Intervju – Svetlana Tomić: „Žene uspešne, a gurnute na marginu“

Docentkinja na Fakultetu za strane jezike na Alfa BK univerzitetu u Beogradu Svetlana Tomić istražuje pouzdanost i relevantnost javnog institucionalizovanog znanja o srpskoj književnosti, kulturi i društvu druge polovine 19. i početka 20. veka i istoriju ženske kulture. Sa Ljubicom Arsić je pokrenula ediciju Savremenice u Laguni, posvećenu ženama u srpskoj književnosti i kulturi. Priredila je književna dela Milke Grgurove (Atentatorka Ilka, 2014), kraljice Natalije Obrenović (Ruža i trnje, s Ljubinkom Trgovčević i Ivanom Hadži Popović, 2015) i Dragutina Ilića (Roman kraljice Natalije, 2015). Inicijatorka je reprint izdanja albuma Srpkinja iz 1913. Učesnica je naučnog projekta Rodna ravnopravnost i kultura građanskog statusa: istorijska i teorijska utemeljenja u Srbiji, koji finansira Ministarstvo prosvete Republike Srbije, a sa Anom Novakov urednica je specijalnog temata Serbian Women and the Public Sphere: 1850-1950. (Serbian Studies, 2011), kao i zbornika naučnih radova sa prilozima o prvoj srpskoj pripovedačici i romansijerki Dragi Gavrilović Valorizacija razlika. Iz štampe je nedavno izašla njena knjiga Doprinosi nepoznate elite: mogućnosti sasvim drugačije budućnosti, u kojoj daje kritički pregled literature koju su stvarale žene u Srbiji u doba realizma, gde su uključeni i primarni izvori poput preštampanih pisama i fotografija.
 
Na predavanju na Kolumbija univerzitetu u Njujorku govorili ste o prvim srpskim memoarskim beleškama na način na koji se o ovoj temi nije ranije raspravljalo. Zbog čega su važni memoari žena?

Sav moj rad deo je intervencije jer od pisaca istorija, koji nisu slučajno akademski profesori, stalno dobijamo redukciju i manje-više prikrivene kombinacije različitih negativnih ideologija. Te ideologije ne tiču se samo političkih orijentacija već i ličnih preferencija i vladajućih stereotipa o važnosti pojedinih žanrova. Večito me je zanimalo šta je prećutano, zašto, šta novo možemo da naučimo iz tog skrivenog znanja, možemo li pomoću njega da budemo bolji... U istoriji politike i društva memoari važe za izvor primarnog i prvorazrednog značaja jer taj tekst pišu učesnici i svedoci događaja iz prošlosti, zbog čega njihova viđenja mogu da pomognu rekonstrukciji prošlosti. Osim toga, u književnosti memoari mogu biti i predmet analize umeća pripovedanja. U srpskom slučaju istoričari politike i društva, ali i istoričari književnosti, redovno su zanemarivali memoare uglednih žena, a sa druge strane, baš za te žene koje su nastojale da se samodokumentuju, postoje brojni izvori da su bile veoma značajne figure.
 
Napravili ste paralelu memoarske proze tog vremena, uz kritički osvrt da je ženska literatura u literarnom smislu bolja. Da li je opravdano govoriti o ženskoj i muškoj literaturi?

Ugledni intelektualci Milan Đ. Milićević, Vladan Đorđević i Jovan Žujović mogli su da napreduju u profesionalnom razvoju jer su bili muškarci, dobijali su visoke pozicije u javnom upravljanju, bili su upravnici, ministri, rektori, prva dvojica bili su i književnici. Njihovi memoari bili su često preštampavani, cirkulisali su u javnosti, zadobili su pažnju i poštovanje, slavu i sećanje. Znamo kako su izgledali, šta su postigli, zašto ih pamtimo. Njihovo svedočanstvo prenosilo se s privatnog plana na javno sećanje i kolektivno pamćenje. To nije slučaj sa ženama. Iako je akademski profesor i ugledan istoričar Slobodan Jovanović na početku 20. veka znao da postoje memoari kraljice Natalije Obrenović, moralo je da prođe mnogo decenija ne bi li ih pred kraj 20. veka priredila, interpretirala i objavila akademska istoričarka Ljubinka Trgovčević. Pa, ni tada to nije podstaklo javnost da se ozbiljnije pozabavi memoarima žena.

Muškarci su pisali memoare kao zvanične izveštaje, suvoparno, uglavnom izostavljajući privatni život, poteškoće u životu, ali i žene. Posebno su izostavljali važnu revolucionarnu promenu koju je donelo uvođenje višeg obrazovanja za žene. Oni su kao svedoci izbrisali ne samo taj društveni preokret već i njegove ključne akterke. Kraljica Natalija Obrenović, Savka Subotić, Paulina Lebl Albala i Stanka Glišićeva,koja je bila rođena sestra kanonizovanog pisca Milovana Glišića, u svojim memoarima su postupale drugačije: pisale su o privatnom životu, o problemima u porodici i braku, o poteškoćama u životu, ima se osećaj da je to iskrenije ili stvarnije svedočanstvo života.

Nisam ljubiteljka podele književnosti i pisaca na muške i ženske, ali nekad ti termini mogu da pomognu da se problemi bolje razumeju. Autore najpre identifikujemo prema polu, a njihov tekst možemo da odredimo prema rodu i kulturnoj projekciji pola. U dominantnom akademskom kanonu srpskog realizma, na primer, postoje samo muški autori, a prema delima koja su kanonizovana može se reći i da postoji samo muška književnost, ona koja forsira sliku o tome da su za pisce bile bitne samo priče o muškarcima, a ne i o ženama. Dakle, na listi čitanja je Ignjatovićev Vasa Rešpekt, ali ne i njegov roman Patnica, ili Veselinovićev Hajduk Stanko, ali ne i Seljanka. Utvrđuje se netačna slika o tome da različiti ženski identiteti nisu postojali, da književnice nisu postojale, da nisu pisale drugačije. A nije bilo tako.

Tekstovi prvih učiteljica-književnica i drugih žena nastajali su kao samoodbrana, posebno novih žena, ali i kao odbrana činjenica iz prošlosti. One su reagovale protiv tekstova književnika u kojima žene postoje uglavnom kao beznačajne i glupe lepotice ili nemoćne i nebitne obrazovane žene ili one koje mrze jedna drugu... U našim istorijama radije vidite mitove o tome da su se književnice u većem broju javile na kraju 20. veka, dok izvori pokazuju suprotno: proboj književnica bio je na kraju 19. veka. Taj brisani prostor je ogroman.
 
U uvodu knjige Doprinosi nepoznate elite: mogućnosti sasvim drugačije budućnosti, kažete da ideologija iza koje stoji najjača sila postaje kodifikovano znanje. Kroz celu knjigu to i ubedljivo pokazujete.

Bilo mi je stalo da pokažem kako se i koliko neadekvatno postupa prema primarnim izvorima istorije i književnosti, dakle dva ključna nacionalna predmeta, kao i kojim se mehanizmima ideologija autoriteta i zatvorenog društva seli u različite vrste javnog znanja, a to su udžbenici, akademski i školski priručnici. Na taj način uticaj se vrši na šire društvo i samo se kaobajagi proizvodi njegova budućnost, a zapravo se perpetuira njegova prošlost.

Dakle, javno i obrazovno znanje kreiraju javni autoriteti, akademski profesori, i oni sa vrha piramide svoje moći prenose ta znanja na bazu koju čine deca i mladi, studenti. Ali, umesto da se javno znanje preispituje, koriguje i dopunjava, imate suprotno, ono se u toj svojoj neadekvatnosti učvršćuje, petrifikuje i mumificira. Postaje kodeks, zakonik i pravilnik mišljenja. Najviše boli ta manipulacija decom, mladima, budućnošću ove zemlje. Kad pričate sa decom i studentima čujete od njih da oni razumeju tekst neke priče, ali ih zbunjuje tumačenje autoriteta. Oni vide da majka Soka upropašćava svog jedinog sina, ali čitaju da je istoričar naglasio da je ona anđeo čuvar porodičnog gnezda! Kako je moguće da je jedan profesionalan proučavalac književnosti napisao takvu interpretaciju?! Decu i studente povezuje upravo ta nemoć, nedovoljno znanje i neizgrađen kritički aparat, zbog čega su prinuđeni da veruju autoritetu, a ispostavlja se da je problematična jednakost između autoriteta znanja i tačnosti i pouzdanosti tog znanja.

Zbog toga sam i u nekim kritičkim tekstovima o postjugoslovenskoj kulturi naglašavala da je pre pisanja nove istorije književnosti, srpske ili južnoslovenske, potrebno najpre napisati istoriju mitova, laži i stereotipa o prošlosti tih društava i njihovoj književnosti. Nedavno sam na jednoj naučnoj konferenciji izložila rad o potrebi uvođenja pojma akademska, naučna ili obrazovna fantastika jer postoji mnogo netačnog znanja koje se iz akademije seli u sve nivoe obrazovanja, i to iz dva ključna nacionalna predmeta – istorije i književnosti. Dakle, znanje koje je javno, institucionalizovano, koje oblikuju najviši autoriteti, nažalost ne može se izjednačavati s tačnim i pouzdanim. Pogubno je da obrazujemo decu prema mitovima, lažima i stereotipima.

Užasno je loše da nemamo nultu toleranciju na plagijat, da se knjige autoriteta preštampavaju bez dopune i korekcije, da se deci i studentima podvaljuju stara znanja kao nova, da sami naučnici ne poštuju nova znanja i otkrića. Nauka ne može da napreduje ako se kritika cenzuriše, a naučna otkrića ignorišu ili sankcionišu. Kakve su posledice tog akademizma, takve nauke i obrazovanja pokazuju brojni izveštaji o Srbiji, o korupciji na univerzitetima, plagijatima u nauci, praznim naučnim radovima, stanju ljudskih prava, obrazovanju, nasilju nad ženama, šovinizmu, nacionalnoj i verskoj netrpeljivosti kod mladih, patrijarhalnim stavovima studenata koji ih približavaju pradedama,a udaljavaju od bolje budućnosti koju deca treba da imaju.
 
Bavili ste se i doprinosom srpskih prevoditeljki. Vaše istraživanje pokazalo je da krajem 19. veka nisu dominirali prevodi sa ruskog jezika, što se kosi sa uvreženim mišljenjem. Šta nam to govori o srpskoj književnosti tog doba? Kakve su bile prve srpske prevoditeljke?

I u okviru predstavljanja prevodilačke kulture, pisci istorija srpske književnosti i akademskih poetičkih priručnika iznosili su proizvoljnosti, vlastita ubeđenja, iluzije, a ne činjenice. Nisu predstavili ni primarne ni sekundarne izvore kroz istraživanja, tako da je njihova tvrdnja o prevlasti prevoda sa ruskog sama po sebi upitna. Mnogo različitih izvora to osporava. U Srbiji izgleda postoji veliki mit o velikom, neprekidno pozitivnom uticaju ruske kulture.

U to vreme razvoja srpskog realizma treba naglasiti da su i pisci i kritičari pisali da je domaća književnost slaba, a prevodi loši. U periodu koji sam istraživala, 1868-1900, razmatrajući samo knjige prevoda kao štampan materijal na osnovu jednog obimnog izvora od skoro 9.000 strana, a to su štampani katalozi Narodne biblioteke Srbije, najviše prevedenih knjiga bilo je sa nemačkog i francuskog. Nakon te kvantitativne analize bilo mi je stalo da čitaoci razumeju kako, zašto i s kakvom su dinamikom strani jezici ulazili u srpsku kulturu i da izdvojim činjenice o doprinosu žena.

Kao istorijski subjekti žene jesu postojale, u nekim slučajevima mnogo su doprinele društvu, ali se večito potiskuju iz javnog znanja i kolektivnog sećanja. One nisu prevodile samo beletristiku već religiozna i politička dela, a oseća se i njihova potreba da podrže čuvene i feministički orijentisane inostrane književnice svog vremena. S njima dobijamo prvi i izgleda jedini prevod kosovskog ciklusa epskih pesama na engleski, ali iz vizure likova žena. To nisu mali ni beznačajni kulturni preokreti.

U knjizi Doprinosi nepoznate elite... bilo mi je stalo da prikupim činjenice o njima, ali i da uključim fotografije i arhivski materijal koji je,inače,zapostavljen. U drugoj polovini 19. veka prevoditeljke knjiga na srpski bile su izuzetno obrazovane i ugledne žene i nisu ostavile traga samo u književnosti. Milica Todorović jedna je od prvih srpskih socijalistkinja, obrazovana na ciriškom univerzitetu. Tu su poliglotkinje: prva upraviteljka prve više ženske škole Katarina Milovuk, dinastički potomak Jelena Simić, kći kneza Aleksandra Karađorđevića, kao i Engleskinja Elodija Mijatović, prva srpska istoričarka, veoma važna diplomatska figura koju smo nedopustivo izbrisali iz sećanja... Tu je i jedna od prvih profesionalnih glumica Milka Alekić Grgurova, koja kasnije postaje važna književnica... Druge su uglavnom bile ugledne učiteljice i profesorke, istovremeno i književnice. Tada je učiteljski posao bila prva i jedina državna profesija dopuštena ženama, ali su, na našu sreću, učiteljice pomoću te funkcije mudro proširivale mogućnosti rada i u drugim javnim oblastima. Na početku 20. veka pamtilo se da su one iznele srpsku kulturu. Današnje učiteljice to ne znaju.
 
Autor: Marija Šajkaš
Izvor: Novi magazin