Intervju sa Timom Maršalom: Važno je razumeti teren na kom se nalazite kako biste mogli da razumete širu sliku

Knjiga „Zatočenici geografije“ autora Tima Maršala je bestseler Njujork Tajmsa i Sandej Tajmsa. Poreklom iz Jorkšira, Maršal je započeo svoju karijeru kao novinar BBC-ja i LBC-ja u Londonu, da bi potom proveo tri godine kao dopisnik iz Pariza za radio servis IRN. Maršal se zatim priključio ekipi Sky Newsa, kao dopisnik sa Bliskog istoka sa sedištem u Jerusalimu da bi kasnije postao urednik diplomatskih vesti, izveštavajući o dvanaest ratova i tri predsednička izbora u Americi. Pisao je za mnoge renomirane novine, uključujući Tajms, Gardijan, Dejli Telegraf i Sandej Tajms, ali se često pojavljuje i kao gostujući komentator na mrežama BBC-ja i Sky Newsa. Maršal je 2016. godine objavio svoj prvenac Worth Dying For: The Power and Politics of Flags („Vredno umiranja: politika i moć zastava“), dok je sledeći naslov, kao nastavak trilogije Divided: Why We’re Living in an Age of Walls („Podeljenost: ili zašto živimo u vremenu barijera“), planiran za mart 2018. godine.

Nedavno ste pomenuli u svom govoru na londonskom Kings koledžu, u organizaciji Diplomatskog udruženja, da ste školu napustila sa 16 godina i upustili se u poslovni svet. Kako ste započeli novinarsku karijeru?

Želeo sam da se bavim novinarstvom od svoje 11. godine ali mi to tada nije imalo prevelikog značaja. Napustio sam školu sa 16 godina da bih počeo da radim kao moler i dekorater. Oduvek sam puno čitao i oduvek me je zanimala istorija, (ali) to mi nije bilo zapisano u zvezdama. Tako sam se priključio vojsci, krenuo u večernju školu i zaradio sertifikat. Na osnovu rezultata testova opšteg obrazovanja primljen sam na koledž gde sam dobio diplomu Američke politike i istorije. Nakon toga sam živeo u Londonu, nezaposlen, i odlučio da upišem večernji kurs konverzacije na francuskom jeziku (to je bilo u doba Kena Livingstona kada je sve bilo besplatno), da bih nedugo nakon toga upoznao asistentkinju urednika vesti IRN-a i LBC-ja. Dao sam joj jako loše sklepan CV, verovatno prepun grešaka, koji bi sigurno završio u kanti za smeće da sam ga poslao regularnom poštom. Ali, s obzirom na to da sam ga predao u ruke ženi koja je odgovorna za istraživački rad u LBC-ju, dobio sam šansu. Sredila mi je intervju koji mi je obezbedio honorarni posao u trajanju od tri dana, što je na kraju preraslo u karijeru koja traje već trideset godina.

Da li će iskustvo koje ste stekli u vojsci uticati na način na koji izveštavate iz područja koja se nalaze u ratnom stanju? Kako to zapravo izgleda kada se izveštava o konfliktima sa linije fronta?

U Kraljevskom ratnom vazduhoplovstvu sam bio radio-operater. Mislio sam: „To sam video u filmovima – to ću i da radim.“ Služio sam četiri godine u Komandi Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva, a kasnije u Zapadnoj Nemačkoj, kako se tada zvala. Taj angažman me je izvukao iz svakodnevice i sredine na koju sam navikao. Definitivno me je naučilo disciplini koje nisam imao dovoljno – ukoliko želite da nešto bude odrađeno morate ga uraditi sami. Tako sam naučio šta znači vojnički život, što mi je mnogo pomoglo u situacijama kada sam izveštavao o vojnim situacijama u Severnoj Irskoj, Gazi, Iraku, Avganistanu, Hrvatskoj, Bosni, Kosovu, Makedoniji, Libiji, Tunisu, Siriji...

Ne volim da pričam o ratnim situacijama na koje sam nailazio, jer sam boravio na tim područjima samo nekoliko nedelja i zatim bih se vraćao kući. Ali ljudi koji tamo žive su to preživljavali iz dana u dan, svakog dana. Međutim, u nekoliko situacija, prvenstveno nakon pogibije mog kolege, poželeo sam da spakujem svoje prnje i da se nikada više ne bavim ovim poslom. Mislio sam: „Uskoro ću potrošiti sve rezerve sreće.“ Dvanaestoro mojih kolega je izgubilo živote. Poslednji kolega kog sam izgubio bio je blizak prijatelj, Miki Din, koji je nastradao u Kairu. Nedugo nakon toga sam za dlaku izbegao smrt u Siriji kada sam pomislio: „Stvarno mi je dosta svega“.

Šta vas je inspirisalo da napišete „Zatočenike geografije“ i time započnete trilogiju „popularnih knjiga na temu geografije“?

Rano sam shvatio, i to dok sam bio u Bosni, da je bitno razumeti teren na kom se nalazite kako biste mogli da razumete širu sliku. Postoje dve stvari koje novinari, naročito oni u konfliktnim zonama, skoro nikada ne rade. Prvo: ne trude se da razumeju religiju, a pod tim mislim da je ozbiljno razumeju. Kada su počele pobune arapskih naroda, postojala je cela garda novinara koja je dolazila iz sekularnih država, koja nije smatrala da je religijski faktor preterano značajan. Mislim da im je bilo teško da razumeju da ti ljudi zaista misle ono što govore, dok sam ja uvek umeo da ih shvatim ozbiljno. Oni veruju u to što veruju i to jeste njihovo pravo. Mislim samo da neki nisu mogli da shvate da neko može da ima takav pogled na svet u 21. veku. Druga stvar je teren. Priznajem da je ogroman uticaj na mene imala knjiga Roberta Kaplana – Revenge of Geography („Osveta geografije“). Tako sam sve te ideje koje su me dugo okruživale konačno sastavio u pisanu formu.

Zatim sam se okrenuo pričama o identitetu, o nacionalnim simbolima i emotivnim okidačima koje oni izazivaju. Tokom svih mojih putovanja me je uvek interesovalo: Čija je to statua? Zašto je vaša zastava baš tih boja?. Tako možete da  saznate i emotivne okidače koje pokreću nacije. Zato svoje poslednje tri knjige posmatram kao trilogiju, jer nekako zaokružuju priču.

Da li bi ste se složili da je teorija koja prožima „Zatočenike geografije“ deterministička?

Na neki način jeste deterministička, u smislu da delom određuje (determiniše) kako će se određene stvari odigrati, sa naglaskom na delom. Knjiga je odlično prihvaćena, prodala se u tiražu od pola miliona i zaradila je prilično fine kritike. Ono što sam primetio kao najveću zamerku jeste upravo to – da je možda „previše deterministička“. Takva kritika isključuje činjenicu da sam u samoj knjizi pet-šest puta naglasio da bilo koji „faktor može da predodredi ali nije jedini odlučujući“. Na to svakako utiču i ideologije, tehnologije, politike, velike vođe. Sve to skupa čini internacionalnu politiku, ali ono što se najčešće izostavlja je upravo (fizička) geografija. A to se dešava baš zbog toga što intelektualci imaju problem da prihvate bilo šta što je determinističko jer je samim tim van njihove kontrole.

Nova knjiga se dosta bavi granicama. Teorija „otvorenih granica“ je dobra u načelu zbog koncepta jedinstvenosti, sa čime se, igrom slučaja, slažem – da mi jesmo jedno. Međutim, zbog mnoštva drugih razloga, uključujući i geografiju, mi smo podeljeni među sobom. Tu podeljenost su omogućile i reke, okeani i planine, koje su time što su nas fizički razdvojile dovele do toga da se razlikujemo do tih razmera da će bilo kakvo ujedinjavanje u nekom realnom vremenskom periodu biti vrlo malo verovatno, moram priznati. Mada ne vidim ni kako granice mogu da dovedu do istog rezultata; smatram da će pre dovesti do još većeg stradanja od onog koje se trenutno dešava. Što se ove teme tiče, mislim da sam utilitaristički nastrojen (u granicama normale) – što manje ljudi pogine, to bolje. Smatram da će njihov stav (stav učenjaka o „otvorenim granicama“) dovesti do još više mrtvih, a već ima mnogo mrtvih. Takva ideja jeste utopistička, i slažem se sa onim što zastupa, ali nisam siguran da može biti delotvorna.

Podeljenost prosto deluje endemski. Ovo može zvučati otrcano – i bilo koji akademik bi zaključio da jeste otrcano – ali priđite nekome ko vam se dopada i do koga vam je stalo, nekome za koga znate da se i vi njemu dopadate, i počnite da mu se sve više i više približavate (unoseći mu se u lice). U nekom trenutku će toj osobi postati neprijatno zbog vašeg prisustva u njenom ličnom prostoru. To za mene predstavlja polaznu tačku odakle ostale stvari treba razrađivati. Nama je potreban prostor, kao što je potreban i grupama koje dele zajednički identitet. Religije su pokušale da nas objedine, ali nisu u tome sasvim uspele, možda zato što smo ipak samo ljudska bića. Pretpostavljam da je moj stav pozitivan prema postojanju granica. Meni se ne dopada koncept granica, premda smatram da su neizbežne s obzirom na to kako jeste i kako je čovečanstvo oduvek struktuirano. Ukoliko pokušate da se toga ratosiljate, otvorićete Pandorinu kutiju. To nije popularan stav: smatram da je sistem država-nacija verovatno najbolji primer organizacije društva. Bez njih naravno ne bi bilo međudržavnih ratova, ali bi se vrlo brzo dovelo do vraćanja na neki oblik feudalnog sistema.

Da li vam je u sećanju ostalo neko specifično iskustvo sa granica?

Kretanje kroz pojas Gaze je dosta naporno iskustvo. Prolazite kroz masivne zidine i kroz dva-tri kontrolna punkta. Samo vi, prazan hodnik napravljen od metala i betona gde svaki šum odjekuje i kamere koje budno motre. Iznenada čujete „klik“ i vrata se pred vama otvaraju. Kao u nekom distopijskom SF filmu. Vrata se otvore i vi ste u Gazi. Još nekih dvestotinak metara hodnika i vi ste na otvorenom, ali u pustoši, na tlu koje nikome ne pripada. Još 600 metara i završićete na Hamasovom prelazu. To je vrlo čudno iskustvo od koga se čovek naježi.

Prelaz iz Tadžikistana u Avganistan je bio zanimljiv. Ruski vojnik je uperio pušku u nas kroz prozor našeg vozila jer nas je unervozilo čekanje na graničnom prelazu. Iza granice se nalazila reka. Bilo je mračno kao u džaku dok smo je prelazili splavom na kom se nalazila sva naša oprema dok se u pozadini čula paljba mnoštva minobacača. Na suprotnoj obali nas je dočekala Severna alijansa. Situacija je bila veoma napeta. Prelazak granica je uvek zabavan.

A u Iraku – gde smo odlazili tokom vladavine Sadama Huseina – osmišljen je fenomenalan sistem zarade na granici sa Jordanom. Imali ste izbor. Iračka pogranična patrola bi vam na prelazu pokazala špric sa ogromnom zarđalom iglom i rekla vam: „Možete da uradite test na AIDS...“, na šta bismo mi odgovorili: „O, možda imate neku specijalnu taksu koju bi smo mogli da platimo?“. I tako biste za samo 50 američkih dolara izbegli da vam zabiju zarđalu iglu u leđa. To je sve stvar zarade. Drugi način da bezbedno pređete granicu je bio da ostavite na haubi flašu viskija dok vam graničari pregledaju vozilo. Kada biste se vratili do vozila, flaše više ne bi bilo. Ok, to jeste korupcija, ali bez toga ne biste mogli da kročite u Irak – što je u tom trenutku bilo mnogo važnije.

O čemu će govoriti vaša naredna knjiga?

Divided treba da izađe u martu; govori o zidinama i barikadama i ogradama koje niču na sve strane. Čitavo jedno poglavlje je posvećeno indijskom potkontinentu, zidovima, barikadama i podelama unutar Pakistana, Bangladeša, Mjanmara i Indije. Zatim je tu i poglavlje posvećeno podelama unutar SAD koje počinje pričom o zidu koji se gradi na granici sa Meksikom a zatim prelazi na rasnu podelu. Tu su i poglavlja o Evropi, Izraelu, Bliskom istoku, Ujedinjenom kraljevstvu – i Bregzit je deo priče.

Nikako se ne slažem sa pokretom zalaganja za otvorene granice, što je trend u akademskim krugovima. Imam problem sa „brisanjem granica“. Već smo svedoci promena koju se dogodile na političkom planu Evrope (primeri Austrije, Nemačke, Francuske, Švedske i Holandije). Bez granica bi ta slika bila uvećana nekoliko puta – a prizor bi bio prilično utopistički.

Izvor: geopoliticsterritoryandsecurity.wordpress.com
Prevod: Aleksandra Branković