su dobili decu, prvo Lava Grigorija, a potom i Vilu Evanđelinu, misleći da će ih upravo roditeljstvo vratiti na neke puteve konvencije, ispostavilo se da zapravo tek kao četvoročlana porodica u potpunosti uživaju u otkrivanju i pomeranju granica. Danas svako za sebe, a opet u timu, uređuje sopstvene živote.

Ko je koga odabrao, pisanje vas ili vi pisanje?

Stvar je malo kompleksnija, a istovremeno i jednostavnija – duboko verujem da duša bira put još pre dolaska u ovu privremenu dimenziju. To je put koji će biti od najveće koristi za podizanje njene svesti, ali i služenja čovečanstvu. Moja duša izabrala je da to radi kroz pisanje, jer tako može da dođe do srca kad im najviše treba. A služeći drugima, u njihovom putu podizanja svesti, zapravo pomažemo sami sebi.

Da li je pisanje za vas proizvod inspiracije ili discipline?

Nemam ja veze sa disciplinom, to je moja slaba strana. Ja sam kao vila, biće tročetvrtinskog takta, uvek u inspiraciji i intuiciji. Disciplinu poštujem, ali teško praktikujem.

Svakako se možete podičiti izuzetnim umetničkim dometima, a može vam se pripisati i da ste u mnogo čemu bili prva i neponovljiva. Šta je za vas stvaralaštvo koje se može nazvati umetnošću? Trpi li prava umetnost pravila?

Kad su pravila iznad ljubavi, krše se božanski zakoni, a stvaralaštvo je upravo taj Eros kreacije koji ni sa čim ne može da se poredi. Smešno mi je kada me moji studenti i pre nego što objave knjigu pitaju za prijem, kritike, tiraže, slavu, marketing... Istinsko uzbuđenje kreacije je cilj sam po sebi, a da li će to razumeti 100.000 ljudi ili jedna duša, to je do potrebe univerzuma. Radost stvaranja je najviši stepen uzbuđenja i ko to nije osetio, ne zna šta je radost. Ja nikada ne mislim na percepciju, samo pratim impuls i to je to... To je najveći Eros.

Za vas volim da kažem da pripadate kreativnom realizmu, celovito prepisujete realnost, jer ona je sama po sebi umetničko, literarno delo. Recimo, Mišel Fuko kaže: Tamo gde nema utopije, rađa se strepnja. Kako vi doživljavate svet prepun straha u kome danas živimo? Koji je naš zadatak na početku novog doba?

Upravo to samoprekoračenje je izlazak iz straha. Čovek je biće okovano strahovima i onda je život zlopaćenje. Dok god ima strahova, nema radosti i slobode. Moja poslednja knjiga govori o tome, ona je metodski vodič za to samoprekoračenje, za izlazak iz pakla reptilskog mozga koji čini da stalno strahujemo od ovog i onog. Mi smo se pretvorili u civilizaciju strahova, čak su i prevencije za takozvani zdrav život bazirane na strahovima. Tu nema sreće ni slobode. „Poslednji put“ je iskrena, autentična priča osobe koja je bila u paklu, prošla je sve strahove i rekla: „Dosta više! Neću da budem zebra koja stalno beži pred smrću i divljim zverima, hoću da budem biće slobode. Neću da živim u stalnom očaju i patnji. Hoću da budem heroj svog srca.“ Kakva je to, najzad, osvojena sloboda i radost kad nas na kraju istinski više baš briga, kad ste slobodni od svakog straha i brige? To je taj trenutak kada otpustite svaki strah i uđete u pronoiju – kad više niste rob svog ega i njegovih egzistencijalnih strahova. Pronoija je suprotnost paranoji.

Današnji svet se pretvorio u deponiju i prostor- ni nemar. O tom svetu Herman Broha kaža: „Čovek je smeće koje stenje“. Reč je o jednom kritičkom posmatranju toga ko je čovek u 21. veku. Vladeta Jerotić je, pak, govorio ovako: „Čovek je kontroverzno biće – sve dobro vidi, a sve loše odlučuje“. Da li je za iskusnog stvaraoca kao što ste vi teško pitanje ko je čovek i šta je život?

To su sve formule ovog ega, onog ega. Čovek vidi ono što je u njemu, jer čovek čoveku nije vuk, nego ogledalo. Ako vidim smeće, znači da je smeće u meni. Ako vidim lepotu, znači da je lepota u meni. Ideja da postoji neko objektivno viđenje je zapravo najluđi solipsizam, što je filozofsko verovanje da postoji samo osoba i njeno iskustvo. Što se više uspinjete na stepenicama svesnosti, više shvatate iluziju dualizma, jer patnja je čovekov nesporazum sa Bogom. Mi bismo hteli da kosmos izgleda tako, a on nije po našoj volji i mi patimo. Patnja je evolutivna faza na putu povratka svome višem Ja – na putu izlaska iz ludila normi i ograničenja koje je čovek sam stvorio, a pripisao Bogu. Ljudi se osvešćuju, ovo je vreme velike tranzicije iz 3D u 6D, ali taj kvantni skok svako mora da uradi, ne samo za sebe, nego za svoje pretke i potomke. Zato dosta ljudi čisti sve te destruktivne, atavističke, patrijarhalne programe koji su doneli toliko nepotrebne patnje i boli naročito na Balkanu, gde su ljudi iskreni i čestiti, ali na izvestan način suviše tvrdi i nefleksibilni.

Svoju prvu knjigu „Prvi probuđeni“, objavili ste pre tačno 33 godine. Kako vreme odmiče, kaže li, bar povremeno, pisac u vama: Kako se knjige pojavljuju, postaje mi sve teže da definišem svoju poetiku i da na valjan način odredim šta želim da postignem? Ili, pak, tačno znate koja je vaša misija?

Ja se vraćam tom „Prvom probuđenom“, toj levoj knjizi koja je, kad se pojavila, bila šok za kritiku, odnosno, to kako jedna devojčica od 18 godina piše o kabali, ezoteriji, tajnoj gnozi, hermetici... Život me je na najteži način vratio svojoj izvornoj ljubavi, filozofiji i ezoteriji.

Ipak ostaje pitanje o smislu pisanja, o nastojanju da ono ima neku posebnu svrhu. Ko daje konačni smisao napisanoj priči?

Nešto me stalno vuklo u Aleksandriju, toj spaljenoj biblioteci, pre svega Hipatiji. Tamo sam doživela nekoliko kvantnih skokova, a onda, kada sam bila u Kozirjevim ogledalima, o čemu pišem u poslednjem romanu, shvatila sam da je to sve nebitno – sve ikada pomišljeno, napisano, ostaje u akašik informacijskom polju. Tamo su i sva dela iz Aleksandrijske biblioteke. Mi precenjujemo materiju, pa tako i samu knjigu. Sve je to u informacijskom polju, a smisao svakako nije ničiji pojedinačni ego, nagrade, tiraži, nego ono što ima kolektivni karakter.

Sve što ste kao autor uradili deo je jednog lavirinta ili velike slagalice, s tim da ne treba pomišljati da će onaj ko stigne do rešenja biti nagrađen, ili se varam? Verujete li u smisao književnosti koja se prenosi poput nekih tajnih učenja, od uha do uha, bez obzira na to šta je bila stvarna namera vas kao autorke?

Znate, dugo sam mislila da se tajna znanja kriju. Međutim, što sam dublje ulazila u ezoteriju, shvatala sam da su ona sva tu, ali da je trag svesti taj koji sprečava da ih neko razume. Neko gleda Polokovu sliku i kaže: „Čekaj, kakva je ovo žvrljotina!“ Neko gleda kabalističke formule i kaže:„ Kakva je ovo glupost?!“ Ne verujem u smisao književnosti izvan inicijacijske svrhe pri tom. Kada to kažem, daleko sam od sterilnih formula naših pseudoelitista jer, recimo, humor je najviši stepen inicijacije i zato je tako prezren od ego manijaka.

Vaše knjige su namenjene svima, ali da li ste ikada imali nekog zamišljenog čitaoca na umu?

Praktikujem takozvanu dramaturgiju termita – to jest, prema Meni Faberu, svako percipira nivo koji želi i može. Za nekog to je ljubavna priča, za drugog avanturistički roman, za trećeg tajna inicijacija. Taj metod štiti pisca od pretencioznosti sopstvenog ega. Svi smo mi deo istog kvantnog polja.

Kako na vas deluju dobre knjige i kako mislite da će vaša knjiga delovati na druge?

Estetika recepcije uvek je definisana svešću čitaoca, svako vidi ono što može da vidi. Srećna sam što moje knjige deluju na elektromagnetno polje srca, jer tu se dešavaju čuda i izlazak iz bola. Nemam drugih ambicija, sem da nekom dam bajpas za lakši izlazak iz agonije patnje.

Vaše priče i romani pokazuju da je neophodno pružiti otpor bilo kakvom okoštalom sistemu, da su oni koji se mire sa situacijom podjednako opasni kao i oni koji vrše represiju. Može li pisac da utiče na sistem?

Boreći se protiv nečega, mi to nešto hranimo. Zato možda moje knjige nekada šokiraju čitaoca, jer me taman smeste u neku fioku i tek, gle čuda, ja nisam iz te fioke. Ali, u svakom slučaju, zen mi je uvek bio bliži od bilo koje filozofije otpora koja je uveksamo maska za taštinu.

Može li se onda reći da je umetnost silna žudnja prema drugome i krvavo razočaranje u drugog?

Umetnost je samo jedan suptilan diskurs potrage za smislom. A patnja je najbrži način podizanja svesti dok ne pređeš Rubikon svakog bola. I ako se ne ubiješ, shvatiš da je to, kao što rekoh, samo naš nesporazum ega sa Bogom. Kada otpustiš svako očekivanje, patnje više nema.

Posle sedam godina edukacije, da li ste pronašli odgovore na pitanja smisla večne ljubavne igre između muškaraca i žena? Može li odbačena žudnja preživeti ili ona umire jer se njeno srce lomi?

Iskreno, da... U jednom trenu mislila sam da je to nemoguće, a onda, kad staneš onako nemoćan pred činjenicu koliko ne znaš, tek tada se otvaraju vrata gnoze, ali to ne može samo umom, znanjem, pa ni ogromnim radom. Ja sam svaku svoju spoznaju krvavo platila suzama i nesagledivom patnjom kroz koju sam prošla.

Da li je emocija balast?

Balast i blagoslov. Sve je istovremeno i balast i blagoslov.

Šta je uzročnik najvećih muško-ženskih nesporazuma?

Destruktivni programi predaka takozvani painbody – tu momentalno osvešteni deo civilizacije najviše radi, svako mora da očisti sve te programe za svoje pretke, što nije ni lako ni jednostavno, ali teže je živeti s tim.

Venčali ste se sa 27 godina. Kažete da ste dosta vremena izgubili dok ste svog supruga Nebojšu Pajkića ubedili da ste žena njegovog života. Da li biste iz današnje perspektive to ponovili?

Znate, mi se svako jutro budimo u drugoj dimenziji. I kao što voda, koja teče u jednom potoku ili rečici, nikad nije ista, tako i duša svaki dan otkriva nove tajne. Naši partneri su takođe izbori duša koje su se dogovorile da u ovoj realnosti privremeno uzmu te uloge, da bi u ovoj zemaljskoj školi za anđele što brže učili. Partneri, deca, roditelji, svi smo mi jedni drugima samo poticaj za razumevanje šta je ljubav. Kad čovek to shvati, ovaj život poprima drugi smisao.

Da li su novac i ljubav u vezi?

Sve je energija. Novac vam je kao pamet ili lepota, može biti blagoslov ili prokletstvo. Mi dajemo stvarima smisao, a ne obrnuto.

Zašto ste želeli da pre tridesete postanete majka i čemu vas je majčinstvo naučilo? Da li je roditeljstvo lak posao?

Mislila sam da ću otići s ovog sveta ranije, a onda se duša predomislila. Umetnice se često ne opredele za majčinstvo. Za mene je to jako važna inicijacija ljubavi, jer verujem da je zapravo to teži put, nego izolovati se negde i čekati da odeš u drugu dimenziju. Kao i Gurđijev, verujem da je taj put najteži put spoznaje, jer ne bežiš, nego se suočavaš sa svim teškoćama.

Kažete da su nam deca neophodna jer bismo se bez njih pretvorili u egocentrične i narcisoidne ljude. Da li ste nekad bili strogi prema Lavu Grigoriju i Vili Evanđelini?

Ma ne, nikad nisam bila stroga. Sumanuto je od dece praviti svoje klonove, ideološke, estetske, emotivne... Deca su tu da nas roditelje uče slobodi, a ne obrnuto. Pa sam Isus kaže: Budite kao deca, a ne odrasli (smeh)... Decanam pomažu da bismo se mi vratili detetu u sebi, a ne da bismo ih pravili prema svojim odraslim zabludama. Nema kod Nebojše i mene autoriteta, mi nemamo veze s tim patrijarhalnim bullshit teorijama. Ja sam se udala za autora filma „Dečko koji obećava“, a ne za nekog domaćina (smeh).

Boravili ste u Peruu, otišli ste i u grad Kusko u Andima na 3.416 metara nadmorske visine. Bila je to polazna tačka na putu ka Maču Pikčuu. Tu avanturu opisali ste u knjizi „Poslednji put“...

To je moje samoprekoračenje, moj odgovor koji sam toliko dugo tražila, a nisam ga nalazila. Ali, hrabrost otvara kapije svesti brže od svake gnoze, a za ovo je zaista trebalo puno hrabrosti i ludosti. Knjiga je mnogima šokantna, puna je humora, ali i suza i tajnih znanja. Da je za svakog, nije.... Pisma koja dobijam u vezi nje su prelepa, istovremeno, to je poziv, uputstvo kako da izađete iz agonije svojih strahova i ograničenja.

Alhemičari kažu da telo bez žudnje nije živo, ono je samo slika, simbol, forma... Da li nas neko drugi jasno vidi tek kada mu se otvorimo i pokažemo ko smo iznutra?

Kada pročitate Poslednji put, pročitaćete i onaj deo koji alhemičari kriju. Tajna znanja postaju dostupna kad je neko kao ja dovoljno lud da ih prođe i prepriča. Jedno od njih je, na primer, fenomen mesmerizacije ili seksa na daljinu. Ljudi su konsternirani šta sam ja ovde sve opisala i otkrila, ali to je taj moj prometejski aspekt. Volim da kradem vatru od bogova (smeh).

Vi ste prilično otvoreni kada je reč o ezoteričnom iskustvima, do sada ste ih isprobali oko tri stotine. Radili ste sa devet šamana. Šta se u telu, glavi, duši dešava posle tih tretmana?

Pa, kako sad da to opišem? Za to mi je bio potreban ceo roman. Ne može da stane u tri rečenice, ali činjenica je da ne postoji knjiga u kojoj se na jednom mestu opisuju svi ti tajni obredi.

U našoj literaturi često se nailazi na kult patnje. Možemo li reći da je nama na Balkanu to u genima?

Pogledajte našu epiku. Nedavno sam ponovo čitala kosovski ciklus I prenerazila se ne samo kultom patnje, nego i kletve i ono Da se jadna za zelen bor uhvati i on bi se zelen sasušio. Iskreno, trebaće puno ženske energije, ljubavi, nežnosti i humora da Balkan izađe iz te destrukcije atavističkih programa...

Ponašate se kao da duboko verujete u to da je uloga svake umetnosti da čoveku vrati njegovo telo, njegov pravi dom. Gde se nalazi najveći izvor patnje, tuge, anksioznosti i depresije? Da li je na istom mestu kod neosetljivih i kod hipersenzitivnih ljudi?

Za mene je bio najveći šok kada sam shvatila da je hipersenzibilnost zapravo druga strana ega. To je trebalo preživeti. Mnogi umru od tog saznanja, jer lakše je druge optuživati, nego suočiti se s odgovornošću za vlastite misli i emocije. Niko nas ne može emotivno povrediti osim nas samih i to je porazno za naš ego, ali ko to preživi, dobio je bingo! Kada prestanemo da optimizujemo druge i shvatimo da ono što boli jesu naše raspadnute iluzije i očekivanja, tek tada zaista počinje život, a prestaje kuknjava i samosažaljenje. To nije lako, ali ništa nije teže od toga da provedete život u kuknjavi i žaljenju što ljudi nisu onakvi kakvi ste vi mislili da jesu.

Duh je a priori zdrav, ali sve ono što nismo uspeli da odbranimo na nivou duše, ispoljava se na telesnom nivou. Tako nastaje bolest. A šta mi radimo, pokušavamo da uništimo te simptome. Nakon 67 hemoterapija, šta je najhrabrije što ste preduzeli?

To je suviše simpliciran pogled, ljudi hoće sve da stave u neke formule. Nema formule, život je izvan svih formula. Osećam duboki prezir prema svakoj formuli koja se nameće kao univerzalno pravilo. Mi ne samo da želimo da ograničimo čoveka, nego i Boga i kosmos. Svaki čovek je priča za sebe, tako je i s onim što mi zovemo zdravlje i bolest. To su sve stanja koja nas teraju da podižemo svesnost. Šta važi za jednog, ne važi za drugog. Sa stanovišta zdravog razuma i zvanične medicine, mnogo toga hrabrog sam uradila. Ja nemam osnova da uopšte budem živa, a eto, odoh na Maču Pikču! Energija je iznad materije, prema tome ljubav je miracle sama po sebi. Epigenetika je dokazala da DNK nije naša sudbina, ali uverenja jesu. Uvek sam bila dovoljno iracionalna da verujem u čuda, zato su mi se stalno i dešavala. Ono u šta verujete, to vam se i dešava. Ne ubija vas bolest, nego informacija. Zato je ceo medicinski sistem pogrešan, jer se bazira na nocebu, ubede vas da nemate šansu. Nocebo je suprotan od placeba. To je ono kad vam konzi- lijum saopšti da bolujete od neizlečive bolesti i kako imate male statističke šanse. Tom informacijom oni vas ubijaju! To je taj nocebo. Borba protiv tog programa je horor!

Mnogo toga u našim životima potiče iz zastrašujuće svesti o smrtnosti. Naša sposobnost da, za razliku od životinja, zamislimo sopstveni kraj, stvara u nama ogroman psihički pritisak; bilo da hoćemo to da priznamo ili ne, svakom čoveku se stegne u grudima kada ova konačna spoznaja počne da nagriza njegov ego i osećaj smisla. Vi ste ovo sigurno snažno osetili. O čemu ste u tim trenucima razmišljali?

Jao, ja nisam verovala da i to može da dosadi, ali kad ti je, kao meni, smrt stalno za vratom, na kraju ti dosadi i ta dosada postane jača od straha za ego. To je jedan paradoks koji retko ko doživi, osim onih koji su predugo proveli upravo u tom stanju. Najluđe stranice mog romana posvećene su upravo tome. Humor je spas za sve, pa i za taj smrtni strah.

Je li život doista patnja?

Život je fantastično iskustvo svega i svačega. Mi stvari percipiramo kao ovakve ili onakve. Meni je patnja donela saznanja koja su me oslobodila patnje, ako me razumete. Ko nije prešao taj Rubikon nepodnošljive patnje, ne razume o čemu pričam.

Može li čovek za života da doživi prosvetljenje?

I o tome govorim u romanu. Prosvetljenje je reverzibilan proces dok se ne desi metamorfoza, o tome govori i Falko. Znači, čovek se vrati u strah. Međutim, kad se desi to samoprekoračenje, taj povratak u intuiciju, izlazak iz reptilskog mozga ega, onda nema više nazad. Ali, zato je potrebno da postanemo heroji svog srca. To ne može niko da uradi za nas, ni mama, ni tata, ni predsednik, ni guru, ni sveštenik...  Svako to mora uraditi za sebe, inače će provesti život u bedi i očaju naricanja nad ljudskom sudbinom, umesto da postane heroj svog srca.
 
Piše: Gordana Mašić
Izvor: Bazar