Intervju sa Zvonkom Karanovićem u Danasu

Zvonko Karanović, pisac prve romaneskne trilogije u srpskoj književnosti 21. veka o postpetooktobarskoj Srbiji i još jednoj izgubljenoj generaciji.

U glavne gradove slivaju se najbolji ili najočajniji

 



Drama sa obiljem humora: Zvonko Karanović na promociji svog najnovijeg romana

 

Nažalost, Srbija nije „završila“ sa mračnim devedesetim. Još nismo dobili odgovore, ili bar nam još uvek nije jasno zašto su nam se one dogodile. Previše kvalitetnih ljudi je otišlo iz zemlje, i tek će otići kada se „podignu“ granice, najpre kada bude došlo do liberalizacije viznog režima, a kasnije kada se priključimo Evropskoj uniji. Do sada nije bilo ni kajanja ni katarze, a kako vreme prolazi šanse za neko objektivno, analitičko, nepristrasno bavljenje prošlošću biće sve manje.

 

Postoje pokušaji da se ta tema nametne, ali ljudi radije okreću glavu od trauma nego što su spremni da se ponovo suoče sa njima... - kaže Zvonko Karanović, pisac „Dnevnika dezertera“, prve trilogije u srpskoj književnosti 21. veka, koja se upravo bavi izgubljenom generacijom koja je u izgubljenom vremenu, devedesetih godina prošlog veka, pokušala da bude slobodna u neslobodnoj zemlji.

Karanović je i romanopisac i pesnik, koji pisanje bazira na iskustvima i književnosti, filma i pop kulture. Njegova poezija prevedena je na više stranih jezika, ušla je u antologiju „Svetske poezije“ u Ukrajini, a upravo postaje deo zbirke „Izabrane pesme“ u Hrvatskoj i „Antologije urbane poezije“, koju će izdati B92. Njegov roman „Tri slike pobede“, u izdanju Lagune, promovisan je ovih dana u Beogradu, kao egzistencijalistička drama sa obiljem humora, ironije, akcije, ali i prikrivenog tragizma i beznađa. „Tri slike pobede“ su prirodni nastavak romana „Više od nule“ (2004) i „Četiri zida i grad“ (2006). I katarzično finale čitavog „Dnevnika...“, inače urbane, dinamične, skoro sasvim filmske priče o tri prijatelja, u najboljim tridesetim, iz tamo nekog Niša, u tamo jednoj Srbiji, koji bi da žive sopstvene živote, a ne devedesete.

Da li je trilogija „Dnevnik dezertera“ vaš lični „obračun“ sa devedesetima?

- Obračun je možda prejaka reč i književno neadekvatna, mada je oduvek bilo nekakvih obračuna preko književnih dela. Trilogija zahvata vremenski period od sredine 1998. do 5. oktobra 2000. praktično poslednje dve godine režima Slobodana Miloševića. Taj politički aspekt društvene stvarnosti prisutan je u romanima, ali on je pre svega dat kao vrlo jaka, ilustrativna pozadina, scenografija na bini po kojoj se kreću glavni junaci. U centru pažnje su njihove životne priče i trudio sam se, koliko sam mogao, da se odmaknem od politike. Međutim, ona je kao velika, sveprožimajuća sila, koja je u to vreme dominirala svim aspektima egzistencije. Uticala i u krajnjem slučaju odredila i životne sudbine glavnih junaka.

Utisak je da kraj te trilogije, u romanu „tri slike pobede“ poručuje čitaocu da su ne samo životi junaka na dan Petog oktobra 2000. jedna velika laž ili bar nesporazum, već da je takav i taj „istorijski datum“.

- Peti oktobar 2000. je samo simbolički epilog cele trilogije, završno poglavlje trećeg romana u kojem glavni junak u svom iznajmljenom stanu u Beogradu čeka da prođe taj Dan kako bi se uklonile blokade sa puteva koje mu ne dozvoljavaju da otputuje u inostranstvo. On je čovek kome je dosta svega i koji samo želi da nastavi život na nekom boljem i uređenijem mestu. Na neki način on predstavlja literarni simbol generacije koja je otišla. Postoktobarska Srbija i danas se nalazi u Petom oktobru 2000. - previše očekivanja i iluzija, premalo objektivnog sagledavanja stvarnosti i rezultata.

A gde je danas srpska književnost?

- Kao i društvo, i srpska književnost je u tranziciji. S obzirom na broj stanovnika, a godišnju produkciju od preko sto romana, nekoliko stotina zbirki pesama i stotinak knjiga svih ostalih žanrova, može se reći da je ona vrlo potentna i vitalna. Problem predstavlja nedostatak ozbiljne i kontinuirane kritike koja tu produkciju mora nekako da svrsta, rasporedi, objektivno odmeri, kao i nedovoljan broj kvalitetnih urednika. Ne kažem da nema dobrih kritičara i urednika, ali potrebno je da ih bude više. Veliki problem predstavlja i nedostatak distributerske mreže. Kako plasirati sve te knjige, kako doći do čitalaca ako, na primer, Kruševac - peti-šesti grad po veličini u Srbiji, nema nijednu knjižaru? Kako tamo održati književno veče kad publika ne može da dođe do knjige autora?

Koliko je politike na domaćoj književnoj sceni? Da li je naša književnost spremna da „uđe“ u EU ili ne?

- Na neki način, književna scena je preslikana srpska politička scena. Mnogo klanova, klančića, masa nezadovoljnih pojedinaca, a opet niko ne odustaje i neprestano se pojavljuju nova imena. Dobro je da sve vri i vrvi, da je živo i strastveno, ali čini mi se da se više energije troši na laktanje i pozicioniranje, nego na samo pisanje. Kao i uvek, treba se osloniti na vreme koje je nepotkupljiv sudija. Ono će izdvojiti najbolje i odvesti ih na područje šire čitalačke publike, pa i u EU, gde izvestan broj naših pisaca literarno već boravi.

Jedan od tri junaka vaše trilogije pokušava da pobegne iz zemlje, a drugi ostaje i ulazi u politiku. Da li su to dve jedine šanse da mladi i ljudi srednje generacije iz Srbije „uspeju u životu“?

- Pojam uspeha nije bio isti devedesetih i danas kada su stvari postale mnogo uređenije. Kriterijumi su se promenili. Ako je tada uspeh bio pobeći iz zemlje ili ubaciti se u politiku zarad brzog bogaćenja, danas je to dobar posao, mogućnost za napredovanje, kupovina stana i auta. Ipak, verujem da svi putevi ka uspehu moraju da vode kroz dobro obrazovanje, znanje stranog jezika i naporan rad... Naravno, uvek je neophodna i mala doza sreće.

Pre nekoliko godina otišli ste iz Niša u Beograd. Da li je i to neophodno za „životni uspeh“? Da li su šanse za uspeh neuporedivo i nesrazmerno veće u „Krugu dvojke“ nego u „ostatku“ Srbije?

- Zakoni fizike važe svuda: telo veće mase privlači telo manje mase. Veliki gradovi privlače ljude iz manjih. Ista situacija kao što je u Srbiji vlada, na primer, i u Mađarskoj, Rumuniji, Grčkoj. Svaki drugi stanovnik Grčke živi u Atini. Po pravilu se u glavne gradove slivaju najbolji ili najočajniji, ali ta priča ima i drugu stranu: mali gradovi treba da učine nešto da spreče odliv svojih najboljih ljudi. Tu dolazimo do suštine - stanja svesti, jer provincija nije geografska kategorija, već mentalna. Ljudi koji štrče u bilo kom pogledu samo smetaju, zato im i ta provincija, koja želi da stanje ostane nepromenjeno, pomaže da što pre odu.

Metafora provincije

U romanu „Tri slike pobede“ postoji i priča o Nišu kao o prokletom gradu. Lično nezadovoljstvo autora ili nešto drugo?

- Prokletstvo koje vlada Nišom je samo jedno književno poigravanje. To isto može da se odnosi na bilo koji drugi grad u Srbiji u kojem vreme stoji, gde se ljudi bezidejni, nezadovoljni, klonuli, zaglavljeni na svom životnom putu bez šanse za nešto više. To prokletstvo je metafora provincije, jednačina koja se ne može individualno rešiti, osim da se ljudi presele u neki veći grad ili u inostranstvo. Nije to nikakvo fatalističko gledanje. Oduvek je to bilo tako - ljudi dolaze, odlaze, putuju, vraćaju se, to ima veze sa nomadskom prirodom ljudi, sa njihovom težnjom za boljim životom.

Izvor: Danas
Autor: ZORICA MILADINOVIĆ