Irvin Velš: „Američki psiho“ je moderan klasik

Kada je 1991. godine objavljen, „Američki psiho“ Breta Istona Elisa izazvao je bes zbog svojih opisa nasilja, pogotovo prema ženama. Ali u tome je i bila njegova poruka, tvrdi Irvin Velš, roman je briljantni prikaz divljačkog društva koje smo stvorili.

„Američki psiho“ je jedan od najvećih romana našeg doba. Od svog izdavanja, njegovo mrzovoljno, nepogrešivo i beskompromisno suočavanje sa ovim dobom imalo je za posledicu da neka od najozbiljnijih književnih dela deluju zamagljena neprijatnim velom sofizama. Zajedno sa romanom „Borilački klub“ Čaka Palahnjuka, ovo delo najbolje definiše Ameriku s kraja prošlog i na početku ovog stoleća. Prvi roman se bavi nezadovoljstvom izopštene mladeži, okovane sumnjom i lišene mogućnosti. „Američki psiho“ se, s druge strane, usredsredio na dosadu moralno posrnule klase ekstremno privilegovanih.

Oba dela su izazvala ogroman potres ali „Američki psiho“ je pratilo i licemerno negodovanje. Ovakve reakcije su bile uglavnom usmerene ka pasusima knjige sa ekstremnim nasiljem, objektivizacijom žena, upotrebom pornografije i navodnom „manipulacijom“ čitaoca. Ipak, većinom su bile posledica samozavaravanja i potkrepljene budalastim argumentima.

„Američki psiho“ je hiperrealno, satiričko ogledalo stavljeno pred naša lica, a neprijatan šok samoprepoznavanja koje budi jeste taj iskrivljen odraz nas i sveta u kome živimo. Ovo nije roman sa verom u život (što je tako često sinonim za izrazito konzervativno) kakav voli buržoaska kritika. Ne nudi lagana rešenja višoj klasi, niti utešno saznanje da je neki super lik, sa manama ali u suštini pristojan, na putu da ih spasi od lošeg sveta. Nema nagoveštaja da ljubav ili vera mogu spasiti stvar. Sve što ostane posle njegovog čitanja jeste utisak da smo stvorili svet lišen saosećanja i sažaljenja, plodno tle za čudovišta, neprimetna iako svima pred okom. Ali premda roman čitaocu ne nudi slično mesto za skrivanje, naoružava nas najneprobojnijim od svih štitova: crnim humorom i ironijom. Više od svega drugog, „Američki psiho“ je crna komedija, satira na našu poremećenu kulturu preterivanja.

Ton romana je postavljen kada glavni lik, Patrik Bejtmen, i njegov saradnik, Timoti Prajs, taksijem kreću ka domu Bejtmenove verenice. Prajs se narcisoidno razmeće onim što misli da su mu vrline: „Ja sam kreativan, mlad, beskrupulozan, vrlo motivisan, vrlo vešt. Ono što hoću da kažem u suštini se svodi na to da društvo ne može sebi da priušti da me izgubi. Ja sam važan faktor“. Ova izjava redefiniše američki san, iskrivljen individualističkim potrošačkim kapitalizmom. Ali Prajs je nesvestan činjenice da deli taksi sa monstrumom. Bejtmenova još veća opsesija da živi isti san podgreva paranoidni, ljubomorni bes, i poremećenu žudnju za moći i dominacijom. To ga navodi da siluje, muči i ubija brojne žrtve.

Gotovo je nemoguće razdvojiti „Američki psiho“ od reakcija koje budi, i ispitivanje tih primedbi pomaže uvid u subverzivnu prirodu romana. Manipulacija čitaoca je jedna od najprivlačnijih osobina knjige. Predstavljajući nam glamuroznog junaka ‒ ubicu (sa nasleđenim bogatstvom, školovanog u elitnim ustanovama, teretanom izvajanog tela, obučenog u skupa odela, stručnjaka za finansije), Bret Iston Elis odbacuje norme. To je portret svetlosnim godinama udaljen od uobičajene stvarnosti u kojoj je serijski ubica sumorni, neprilagođeni gubitnik. Bejtmen bi verovatno bio smatran za tipičan model američkog uspeha da nije smrtonosni psihopata. Knjiga izravno poredi sklonosti belog protestantskog življa Amerike i njihovu žudnju za gomilanjem novca i moći sa mentalnim poremećajem.

Preplićući Bejtmenove svakodnevne aktivnosti sa brutalnim ubistvima, „Američki psiho“ nelagodno ukida jaz između psihotičnih kulturnih aspekata Amerike – njene opsednutosti bogatstvom, oružjem, prekomorskim vojnim intervencijama, obožavanjem vojske kod kuće – i morbidnih, depresivnih preokupacija serijskog ubice. Roman je metafora o kulturi podlegloj materijalističkom konzumerizmu koja uništava društvo iskorenjujući ljudske vrednosti zarad opsesije imidžom.

Sećam se da sam negde u vreme objavljivanja romana, imao raspravu sa prijateljicom u vezi sa nasiljem prema ženama koje je prikazano u njemu. Rekla mi je (a taj sam argument čuo nekoliko puta): „Ako si sam podvrgnut nasilju i mizoginiji patrijarhalnog društva, onda ovaj tekst postaje ne kritika ili satira poznog kapitalizma u kojoj je zlostavljanje žena upotrebljeno kao metafora, već izvedba tog zlostavljanja, javno prikazivanje zarad zabave“.

Iako je teško ne saosećati sa ovakvim gledištem, i ne prihvatiti da će knjiga u kontekstu patrijarhalne zajednice različito delovati ženama i muškarcima, tvrdim da je roman, baš kao i ja sad, otvorio široku diskusiju o uticaju i ograničenjima književnosti.

Prva važna stvar koju treba upamtiti u vezi sa romanom „Američki psiho“ jeste da je sve u romanu potpuno iskonstruisano, zasnovano na kulturi prisutnoj u vreme pisanja knjige. Ovu očiglednu izjavu vredi ponoviti jer mnogi ljudi detinjasto insistiraju na mešanju likova sa njihovim autorima.

Druga stvar je ta da roman podjednako  govori o svom čitaocu koliko i o piscu. Kao čitaoci, romane propuštamo kroz filtere sopstvenog kulturološkog porekla i u skladu sa tim i reagujemo na njih. Najbolja dela prizivaju nešto najbolje i u nama i iz sveta oko nas. Samim tim ne postoji „objektivna“ analiza nekog romana.

Primedbe romanu su više polemičke nego umetničke prirode. Oni koji dolaze iz drugačije sredine, kao autorka Fej Veldon, naginju uživanju u njemu, iz istog razlog iz kog ga njene sestre preziru: „Feministkinje – a to sam i ja – smatraju da je Elisova knjiga uperena protiv žena. Tako i jeste. A takav je i svet, i to sve više“. Da je žena napisala roman „Američki psiho“, verovatno bi ga smatrali velikim, vizionarskim feminističkim delom; sklonost da se upuca glasnik, umesto da se pročita poruka, tipična je za politiku a ne umetnost.

No verujem da je glavni razlog nelagode koju roman budi taj što je uprkos činjenici da je Bejtmen prikazan kao površan, lažljiv, ženomrzac, rasista i narcis, stil takav da tera čitaoca da prihvati njegovo gledište. Kao što se to dešava sa pripovedanjem u prvom licu, čitalac se uživljava u probleme naratora. Tako je čitalac uključen i u nasilje i svođenje ljudi na predmete karakteristično za potrošačko društvo. Ali ovakvo učešće čitaoca traži od njega donošenje izvesnog moralnog suda takvih postupaka. On može ići od potpunog gađenja do hladne ravnodušnosti ili čak možda i perverzne fasciniranosti. Suština je u tome da je čitalac nateran da se suoči sa svojim osećanjima u kontekstu vrednosti društva čiji smo svi deo.

Primedbe u vezi sa pornografijom su da roman budi seksualno uzbuđenje. Mada „Američki psiho“ sadrži pornografske scene, one su pažljivo skrojene i postavljene na prava mesta, uz užas i krvoproliće. One nisu izopačene piščeve projekcije, sačinjene da raspale ženomrzačke fantazije (nadamo se malog broja) poremećenih muških čitaoca. Sve što u njima vidim jeste umetnik na delu, makar u saradnji sa čudovišnim likom koga je iskovao kao (prikladnu) alatku da vodi priču i pošalje poruku. „Namlatiti“ pare na Volstritu je možda bezopasna fraza, ali svoje poreklo duguje kulturi u kojoj je ponikla. Kada Bejtmen, na pitanje čime se bavi, odgovori: „Ubistvima i egzekucijama“, njegova sagovornica čuje: „Pripajanjima i akvizicijama“. Svodeći svoje žrtve na materijalno, Bejtmen je otuđeni, urbani, u prestižnim univerzitetima odškolovani, serijski ubica u skupom odelu. Stoga, Iston Elis ima pravo da bude slikovit koliko može u scenama sa komadanjem tela. Bez njih roman bi bio kompromis i promašaj.

Ali analiza nasilnih scena u knjizi, ne donosi puno. Ona je bolesnija od samih scena, čija je jedina svrha da pokažu varvarsko nasleđe potrošačko-imperijalističkog sveta u kome živimo, što je osnovna tema romana. Nasilne scene će uznemiriti ljude koji su preosetljivi ili im nedostaje sposobnost da se odmaknu od njih. Međutim, od ključnog su značaja za roman. Uopšteno gledajući, svaki pokušaj da se odredi šta jeste a šta nije prihvatljivo za roman, uvek će suštinski ispasti cenzura. Cenzura romana je stoga izravan napad na misao i kreativnost.

Bejtmen, poput Tajlera Derdena iz romana „Borilački klub“, najavljuje epohu antijunaka koji će se pojaviti na kablovskoj televiziji. Popularni, nesavršeni junaci kao što je Dekster, psihopata cinično i reakcionarno pretvoren u dobrog momka koji štiti pristojan živalj srednje klase, nikada se ne bi pojavili da nije bilo Bejtmena. On je čistija verzija Gordona Geka, vukova sa Volstrita, punokrvni zlikovac korporativnog kapitalizma.

Negativne kritike koje je roman dobio, danas deluju kao graja uplašene dece. Činjenica da su došle od inteligentnih ljudi koji nisu uspeli prevazići sopstvenu šokiranost i nelagodu da bi uvideli pravu prirodu romana, neizmerno je zabavna. Ovo spektakularno nerazumevanje svedočanstvo je snage ove knjige. Ali u dubljem smislu, moralna panika koja se pojavila prilikom njenog objavljivanja dimna je zavesa, ništa drugo nego odbijanje da se suoči sa činjenicom da je „Američki psiho“ baš kao i „Borilački klub“, u svojoj suštini delo o „propasti carstva“.

Amerika, sa svojom tradicijom slobode, i sleva i zdesna, s nelagodom doživljava gledište da je imperija. Postoji velika razlika u tome kako ona vidi sebe a kako je vide drugi. Nasilna kontradiktornost naše postdemokratske elitističke epohe, možda je izmeštena na prekomorske „pozornice rata“, ali odlučno je povezujući sa privilegovanim moćnicima Volstrita, Elisov roman predstavlja komentar na ružnoću savremenog kapitalizma i konzumerizma koji vodi izumiranju.

S obzirom da bezdušnost savremenog kapitalizma (sjajno opisana u romanu „Američki psiho“) vodi ka umetnosti masovne zabave i tupavog eskapaizma, i prevlasti romana ukalupljenih u žanrove koji nude laka rešenja, Iston Elis je stvorio revolucionarno delo, čiji značaj za vreme u kome živimo samo još više raste. Naterao nas je (kao i samog sebe) da se pozabavimo nepodnošljivim materijalom, i bes i strah koji je stvorio dolazi isključivo od užasne istine koju je izrekao. Sada smo dobro zagazili u 21. vek a „Američki psiho“ je ostao ključno književno delo, divlja kritika društva koje smo stvorili.
 
Izvor: theguardian.com    
Prevod: Vladimir Martinović