Dugo sam čekala inspiraciju da rečima opišem čoveka, koji se rečima ne da opisati.
On je, kako bi Mika Antić rekao: „Ja sam vašar. Eto šta! Ja sam tristo čuda. Muzika sam...Smeh. Vrteška. I luda“. On je sve. Inspiracija, motivacija, vodič, edukator. Enigma. On je Uroš Pertović.
Koliko je teško biti pisac danas?
Pa i nije, zapravo, nikada nije bilo lakše.
Vrednost igre rečima u vreme informacione ere?
Prisustvujemo svetu koji je mnogo površniji, ali kreativnost i stvaralaštvo će uvek imati svoj značaj zato što kada se prave sadržaji (čak i ti površni, koji su danas dominantni) - njih neko treba da smisli. Dakle, ideja će opstati i možda će se pisana reč promeniti, skratiti, pojednostaviti... ali će u svakom slučaju ostati osnov onoga što ostaje iza.
U kojoj meri je Vaš svet fantastičan?
Ja jako volim da pišem fantastiku, zbog toga što je to toliko oslobađajuće. Glavni junak može i da poleti ako je potrebno, ili da priča sa ljudima koji su davno živeli (ili onima koji se još nisu ni rodili). Fantastika, iako se smatra žanrom, ona je, u stvari, suviše dominantan pravac u svetskoj književnosti. Ljudi ne razmišljaju da su, recimo i Homer i Pekić, stvaraoci sa elementima fantastike. To što volim i pišem fantastiku ne čini da se osećam kao žanrovski pisac ili kao povlašćeni čovek.
Zašto Vas, ili se tako samo čini, okupiraju pitanja i odgovori (imajući u vidu da sastavljate pitanja za jedne od najgledanijih kvizova u Srbiji)?
Zato što volim. Ja sam čovek koji radi drugima ono što bih voleo da drugi rade meni, a to je da me teraju da razmišljam. Mislim da su avantura mozga, avantura uma, avantura duha najbolje i najluđe avanture. Zato i volim što se u Lebanu otvara knjižara. Često pričam deci da ako hoćeš da doživiš pravu avanturu ne moraš da odeš u džungle, Nove Gvineje ili da istražuješ Severni pol - dovoljno je da zaroniš u neku knjigu. Tako ćeš sigurno doživeti sve to u fotelji.
Kako biste opisali saradnju sa Ljubivojem Ršumovićem (obzirom da ste bili voditelj zagonetnih priča u emisiji za decu „Fazoni i fore“)?
O pa sjajno! Ja kažem, kada su me pitali za moje učešće, ja sam reko Ljuba da me pozove i na vakcinaciju, ja bih išao (smeh), a kamo li na učešće u kultnom serijalu koji je toliko uticao na generacije i generacije. Kada sam bio dete Ljuba je dolazio u moju školu, a danas smo drugari, tako da je to neprocenjiva avantura.
Kako postati pisac?
Svako ima svoj put, ali osnova je da se čita u što ranijem periodu. Važno je, čak, i da majke i očevi čitaju deci, dok deca još ne razumeju šta im čitaju. Postaje se bogatiji duhom, proširi se rečnik, lepše se izražavamo... Ja bih sada promišljeno posatao pisac. Sa 33 godine sam seo i odmah napisao knjigu od 300 strana. Zašto, sada kada vratim film, nisam sasvim siguran, ali u svakom slučaju smatram to najlepšom prekretnicom (iako se dogodila manje - više slučajno). Možda kada bi neki psiholog porazgovarao sa mnom, možda bi i našao neke korene. Ja ih nisam tražio. Jednostavno uživam u tome što jesam.
Za čim deca današnjice treba da tragaju? Ili ona ostaju u bestragiji?
Treba da tragaju. U traganju je smisao. Kada nađeš nešto, tu, obično, dođe do neke radosti i euforije. Deca treba danas da tragaju. Tačka. Za čim, to je manje bitno.
Poruka deci koja stvaraju.
Samo da rade to iskreno. Mogu da im kažem nešto što ja koristim pri pisanju: Piši ono što bi voleo da čitaš. To je prilično dobar savet, iako je pisanje jedan čitav akord različitih umeća, ali ovo može da bude i sažet akord.
Poruka čitaocima bloga.
Družim se puno sa učiteljima i učiteljicama. Ne samo zbog književnosti. Profesor Rajović i ja smo autori NTC sistema učenja, koji će se primenjuje u dvadesetak zemalja Evrope. Taj sistem smo osmislili zbog našeg prostora, jer nam je taj prostor i najvažniji. Unapred se radujem druženju sa učiteljima iz Lebana.
P.S. Jedno veliko hvala, Urošu Petroviću koji je sa radošću prihvatio da podeli svoja zapažanja o svakojakim temama sa nama. Hvala, knjižari Delfi i izdavačkoj kući Laguna koji su omogućili da Uroš Petrović prisustvuje otvaranju Delfi knjižare u okviru inicijative „Knjižara za svaki grad“.
Autor: Jelena Stošić
Izvor: uciteljicajelenastosic.blogspot.rs