Intervju sa Žaklinom Kiš

Na ovogodišnjem Sajmu knjiga promovisan je novi, drugi roman Žakline Kiš „Pečat u crvenom vosku“, koji je objavila IP Laguna. Reč je o misterioznoj, slojevitoj priči koja je nastala na osnovu istinite ispovesti, priči koja otvara prostor za drugačiji pogled na ulogu ljudi koji su obeležili istoriju ovih prostora s početka 20. veka.

Šta vam je poslužilo kao inspiracija za priču koja je smeštena na početak 20. veka i gde ste pronalazili građu za roman?
– Roman „Pečat u crvenom vosku“ inspirisan je istinitom ispovešću jedne Pančevke koja se podvrgla metodi regresivne hipnoze kako bi spoznala koren svojih košmara kroz koje je godinama prolazila. S obzirom na to da se radi o sećanjima na prošli život koji datira s kraja 19. i početka 20. veka, morala sam da obradim taj period na najverodostojniji način. Građu sam prikupljala iz objavljenih i neobjavljenih izvora, pre svega iz arhiva i biblioteka.
Emotivna stradanja žena opisala sam kroz lik Lenke koja je rođena s kraja 19. veka i živela do sredine 20. veka, i Ene koja je samostalna, emancipovana žena 21. veka. Lenka živi životom mlade sluškinje u bogataškom domu u Pančevu, u vremenu burnih političkih previranja tog doba, suočena sa raspadom starih i stvaranjem novih država i uticajem ljudi iz senke na život običnih građana. Ena svoje dane, prožete stresovima i nesigurnošću, živi u istom tom gradu, ali u drugoj državi, stotinu godina kasnije, u 21. veku.
Njihova iskustva se velikim delom mogu prepoznati u životima svih žena na planeti bez obzira na to u kom vremenu su živele. Njihove životne priče čine samo deo romana, uklopljen u mnoge druge delove koji sa njihovom pričom čine celinu. U tom smislu, emotivna stradanja žena kroz istoriju nisu se mnogo promenila u odnosu na prošle vekove.

U romanu pišete o regresivnoj terapiji. Jeste li imali iskustva s tim?
– Lično nisam imala iskustva sa regresivnom terapijom, ali poznajem ljude koji su se podvrgli toj metodi, to jest postupku vraćanja u prošle živote pod hipnozom. Regresivna hipnoza nije doživela svoje priznanje u stručnim medicinskim krugovima, te roman treba posmatrati i sa tog aspekta. Bez obzira na to znam da je ta metoda, pored odsustva zvaničnog priznanja u medicinskim krugovima, pomogla mnogim ljudima u savladavanju bitnih anksioznih problema koji su ih pratili u životu, te u njenu terapijsku vrednost ne sumnjam ni u jednom trenutku, bez obzira na validnost ili istinitost onoga do čega se u regresiji stigne.

Kome biste preporučili da pročita ovu knjigu, da li samo ženama?
– Bez obzira na to što su glavni likovi romana dve žene Lenka i Ena, roman je daleko od „ženskog štiva“. Priča smelo dotiče pitanje uloge masona od davnih dana pretprošlog veka do danas, ulogu službi poput BIA, kao i uticaj ljudi iz senke na političke događaje, od prošlosti pa sve do današnjih dana. Sigurna sam da će roman izazvati velike polemike i vrlo oprečna tumačenja u raznim krugovima, jer smelo konfrontiram tzv. istorijske podatke koji su uzeti „zdravo za gotovo“ sa svojim tumačenjima istih, a posebno njihove posledice po narod i pojedince.

Ako bi trebalo da ukratko kažete ko su Lenka i Ena, kako biste to učinili?
– Teško je u kratkim crtama objasniti ko je Lenka, a ko Ena. Reći ću samo da ostavljam prostora da nakon što čitalac pročita poslednju stranicu romana apsolutno dovede u pitanje sve ono što je znao i pročitao o određenim istorijskim događajima, a posebno ličnostima koje su bili akteri tih dešavanja. Lenka i Ena su mnogo više od pukih nosilaca svojih imena i životnih priča. Njihovi životi su, po mojoj priči, samo dokaz da se sudbina pojedinca, kao i sudbina naroda, definitivno kroji na nekom drugom mestu, od davnih dana pa sve do savremenog doba.