Intervju, Vladimir Tabašević: Važno mi je da ostanem mlad dok pišem

Drugi roman mladog književnika Vladimira Tabaševića „Pa kao“ preispituje svakodnevne nesporazume i zablude, tražeći odgovore na suštinska životna pitanja, poput onog o (ne)mogućnosti sreće. U svetu marginalaca ništa nije jednostavno, pa ni ljubavni zanos, za koji ni sami junaci nisu sigurni je li „pakao ljubavi“ ili „pa kao ljubav“.

„Pa kao“ se nedavno našao u najužem izboru za Ninovu nagradu, među četiri knjige u konkurenciji za roman godine. Iako mu je priznanje ipak izmaklo, mnogo govori činjenica da je tridesetogodišnjem Tabaševiću ovo druga nominacija za redom, jer se i njegov prvi roman „Tiho teče Misisipi“ prošle godine našao među jedanaest najboljih po oceni žirija Ninove nagrade.

Tabašević je i autor pesničkih knjiga „Koagulum“ (2010), „Tragus“ (2011), „Kundak“ (2012) i „Hrvatski kundak“ (2014), a zastupljen je i u pregledima i izborima savremene poezije. Osnivač je i jedan od urednika internet časopisa Prezupč koji se bavi pitanjem klasnih odnosa u društvu. Dobitnik je regionalne nagrade za priču „Rat“, u okviru Biber festivala i nagrade „Mirko Kovač“ za najbolju knjigu mladog autora.

Vaš novi roman „Pa kao“ između ostalog bavi se i različitim zabludama, onima koje nas oblikuju, ograničavaju i prate čitavog života.

Čini se kao da je najveća zabluda koja se čoveku može desiti, ona koju ima o samom sebi. Prečesto sami sebi pričamo priče, samozavaravamo se, tešimo i nadamo. Čovek se povlači u neku lažnu sliku sebe, jer mu je tako lakše da živi u svetu u kojem ne postoji minimum izvesnosti za opstanak. Pogledajte samo koliko svako od nas neguje nekakvu nadu u budućnost, u pozitivan epilog vlastitog života, na koncu – čovek se nada raju jer na ovom svetu nema način da živi rasterećen od brige. To se, naravno, prevashodno odnosi na one ljudi koji su se obreli u krajnje nezahvalnim životnim okolnostima, a na koje se vrši najveći mogući pritisak da se ostvare, da daju svoj maksimum, jer su oni ti koji bi, navodno, trebalo da vlastiti život uzmu u svoje ruke. To je jednostavno nemoguće. Znam momka, dvadeset i dve godine, pao je sa motora kao dostavljač pice, za platu od 25 hiljada. Šta je od njegovog života u njegovim rukama?

U podnaslovu, istoriju ali i ljubav, označavate kao nesporazume. Zbog čega?

Da, roman je podnaslovljen kao „roman o ljubavi, istoriji i drugim nesporazumima“ što nedvosmisleno znači da se u samom romanu ušlo u propitivanje nekih od temeljnih životnih nazora koje kao da smo u nekoj vrsti obaveze da sledimo. Ljubav danas predstavlja neku vrstu zahteva koji je gotovo nemoguće ispuniti. Pokušao sam da uđem u razloge te nemogućnosti. Otvorio sam pitanja poput pitanja o krovu nad glavom, o načinu reprodukcije svakodnevnog života, i to, prevashodno, u onom svetu „večitih gubitnika“, svetu margine gde je svako izložen svojevrsnom pritisku da se ostvari na ljubavnom nivou, na poslovnom, itd. Onda kada se pokaže da je čak i susret dvoje ljudi nemoguć, kad padnete s motocikla jer profit gazde nije smeo da ispašta – a molim Vas da se ne narugujete ovoj poenti jer je ona sasvim na mestu – tada postoji minimum razloga da verujem da književnost ima još imalo smisla.

Za moto romana uzimate misao Deleza i Gatarija: „Nije dremežljiv razum onaj koji rađa monstrume, već budna i insomnična racionalnost“. Jeste li mislili na nekog od svojih junaka više nego na druge kada ste upotrebili ovaj citat?

Mislio sam prevashodno na Emila, glavnog junaka, pisca i umišljenog genija, koji postaje monstrum upravo jer ga karakteriše višak potrebe da svaku životnu situaciju zasnuje u nekom poretku racionalnosti.

Kao i u vašem prethodnom romanu „Tiho teče Misisipi“, ali i u vašoj poeziji, i u novoj knjizi jedan od osnovnih motiva je rat. Zbog čega vam je ova tema toliko važna?

Sasvim neznatno sam prošao kroz ratove devedesetih, kao dete. Od tada, mislim i pišem u rafalima. Da sam prošao neposrednije kroz njih, verovatno sada ne bih mislio u rafalima, nego bih se rafalima služio u svrhu lošeg rešenja nekakvih životnih trauma.

„Tiho teče Misisipi“ pisan je iz perspektive dečaka, a „Pa kao“ iz perspektive mladog pisca. Verujete li da je pozicija mladosti na neki način „istinitija“ od drugih? Da li ona ima moć da preciznije imenuje i ispripoveda priču?

Pa mladost je onaj period u životu kad ste najspremniji da založite vlastiti život za neku ideju. To je prilično zloupotrebljeno na ovim prostorima. Brojni „čuvari vrednosti“ su čuvari vrednosti tuđim životima i telima. Mladost je jedan intenzitet života koji je istovremeno toliko pun i vrca od životne energije, da neretko tu istu energiju može da upravi u pravcu vlastitog samouništenja. U mladosti čovek često želi da se suprotstavi ucenjivačkoj ulozi smrt tako što će vlastitu sudbinu uzeti u svoje ruke. Užasno mi je važno da ostanem mlad dok pišem, da ne zaboravim kako je biti derište koje u svet upada želeći da ga povinuje svojoj percepciji.

Koje vam „kao“ u paklu današnjice najviše smeta?

Možda ono „kao“ koje je pristuno u misli koja nam ide kroz glavu kada kažemo sebi – ja samo obavljam svoj posao. To je najopasnija distanca. Izvršitelji su mi plenili stvari zbog izmišljenog duga a na moje opaske, policija je odgovarala da „samo obavlja svoj posao“. Pokušavao sam da kažem da tu nema ničeg „samo“. Međutim, ta distanca, taj osećaj da si „kao“ negde drugde, dok u stvarnosti svojim telom, faktički, činiš zlo drugome, to je jedno od najopasnijih „kao“ stanja čoveka. Uvek imamo taj prostor da opravdamo sebe prilikom činjenja zlodela, kad umislimo da u suštini pripadamo negde drugde, kad se u svojoj glavi identifikujemo sa instancom pravde. To je to „kao“ koje će nam zaista doći glave.

Da li o sebi mislite više kao o piscu ili kao o pesniku? Kakvu razliku (osim one očigledne) uopšte podrazumevate između ove dve odrednice?

Na moju sreću, prestao sam da mislim o sebi u tim kategorijama. Za mene ne postoji razlika, kompjuter je tu, postoji ona sila, rečenice i radost. Šta me briga ko sam. Možda uopšte ne postojim.

„Pa kao“ se, kao i „Tiho teče Misisipi“ našao u najužem izboru za Ninovu nagradu. Izjavili ste jednom prilikom da ne verujete onima koji u prvi plan ističu simbolički značaj nekog priznanja, a zanemaruju materijalni. Šta za vas znače ove nominacije?

Ništa, eto. Mogu sad, s mirom, da pišem a da ne osećam sramotu zbog te potrebe. Da ne osećam kako me gledaju svi kao nekoga ko traži izgovor da ne bi učestvovao u mašini proizvođenja profita. Pisanje je danas, u epohi nemilosrdnog profitiranja, jedna uzaludna disciplina. Tako se shvata. Danas mi svi ti „dobronamerni“ glasovi, koji su me odvraćali od pisanja, a savetovali da bi valjalo da od života probam nešto drugo, pevaju pod prozorom i hvale se svojim isto tako „pametnim“ prijateljima da me poznaju i da su išli sa mnom u srednju školu. Tragedija je što i najbliži moraju da te vide na televizoru da bi ti poverovali da si ozbiljan i da postojiš. Na sreću svoju lepu, prestao sam da imam odnose sa većinom takvih prijatelja, sedim, čitam, radim, mislim, ćutim satima. Opstaću i pobediću, obećavam.

Autor: Tijana Stanojev Kosanović
Izvor: Vršačka kula