VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Intervju, Vladimir Tabašević: Važno mi je da ostanem mlad dok pišem

Drugi roman mladog književnika Vladimira Tabaševića „Pa kao“ preispituje svakodnevne nesporazume i zablude, tražeći odgovore na suštinska životna pitanja, poput onog o (ne)mogućnosti sreće. U svetu marginalaca ništa nije jednostavno, pa ni ljubavni zanos, za koji ni sami junaci nisu sigurni je li „pakao ljubavi“ ili „pa kao ljubav“.

„Pa kao“ se nedavno našao u najužem izboru za Ninovu nagradu, među četiri knjige u konkurenciji za roman godine. Iako mu je priznanje ipak izmaklo, mnogo govori činjenica da je tridesetogodišnjem Tabaševiću ovo druga nominacija za redom, jer se i njegov prvi roman „Tiho teče Misisipi“ prošle godine našao među jedanaest najboljih po oceni žirija Ninove nagrade.

Tabašević je i autor pesničkih knjiga „Koagulum“ (2010), „Tragus“ (2011), „Kundak“ (2012) i „Hrvatski kundak“ (2014), a zastupljen je i u pregledima i izborima savremene poezije. Osnivač je i jedan od urednika internet časopisa Prezupč koji se bavi pitanjem klasnih odnosa u društvu. Dobitnik je regionalne nagrade za priču „Rat“, u okviru Biber festivala i nagrade „Mirko Kovač“ za najbolju knjigu mladog autora.

Vaš novi roman „Pa kao“ između ostalog bavi se i različitim zabludama, onima koje nas oblikuju, ograničavaju i prate čitavog života.

Čini se kao da je najveća zabluda koja se čoveku može desiti, ona koju ima o samom sebi. Prečesto sami sebi pričamo priče, samozavaravamo se, tešimo i nadamo. Čovek se povlači u neku lažnu sliku sebe, jer mu je tako lakše da živi u svetu u kojem ne postoji minimum izvesnosti za opstanak. Pogledajte samo koliko svako od nas neguje nekakvu nadu u budućnost, u pozitivan epilog vlastitog života, na koncu – čovek se nada raju jer na ovom svetu nema način da živi rasterećen od brige. To se, naravno, prevashodno odnosi na one ljudi koji su se obreli u krajnje nezahvalnim životnim okolnostima, a na koje se vrši najveći mogući pritisak da se ostvare, da daju svoj maksimum, jer su oni ti koji bi, navodno, trebalo da vlastiti život uzmu u svoje ruke. To je jednostavno nemoguće. Znam momka, dvadeset i dve godine, pao je sa motora kao dostavljač pice, za platu od 25 hiljada. Šta je od njegovog života u njegovim rukama?

U podnaslovu, istoriju ali i ljubav, označavate kao nesporazume. Zbog čega?

Da, roman je podnaslovljen kao „roman o ljubavi, istoriji i drugim nesporazumima“ što nedvosmisleno znači da se u samom romanu ušlo u propitivanje nekih od temeljnih životnih nazora koje kao da smo u nekoj vrsti obaveze da sledimo. Ljubav danas predstavlja neku vrstu zahteva koji je gotovo nemoguće ispuniti. Pokušao sam da uđem u razloge te nemogućnosti. Otvorio sam pitanja poput pitanja o krovu nad glavom, o načinu reprodukcije svakodnevnog života, i to, prevashodno, u onom svetu „večitih gubitnika“, svetu margine gde je svako izložen svojevrsnom pritisku da se ostvari na ljubavnom nivou, na poslovnom, itd. Onda kada se pokaže da je čak i susret dvoje ljudi nemoguć, kad padnete s motocikla jer profit gazde nije smeo da ispašta – a molim Vas da se ne narugujete ovoj poenti jer je ona sasvim na mestu – tada postoji minimum razloga da verujem da književnost ima još imalo smisla.

Za moto romana uzimate misao Deleza i Gatarija: „Nije dremežljiv razum onaj koji rađa monstrume, već budna i insomnična racionalnost“. Jeste li mislili na nekog od svojih junaka više nego na druge kada ste upotrebili ovaj citat?

Mislio sam prevashodno na Emila, glavnog junaka, pisca i umišljenog genija, koji postaje monstrum upravo jer ga karakteriše višak potrebe da svaku životnu situaciju zasnuje u nekom poretku racionalnosti.

Kao i u vašem prethodnom romanu „Tiho teče Misisipi“, ali i u vašoj poeziji, i u novoj knjizi jedan od osnovnih motiva je rat. Zbog čega vam je ova tema toliko važna?

Sasvim neznatno sam prošao kroz ratove devedesetih, kao dete. Od tada, mislim i pišem u rafalima. Da sam prošao neposrednije kroz njih, verovatno sada ne bih mislio u rafalima, nego bih se rafalima služio u svrhu lošeg rešenja nekakvih životnih trauma.

„Tiho teče Misisipi“ pisan je iz perspektive dečaka, a „Pa kao“ iz perspektive mladog pisca. Verujete li da je pozicija mladosti na neki način „istinitija“ od drugih? Da li ona ima moć da preciznije imenuje i ispripoveda priču?

Pa mladost je onaj period u životu kad ste najspremniji da založite vlastiti život za neku ideju. To je prilično zloupotrebljeno na ovim prostorima. Brojni „čuvari vrednosti“ su čuvari vrednosti tuđim životima i telima. Mladost je jedan intenzitet života koji je istovremeno toliko pun i vrca od životne energije, da neretko tu istu energiju može da upravi u pravcu vlastitog samouništenja. U mladosti čovek često želi da se suprotstavi ucenjivačkoj ulozi smrt tako što će vlastitu sudbinu uzeti u svoje ruke. Užasno mi je važno da ostanem mlad dok pišem, da ne zaboravim kako je biti derište koje u svet upada želeći da ga povinuje svojoj percepciji.

Koje vam „kao“ u paklu današnjice najviše smeta?

Možda ono „kao“ koje je pristuno u misli koja nam ide kroz glavu kada kažemo sebi – ja samo obavljam svoj posao. To je najopasnija distanca. Izvršitelji su mi plenili stvari zbog izmišljenog duga a na moje opaske, policija je odgovarala da „samo obavlja svoj posao“. Pokušavao sam da kažem da tu nema ničeg „samo“. Međutim, ta distanca, taj osećaj da si „kao“ negde drugde, dok u stvarnosti svojim telom, faktički, činiš zlo drugome, to je jedno od najopasnijih „kao“ stanja čoveka. Uvek imamo taj prostor da opravdamo sebe prilikom činjenja zlodela, kad umislimo da u suštini pripadamo negde drugde, kad se u svojoj glavi identifikujemo sa instancom pravde. To je to „kao“ koje će nam zaista doći glave.

Da li o sebi mislite više kao o piscu ili kao o pesniku? Kakvu razliku (osim one očigledne) uopšte podrazumevate između ove dve odrednice?

Na moju sreću, prestao sam da mislim o sebi u tim kategorijama. Za mene ne postoji razlika, kompjuter je tu, postoji ona sila, rečenice i radost. Šta me briga ko sam. Možda uopšte ne postojim.

„Pa kao“ se, kao i „Tiho teče Misisipi“ našao u najužem izboru za Ninovu nagradu. Izjavili ste jednom prilikom da ne verujete onima koji u prvi plan ističu simbolički značaj nekog priznanja, a zanemaruju materijalni. Šta za vas znače ove nominacije?

Ništa, eto. Mogu sad, s mirom, da pišem a da ne osećam sramotu zbog te potrebe. Da ne osećam kako me gledaju svi kao nekoga ko traži izgovor da ne bi učestvovao u mašini proizvođenja profita. Pisanje je danas, u epohi nemilosrdnog profitiranja, jedna uzaludna disciplina. Tako se shvata. Danas mi svi ti „dobronamerni“ glasovi, koji su me odvraćali od pisanja, a savetovali da bi valjalo da od života probam nešto drugo, pevaju pod prozorom i hvale se svojim isto tako „pametnim“ prijateljima da me poznaju i da su išli sa mnom u srednju školu. Tragedija je što i najbliži moraju da te vide na televizoru da bi ti poverovali da si ozbiljan i da postojiš. Na sreću svoju lepu, prestao sam da imam odnose sa većinom takvih prijatelja, sedim, čitam, radim, mislim, ćutim satima. Opstaću i pobediću, obećavam.

Autor: Tijana Stanojev Kosanović
Izvor: Vršačka kula


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
istorija je učiteljica života laguna knjige Istorija je učiteljica života
12.11.2019.
Od kad se piše i čita, piše se i čita o važnim događajima iz prošlosti kako bi nove generacije mogle da iskoriste ovo iskustvo u budućnosti. Knjige sa istorijskom tematikom – bilo da pripadaju žanru i...
više
 trka za spasenje romanova zbog čega niko nije spasao nikolaja ii i njegovu porodicu  laguna knjige „Trka za spasenje Romanova“: Zbog čega niko nije spasao Nikolaja II i njegovu porodicu?
12.11.2019.
Kada je u martu 1917. abdicirao, car Nikolaj II je već bio odbačen od svih. Njegov boravak na ruskom tronu obeležili su katastrofalni rat sa Japanom 1904, „Krvava nedelja“ 1905. kada je carska vojska ...
više
priče o rečima reči u pričama laguna knjige Priče o rečima – reči u pričama
12.11.2019.
Iako prvi put objavljen daleke 1818. godine, „Srpski rječnik“ Vuka Stefanovića Karadžića ostao je do danas nepresušna riznica u kojoj svaka generacija može iznova otkrivati dragocena značenja koja se ...
više
prikaz romana istorija nasilja zatočenici nemoći i nasilja laguna knjige Prikaz romana „Istorija nasilja“ – Zatočenici nemoći i nasilja
12.11.2019.
Luj Eduar (rođen 1992) francuski je pisac koji je svoj roman pisao kad mu je bilo dvadesetak godina, te je bilo šokantno otkriti da piše o francuskoj provinciji s početka 20. veka: neobrijani, smrdlji...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.