Intervju – Slaviša Pavlović: Pukovnik Apis je uvek u modi

Upravo je izašla Vaša nova knjiga: „Apisov apostol“. Zašto je Apis ponovo „u modi“?

Ljudi poput Apisa nikada ne izlaze iz mode. Bez obzira kako ga gledali, kao negativca ili heroja, pukovnik Dimitrijević se upisao u srpsku istoriju kao tvorac moderne srpske tajne službe, kao i majstor ratne propagande. Ne treba zaboraviti da je on angažovao ratne fotografe i poznate svetske novinare, kako bi preneli sliku iz Srbije tokom Velikog rata. Njihovi izveštaji i fotografije, obezbedili su snažniju podršku saveznika. S obzirom da će uskoro stogodišnjica Solunskog procesa, prirodno je da se o jednoj takvoj kontraverznoj i intigantnoj ličnosti govori, kako kroz knjige i pozorišne predstave, tako i od strane istoričara. Još prošle godine, ministar Vulin je počeo sa pričom da će vratiti njegovo telo u Srbiju, što mislim da je dobra ideja.

Radnja romana se događa u današnje vreme, ali se vraćate i u prošlost, gde govorite o susretima Apisa sa velikanima naše istorije?

Glavnog junaka knjige, zavrbovala je Crna ruka, koja se danas bori za srpske interese. Kroz njegov lik i delovanje Organizacije, pokušao sam da skrenem  i pažnju na probleme sa kojima se suočavamo, poput povećanog broja kancerogenih oboljenja usled NATO bombardovanja, potom na dvostruke aršine kada su u pitanju Kosovo, Krim, Republika Srpska, ali i ispričam jednu veoma intrigantnu i misterioznu priču. Siguran sam da će čitaoce zainteresovati put jednog novinara, člana Crne ruke, koji se bori protiv stranih službi, cenzure, korupcije, za nezavisnu Republiku Srpsku... Glavni lik je apostol pukovnika Apisa - širi njegovu ideju i primarni cilj - Ujedinjenje srpskih zemalja.

Kako vi posmatrate na lik i delo pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa?

Trudim se da ga sagledam iz ugla njegovih savremenika koje izuzetno poštujem. Arčibald Rajs, Jovan Dučić, Branislav Nušić i vladika Nikolaj imali veoma lepo mišljenje o njemu. U mnogim istorijskim događajima, njegova uloga je precenjena, kao na primer u Majskom prevratu, gde se istakao, ali nikako nije bio organizator. Organizatori su oni koji su doveli novog kralja, formirali Vladu, dobili ministarske funkcije, a kao i uvek, bilo je tu podrške iz inostranstva.

„Ujedinjenje ili smrt“. To je bilo zvanično ime tajne organizacije „Crna ruka“. Kada bi ta organizacija postojala i danas, za koje ujedinjenje bi se borila? Ili bi možda promenila i modernizovala svoje ciljeve?

Ne bih se kladio da Organizacija danas ne postoji.  Njihov primarni cilj bilo je ujedinjenje Srba u jednu državu, što bi trebalo i danas da bude naš nacionalni interes. Siguran sam da se ne bi bavili atentatima, iako je to danas prva asocijacija kada se pomene Crna ruka.

U knjizi se vraćate u prošlost, gde govorite o susretima pukovnika Apisa sa velikanima srpske istorije, a čak ste iskoristili i jednu strofu Dučićeve pesme?

Da, tokom Drugog svetskog rata, bilo je priče da će ustaški lobi izvršiti atentat na Dučića, jer je objavljivao proglase u listu Amerikanski Srbobran, gde je otvoreno govorio o zločinima u Jasenovcu. Ja sam taj istorijski detalj iskoristio i napravio scenu u kojoj se crnorukci sukobljavaju sa ustašama. Nakon pobede, na zidu restorana u kojem se sukob dogodio, ispisuju stihove Dučićeve pesme „Sinu tisućljetnje kulture.“

Bob Dilan je pre nekoliko dana dobio Nobelovu nagradu za književnost. Šta o tome misli jedan književnik kao Vi?

Volim stvaralaštvo Boba Dilana, ali mi je postao posebno simpatičan nakon njegovog intervjua za magazin Roling Ston. Nobel nije ono što je nekada bio. Od kada su Obama i Ahtisari dobili Nobelovu nagradu za mir, besmisleno je posmatrati Nobelov komitet, u svakoj oblasti, kao nešto značajno i relevantno.

Republika Srbija nije podržala referendum u Republici Srpskoj u vezi sa obeležavanjem praznika tog entiteta u okviru federacije BiH, dok je Rusija podržala taj isti referendum. Da li to opet posmatramo podelu srpskog naroda? Kako Vi vidite dalju sudbinu Republike Srpske?

Mislim da tu ne postoji podela, nego dogovor da se previše ne talasa, kada je već bilo izvesno da će referendum uspeti. Bitan je krajnji cilj. To što država nije javno podržala referendum, ne znači da nije tajno. Mislim da je to očigledno. Većina građana Srbije zalaže se i podržava Republiku Srpsku na svom putu kao nezavisnosti, što i jeste jedna prirodna i ispravna nacionalna težnja. To je istorijska neminovnost, sviđalo se to nekom ili ne.

Nakon izbora imamo problem u Srebrenici oko priznavanja izbora?

Srebrenica je najbolji pokazatelj da selektivna pravda ne može večno da traje. Da je neki Srbin izjavio da neće dozvoliti da Srebrenicom vlada Bošnjak, mislim da bi ga proglasili za fašistu, a Serž Bramerc bi prvim avionom doputovao u Beograd. Ovako, čini se kao da je fašizam dozvoljen protiv Srba. I svi ćute, kao i u Hrvatskoj za ćirilične table. Sistem koji funkcioniše po ovom principu, pre ili kasnije mora da se sruši.

Međutim, bez obzira na nepravdu ove vrste, koju ne treba ignorisati, to je i pokazatelj šta se dogodi kada su Srbi složni. Ako budemo tako nastupali u budućnosti kada je u pitanju nacionalni interes, bez obzira na ideološke razlike, ne treba da brinemo za budućnost.

Da li su Srbi iz RS u stvari uzor za slogu?

U poslednje vreme, to su i pokazali. Četiri slova S oko krsta (Samo sloga Srbina spašava) jesu jedini siguran put našeg naciona u budućnost. Bitno je da nikad ne zaboravimo da je ta poruka stavljena okolo krsta, što znači sloga u skladu sa hrišćanskim načelima.

Izvor: FBreporter
Piše: Svetlana Maksović