Intervju sa Vilijemom Polom Jangom, autorom „Kolibe“

Širom sveta prodato je više od 20 miliona primeraka knjige „Koliba“, a nedavno je pretočena i u istoimeni film. Kao i kod svih romana, važno je da shvatimo da je reč o fikciji, a kako ovaj roman govori o Bogu, zahteva pažljivu interpretaciju. Sa autorom bestselera „Koliba“ popričali smo upravo o tome, ali i o mnogim drugim stvarima.

U filmu, kao i u knjizi, veoma je dirljivo prikazano koliko su bol, nasilje, patnja, zlo i greh ovog sveta prisutni i koliko utiču na ljude. Recite nam nešto o tome kako „Koliba“ odražava putanju bola, kako individualnu tako i univerzalnu.

Roman možete da čitate samo kao priču, parabolu, ali u njemu postoji mnogo dubljih slojeva. Ja ga doživljavam kao prikaz mog slomljenog srca, slomljene duše. Knjiga, kao i film, govori o gubitku deteta što smatram najvećim mogućim gubitkom koji čovek može da doživi. To je i najveći gubitak koji je Bog doživeo sa Isusovom smrću. A u njemu su akumulirani i svi ostali gubici koje ljudi doživljavaju. Mislim da je zbog toga ova knjiga privukla mnoge ljude, različitih verskih uverenja, jer je reč o nečemu duboko ljudskom, o tome da svi delimo ljubav i gubitak a sve je umotano u pitanja o veri i Bogu, o tome šta znači biti čovek i slično. Ova priča daje ljudima jezik, mnogima prvi put, kojim mogu razgovarati o Bogu na način koji nije religiozan.

Mek doživljava kao odrastao čovek doživi veliki gubitak, ali tu su i mnogi manji gubici koje je iskusio kao dete. Zbog toga se stiče utisak da se Mek ne miri samo sa Bogom već i sa samim sobom. Miri se sa ocem, sa porodicom kojoj je potreban. Na neki način, on se miri i sa crkvom. Kakav je bio Vaš put izmirenja sa Gospodom?

Kada sam pisao poglavlje o Mekenzijevom izmirenju sa ocem, želeo sam da ono bude ispunjeno nadom jer je jedna od mojih prepreka u odrastanju bio loš odnos sa ocem. Bio je mlad, besan čovek sa misijom i nije umeo da bude otac. Kao dete nisam bio u stanju da ne preuzmem krivicu na sebe za stvari koje nisu bile dobre, a tako je sa svakim detetom. Moj otac je bio prek, nasilan čovek tako da još uvek radimo na našem odnosu, ali postoji nada da ćemo na kraju doći do izmirenja.

Izvor velike tuge u mom životu je seksualno nasilje koje sam pretrpeo kad sam bio u internatu. U to vreme su deca išla u takve škole sa pet ili šest godina, a internati nisu bili bezbedna mesta. Ona pokidaju tkaninu vaše duše, a to je jedna od metafora za „Kolibu“. Taj teret sam nosio celog života. Počeo sam da radim na sebi 1994. godine, kada je moja supruga saznala da sam počinio preljubu. Bio sam tri meseca u vezi sa jednom od njenih najboljih prijateljica. Uhvaćen sam u tome.

Tada je počeo jedanaestogodišnji proces razgradnje svega što sam smatrao da jesam, i svega što sam mislio da je Bog, a onda i ponovna izgradnja. To je trajalo sve dok se nije javio osećaj integracije, sjedinjenja, dok nisam došao do stadijuma gde nemam tajne, nisam zavisnik ni od čega, ponovo sam postao dete. Nikada ne bih želeo da ponovo prolazim kroz to, ali sam svakog dana zahvalan na transformaciji koju sam doživeo. Trebalo je 11 godina kako bismo Kim i ja zacelili rane, kako bih postao ista osoba spolja kakva sam iznutra. Misi, Mekenzijeva kćerka koja je ubijena, predstavlja dečju nevinost koja je u meni ubijena.

Knjiga je od teologa i konzervativnih hrišćana dobila mnogo kritika. U film su unete izvesne izmene, i stiče se utisak da je to urađeno kako bi se smanjile kritike hrišćanske zajednice…

Ideja je bila da film bude verna adaptacija knjige. Ali se on, isto tako, razlikuje se od knjige, jer ne možete putem njega ući u dubinu razgovora. Svi elementi zbog kojih su ljudi kritikovali knjigu se nalaze u filmu, samo ne udaraju direktno u glavu.

Ljudi koji su kritikovali knjigu su moji ljudi, savremeni evangelistički fundamentalisti. Potičem iz verske porodice i znam čega se boje. Osim toga, istina je da zapravo većina ljudi, koji imaju nešto protiv knjige, istu nisu ni pročitali. Ozbiljan sam. Razgovarao sam sa njima i shvatio da niko od tih protestanata nije pročitao knjigu, samo su čuli za nju. Ipak, zaboravljamo i veliki broj teologa koji su podržali „Kolibu“, a među njima su i baptisti, luteranci, katolici i protestanti.

Vaša knjiga je pokrenula mnoga pitanja i razgovore o Bogu. Da li postoje neka pitanja koja biste želeli da pokrenete danas?

Mislim da se jedno od njih nalazi u filmu – pitanje o tome da li je Bog uvek dobar. Često slikamo Boga četkicom sopstvene oštećenosti, i ako smo imali nasilnu prošlost, onda zamišljamo i da je Bog nasilan. Ako smo prepuni besa, i naš Bog je besan. Ako su nas roditelji napustili i bili smo odbačeni, Boga vidimo na taj način. Tendencija je da ljudi stvaraju Boga po sopstvenom liku, a taj prikaz nije potpun.

Ovo pitanje se neprestano javlja, ali ne postoji brz i jednostavan odgovor na njega. Reč je o odnosu i poverenju. Moramo da shvatimo da celokupni spektar muževnosti i ženstvenosti, majčinstva i očinstva, potiče od Oca, Sina i Svetog duha, i da je Bog muško/žensko. Ta tema je ponovo aktuelna, i mislim da je veoma važna.
Istovremeno, zaglavili smo se u identitetu zapadnih belaca, u kulturi u kojoj imamo moć i koja je toliko sveprisutna da ni ne shvatamo njene efekte. U porodici imam unuku iz Ugande, koja je usvojena, i sa njom ćemo i ja i čitava porodica morati da razgovaramo o tome kako se živi u svetu kada si drugačije boje kože i šta to zapravo znači. Nikada nisam o tome morao da razgovaram sa svojom decom. Ovakvi elementi karaktera i prirode Boga prevazilaze ono za šta smo se ponekad čvrsto držali i nadam se da ću u budućnosti imati prilike da se više posvetim takvim temama.

Izvor: reconnectwithcarmen.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Tylerwardis - Own work / CC BY-SA 4.0 / Wikimedia commons