Intervju sa Suzan Orlin: Uhvatiti kradljivca orhideja

Jedan slučaj krađe orhideja na Floridi poslužio je novinarki Suzan Orlin kao inpsiracija za knjigu. Ona je redovni saradnik Njujorkera od 1992, a takođe je pisala za Autsajd, Eskvajer, Roling stoun i Vog. U ovom razgovoru ona otkriva detalje o ovom „slučaju“.

Kako ste saznali za Džona Laroša?

Neko je kraj mene u avionu ostavio novine i uzela sam da ih prelistam. Videla sam naslov „Uhapšeni lokalni muškarac i tri Seminola Indijanca sa retkim orhidejama u močvari“, a upravo takve članke smatram potpuno neodoljivim. Naslov postavlja milion pitanja. Posebno me je zanimalo zašto je napravljena jasna naznaka da je jedan čovek lokalni, a ostali su Indijanci. Šta su radili sa retkim orhidejama, a pre svega, zašto bi neko uzeo orhideje iz močvare? Pitanja su se množila, a odgovora nije bilo. Nisam znala ništa o orhidejama. Znala sam da Seminole imaju mnogo zemlje na Floridi, ali mi nije bilo jasno zašto bi oni bili umešani.

Iskreno, nisam ni znala da orhideje rastu u Floridi. Čak sam i bila nekoliko puta na Floridi, ali nikada nisam čula za pomenuto mesto iako sam bila nedaleko odatle, sasvim sigurno sam prošla kolima kraj njega. A onda sam iz tog članka saznala da tamo rastu retke biljke kakvih nema nigde drugo na svetu. Sve je ličilo na pinjatu – vidite neki oblik, malo čačnete a iz nje izleti mnogo stvari koje nekako ne bi trebalo da budu tu. I tako sam zagrizla za ovu priču iako nisam imala naročitu želju da pišem o orhidejama i kolekcionarima.

Ovo je zaista neodoljiva priča, delom je za to zaslužan upravo Laroš. Recite nam nešto o njemu?

Džon je tip osobe o kakvoj nikada do tada nisam pisala. Najiskrenije, nisam takvog čoveka nikada ni videla. Pre svega, on je samouk. Završio je srednju školu, ali opet – kada se za nešto zainteresuje, neumoran je u procesu samoobučavanja. Uči od napred i od nazad, iznutra i spolja. Gotovo kao neka starinska osobina, onaj „samouki čovek“ koji sedi u biblioteci i izučava knjigu za knjigom.

Takođe je i neverovatno iritantna osoba (smeh) koja uživa u provokacijama. Veliki je egomanijak, ne zanima ga da živi običnim životom. Nikada ništa nije uradio na jednostavan način. Sve mora da bude događaj na koji se skreće pažnja, nešto grandiozno. Sve se piše velikim slovima.

Jedna situacija odlično oslikava Laroša: išli smo na izložbu orhideja za koju se ulaz plaćao dva dolara, manje nego odlazak u bioskop. Laroš je pomislio da bi bilo zanimljivo da uspemo da ubedimo ljude koji prodaju karte da bi trebalo da ih dobijemo besplatno. Zaista nije bilo vredno vremena niti je postojao razlog da ih dobijemo za džabe, ali za njega je sve izazov – „kako da nadmudrim sistem“. Ta njegova neprestana uzrujanost ga i čini toliko interesantnim. Da je bio samo obični prevarant, ovaj projekat verovatno ne bi bio ni upola tako privlačan.

Nikada nisam uspela da shvatim šta mislim i osećam prema njemu. Njegove šeme su na prvi pogled potpuno sebične i pohlepne, ali s druge strane i fascinatno provokativne. Ponekad mi je delovalo da grandioznost njegovih spletki deluje samo kao predstava, ali onda bih pomislila kako on zaista živi takav život. U njemu postoji nešto toliko ekscentrično da jednostavno ne možete da se poistovetite sa njim. I to je veliki problem kada pišete o osobi koja izlazi iz svih formata i ne možete da obuhvatite osobine sa kojima bi se običan čitalac mogao poistovetiti. Mislim da niko ko je čitao o Džonu Larošu nije pomislio da je poput njega, ali u izvesnim trenucima čitalac može zgranuto da shvati kako mu je određeni osećaj poznat – svi smo nekad, makar u detinjstvu, nešto sakupljali, i tada je to bila jedina stvar koja nas je zaokupljala.

Pređimo na samu krađu orhideja. Laroš je imao teoriju da ako bude sarađivao sa Seminolama i ako oni zapravo ukradu te ugrožene vrste biljaka, to neće biti kršenje zakona.

Tako je, upravo to je tipični Džon Laroš. Istraživao je i otkrio da postoje zakoni koji nisu potpuno jasni – da li se zaštita ugroženih vrsta odnosi na sve i svakoga ili su prava Indijanaca nekako veća briga i samim tim poništavaju ostale zakone. Bilo je mnogo slučajeva kada su takve odluke stizale do vrhovnog suda.

Bilo mu je jasno da zakoni u Floridi nisu dobro regulisani i da je Seminolama dozvoljeno sakupljanje orhideja. Ali je ilegalno sakupljanje divljih orhideja. Pomislio je da prilika leži upravo u tome i sarađivao je sa Seminolama na izradi uzgajališta za biljke. Predložio im je svoj plan i oni su ga prihvatili jer nikada nisu potpisali mirovni sporazum: Seminole su jedino pleme koje je još uvek u ratu sa Sjedinjenim Državama i povremeno ovakve situacije im bude žeđ za konfliktom. Laroš je razradio plan tako da je  otišao u močvaru sa Seminolama i pokazivao im koje orhideje želi, a oni su otkidali grane na kojima su one rasle. Nije dotakao nijedan cvet. Ovo su vrste orhideja koje ne mogu da se kupe i njegov plan je bio da ih uzgaja i tako stvori neobičnu i posebnu ponudu na tržištu od koje bi svi veoma dobro zaradili.

I taman kada sam pomislila da je Laroš samo pohlepni čovek koji želi da zaradi, istakao je da je planirao da nakon svega ode u zakonodavstvo Floride i održi im govor o tome koliko je važno da isprave ove zakone jer su loše napisani. Želeo je da time postavi primer.

S jedne strane se pitate da li je to nešto najluđe što ste čuli, ali s druge, mora se priznati da u tome postoji neka uvrnuta logika jer su zakoni loše sastavljeni. Potrebno je da ih neko pregleda i ispravno napiše. Da je sve izveo kako je planirao, možda bi neko i pomislio da tako nešto više ne sme da se ponovi. Bio je to uvrnuti samozadovoljni proces njegovog razmišljanja: „Dobiću ono što želim, a onda, dođavola, neće više niko nikad jer je to nedopustivo“.

I kako se na kraju završio slučaj?

Nerešeno. Država je morala da prizna da ne može da ga okrivi za uzimanje ovih retkih biljaka jer zakon nije jasan po tom pitanju. Umesto toga su ga optužili za sečenje grana sa drveća, to je najviše što su mogli. Kao kada biste osudili Al Kaponea za utaju poreza. Na kraju mu je samo zabranjeno da prilazi močvari šest meseci i novčana kazna nije bila velika. Ali zakon je i dalje isti i nema razloga da se to ne ponovi. Istražitelja je Laroš mnogo nervirao i verujte mi da ga potpuno razumem. Mislim da je na sve gledao ovako: „U redu, ne mogu u potpunosti da te gonim za krađu orhideja, ali uhvatiću te za nešto drugo.“ I uspeo je u tome.

Izvor: ideastream.org
Prevod: Dragan Matković
Foto: Larry D. Moore / CC BY-SA 3.0 / Wikimedia commons