Intervju sa Su Džonson na temu ljubavnih veza

Doktorka Su Džonson je autor, klinički psiholog, istraživač, profesor, popularni govornik i vodeći inovator u oblasti terapije za parove. Dr Džonson je vodeći stručnjak u razvoju terapije za parove koja je fokusirana na emocije (Emotionally Focused Couples Therapy – EFT), koja je pokazala svoju učinkovitost u dvadesetpetogodišnjem istraživanju. Ona je autor dve knjige o samopomoći koje su namenjene širokoj javnosti: „Zagrli me čvrsto“ i „Love Sense, The Revolutionary New Science of Romantic Relationships“.

Su Džonson je osnivač i direktor „Centra za uspešnost u emocinalno fokusiranoj terapiji“ i priznati istraživač i profesor na „Aliant“ univerzitetu u San Dijegu u Kaliforniji, kao i profesor emeritus kliničke psihologije na Univerzitetu u Otavi u Kanadi. Ona je autor nekoliko udžbenika u okviru profesije i obučava savetnike širom sveta.
 
Zašto proučavati ljubav?

(Smeje se) Ja nisam počela sa proučavanjem ljubavi. Želela sam da budem ozbiljan akademik. U to vreme, reći da želite da proučavate ljubav, bilo je ravno samoubistvu. Emocije i ljubav su smatrani „pop psihologijom“ i nije se smatralo da im je mesto u oblasti nauke. To jednostavno ne možete da proučavate. Zato sam ja počela od toga da pokušam da pomognem veoma nesrećnim parovima. Intrigirala me je drama koju nevolja izaziva. Prosto sam bila zaprepašćena intenzitetom emocija, činjenicom da drama nastaje zbog toga kako se neko nosi sa svojim emocijama... kako se parovi nose sa svojom ranjivošću... kako traže ili ne traže pomoć... kako su postupali sa najvažnijim ljudima u svom životu.

Drugi razlog, zbog kog sam bila impresionirana ovim aspektom je bio taj što niko nije izgledao kao da zna mnogo o ovom problemu. Nije postojalo ništa što bi zaista bilo od pomoći. Bilo je materijala o veštinama komunikacije, kojima moji parovi nisu želeli da se bave. Čim bi emocije postale jake, veštine bi izletele kroz prozor.

Bila sam radoznala jer je izgledalo kao da odgovori ne postoje. Proučavanjem ove tematike sam se nekako uvukla u temu ljubavi, pokušavajući da pomognem tim nesrećnim parovima da poprave svoje veze. Znamo da određeni razgovori pomažu da se situacija kod parova preokrene. Sada te razgovore nazivamo „Zagrli me čvrsto“ razgovorima. Shvatili smo da se tu radi o vezanosti i povezivanju. Postala sam opsednuta drugim istraživanjem koje se bavi povezivanjem između odraslih osoba. Upetljamo se u stvari koje ne razumemo, kao što su ljubav i privlačnost. Revolucionarno je reći da razumemo zašto je ljubav toliko moćna i zašto svi tragamo za njom. Znamo kako da odgovorimo na pitanje koje se najčešće postavlja na Guglu, a to je: Šta je ljubav? Konačno možemo da kažemo o čemu se radi kada je ljubav u pitanju... evo šta ima smisla. Ljubav, zapravo, možete oblikovati. To je ludo! Ljudi kažu da je za njih najvažnije da vole i da budu voljeni. To život čini ispunjenim i vredno je rigoroznog naučnog istraživanja.
 
Naišli ste na dosta otpora u naučnoj zajednici kada ste objavili neke svoje studije. Da li ste morali da se borite da Vaše studije budu objavljene u žurnalima?

Tako je, moj prvi članak o vezama i povezivanju između odraslih je predat 1986. godine „Žurnalu za porodičnu i bračnu terapiju“. Urednik mi je odgovorio da se umorio od toga da ga stalno šalje na recenziju. Polovini ljudi se dopao, a polovina je smatrala da je to apsolutna besmislica. Nije znao šta da radi, ali pošto se njemu dopao, objavio ga je. To je bilo jednako skoku sa litice. Niko nije pričao o tome. Nekoliko godina kasnije pojavilo se još nekoliko članaka koji govore o tome da su šabloni po kojima nastaju veze između odraslih, romantična ljubav i povezanost, isti kao oni po kojima nastaju veze između dece i roditelja.  
 
Veoma dugo su misao i logika vrednovani mnogo više nego emocije. Da li se to sada menja?

Klatno se jeste malo zaljuljalo, ali i terapeuti su ljudi, a naučnici dobijaju nagrade kada saznaju šta se nalazi u našim glavama. Ljudi se i dalje bore sa pitanjem da li da veruju svojim emocijama ili ne. Zašto bi drugačije bilo i u psihologiji? Mnoge ljude emocije samo vode ka njihovoj ranjivosti, tuzi, strahovanjima, brigama, sramu i nesigurnostima.

Ukoliko ne znamo kako da se nosimo sa njima, a društvo nam govori da su one znaci slabosti, onda nešto nije u redu sa nama. Sa njima ćemo se nositi samo tako što ćemo biti jaki. Dok se ovo opšteprihvaćeno uverenje ne promeni, terapija zaista neće prigrliti emocije. Međutim, to vreme dolazi. Ljudi kojima bude bolje, su oni koji u svoju terapiju uključe i emocije. Vodimo ljubav sa pokušajima da promenimo stvari spolja koristeći svoje umove da promenimo ili kontrolišemo svoje emocije. Ne znamo kako da se nosimo sa svojim emocijama. Emocije su vredne... mi jednostavno ne znamo kako da ih koristimo da iz njih izvučemo informacije i kako da ih podelimo. Volimo da ih vidimo u filmovima, ali ih često skrivamo od drugih u stvarnom životu. Brine nas osuda. Poenta je u tome da, ako izostavimo emocije, doći do promene u terapiji i ljudskom životu je izuzetno teško. Ne možete uneti promene u svoj život ako ne radite na emocionalnom nivou.
 
Šta je sa ljudima kojima je teško da prepoznaju šta osećaju ili da imaju emotivni jezik?

To je ljudska dilema i mnogo nas se prepoznaje u tom pitanju. Svet se brzo menja, a mnogi od nas nisu odrasli u porodicama u kojima se razgovaralo na tom emotivnom nivou. Zato smo izgubljeni. Međutim, videla sam hiljade ljudi u nesrećnim vezama koji su naučili kako da uđu u te osnovne emocije i podele ih na način koji će privući njihovog partnera i uz to će se i sami osećati jače. Ne mislim da je to teško. Moramo da prihvatomo da mi to možemo. Emocije nisu toliko misteriozne. Postoji šest osnovnih univerzalnih emocija: ljutnja, tuga, sram, strah, iznenađenje, sreća. Ove emocije su urezane u naš mozak... ne možete da ih birate. Možete da ih upoznate i slušate važne poruke koje vam prenose. One vam, zapravo, mogu biti prijatelji. One vam mogu reći šta vam je potrebno i, ukoliko im to dozvolite, one vas mogu upozoriti na opasnost i reći vam šta vam je potrebno kako biste napredovali u životu.

One nisu neko opasno bure baruta sa kojim ne možemo da se nosimo. Svi ljudi ih imaju i one su vaši resursi. Možete koristiti svoje emocije u porukama upućenim voljenim osobama kako biste ih približili sebi. Filmovi su pomogli u prihvatanju emocija. Industrija je svesna da ne možete napraviti film a da ne pokažete emocije. Ako želite da imate dobru intimnu vezu, morate da naučite da svirate tu emocionalnu muziku. To jednostavno ne možete zaobići.

Vi naglašavate „efekasnu zavisnost“ u vezama. Šta ona podrazumeva?

Efikasna zavisnost je termin koji dolazi iz nauke o povezanosti, ali ja sam je primetila kod mojih parova. Zahvaljujući njoj, partneri mogu da priznaju jedno drugom da su ranjivi i da njihov partner ima ogroman uticaj na njih. To je paradoks ljubavi. Svi se borimo sa tim da osoba koju volimo može da bude ogroman izvor sreće, ali i da nas mogu mnogo povrediti. Efikasna zavisnost je ono što parovi mogu da rade kada končno izbace negativne šablone nesreće kao što su zahtev/povlačenje i stvore međusobno osećanje sigurnosti. Oni reaguju jedno na drugo, na drugačijem, empatičnijem nivou. Postaju bliski i povezani. Oboje prihvataju da su jedno drugom potrebni. Mogu da oslušnu svoje emocije i traže od partnera ono što im je potrebno na takav način da ih to još više zbliži. Sva istraživanja pokazuju da je posezanje za drugom osobom snaga, a ne slabost. Veoma smo neodlučni oko toga da li smo potrebni jedni drugima. Sa čime god da se suočavate u životu, bolji ste i jači ako je neko uz vas. Ukoliko se ogradite od drugih, kako biste se zaštitili, to postaje zatvor. Ljubav je zapravo otkrivanje onoga ko smo i šta nam je potrebno od drugih. Nauka dokazuje da nam je ljubav potrebna i da je važna.
 
Izvor: thespruce.com