Intervju sa Sesilijom Ahern

Liči na Doris Dej pedesetih godina prošlog veka, a zapravo je kćerka irskog premijera. Ima dvadeset šest godina i napisanih pet romana prodatih u više od četiri miliona primeraka. U decembru počinje da se prikazuje film snimljen po njenom bestseleru P.S. Volim te, u kom glavnu ulogu tumači Hilari Svonk. Od oktobra se na američkoj televiziskoj mreži ABC emituje sitkom Samantha Who za koji je napisala scenario.

„Volim da maštam, da zurim kroz prozor pitajući se ‘šta ako...‘. Verenik mi povremeno govori: ‘Prestani da sanjariš‘. Dok radim, roditelji me zabrinuti zovu:

‘Nismo te čuli već petnaest dana...‘“.

Sitna, svetle puti, lica uvek spremnog na osmeh. Na prvi pogled deluje kao devojčurak iz dobre porodice na prvom radnom zadatku, verovatno u nekoj marketinškoj agenciji, kao urbana devojka koja uživa u prijemima i sušiju s drugaricama u fensi restoranu. Ukratko – tipična devojka u doba globalizacije. Kad saznate da joj je otac irski premijer, da joj je sestra Džordžina udata za pevača čuvenog benda Vestlajf, Nikija Birna, Sesilijino prijateljsko držanje daleko od svakog snobizma, biće vam još simpatičnije. Sve biste mogli da zamislite osim da je ova ova dvadeset šestogodišnjakinja iz grada Džemsa Džojsa jedna od najuspešnijih spisateljica svoje generacije na putu ka zvezdanim visinama. Prvi roman, P.S. Volim te koji je napisala kao dvadesetogodišnjakinja – za samo tri sedmice – mesecima je bio u vrhu irskih, engleskih i nemačkih listi prodavanosti. Američki Harper Kolins platio je prava na objavljivanje ove knjige gotovo milion evra, a u decembru počinje da se prikazuje i film snimljen po knjizi u kom glavnu ulogu tumači dvostruka dobitnica oskara Hilari Svonk. Sesilija Ahern oprobala se i na polju o kom sanja svaki pisac – u pisanju za američki televizijski kanal ABC na kom se od oktobra emituje komedija Samanta Who s Kristinom Eplgejt.

***

„Zadovoljni ste, uspešni, nasmejani. Zašto junakinje Vaših romana uvek imaju tragičnu sudbinu? Da li je Vaše pisanje terapija protiv malera?“

„Veoma sam realna osoba, a realisti su retko kad srećni. Verujem u moto svoje porodice: suočiti se s teškoćama znači odrastati. Moje knjige nemaju srećan kraj, ali savladavanje teškoća čini moje likove boljim.

„Serija Samantha Who je, međutim, komedija?

„Mi Irci smo poznati po daru za zbijanje šala usred neke dramatične situacije. Probuditi se iz kome kao Samanta i ne sećati se ničeg, čak ni svog verenika, izvor je nebrojenih urnebesnih situacija.“

„Koma kao izvor komičnih situacija? Ali Vi u svojim knjigama pišete o anđelima čuvarima; negujete li duhovnost?“

„Negujem veru i nadu ali pre svega verujem da je neophodno prevazići malodušnost. Čak iako ti je život grozan, uvek možeš da izgovoriš: ‘sutra će biti bolje‘.“

„Vama je lako da to kažete jer živite savršenim životom. Da li Vam se ikad desilo nešto strašno?“

„Svima se događaju loše stvari ali nikad mi se nije dogodilo nešto uistinu strašno.“

„Kako onda nastaju takve ideje za knjige koje pišete?“

„Uvek sam u nekom drugom svetu. Dok se vozim automobilom ne posmatram krajolik već odlutam nekud daleko.“

„Događa li Vam se da se izgubite na ulici? Da ne platite račun u supermarketu?“

„Bezmalo: kad pišem, zaronim u svoj svet i dešava se da me roditelji zabrinuto zovu jer im se petnaest dana nisam javila.“

„Zarađujete više od svog oca i ostalih članova porodice. Kakav je vas odnos prema novcu?“

„Rado bih ga proćerdala na predivne krpice. Šalim se. Imam tipičan irski osećaj krivice i trošim ga vrlo pažljivo. Moj verenik Dejvid i moja porodica prosto me teraju da trošim.“

„Da li ste ikad nepromišljeno kupili nešto?“

„Od prvog zarađenog novca kupila sam laptop...“

„A posle?“

„Posle sam kupila mercedes SL, a nedavno sam kupila i stan u kom sad živim.“

„Bojite li se neuspeha? Šta će biti ako film po knjizi P.S. Volim te bude promašaj ili ako ABC još pre božića obustavi prikazivanje serije Samantha Who?“

„Ne brinem zbog toga. Uvek ću moći da kažem kako je Hilari Svonk želela da glumi u mom promašaju. Ili, da sam u Americi napravila tv-seriju koju publika nije prihvatila. Ali sam je radila.“

„Kad ste bili veoma mladi, pevali ste u grupi Šima s kojom ste pokušali ste da dospete na evrovizijski festival. Jeste li od detinjstva osećali glad za slavom?“

„Uistinu sam to veoma želela, a ono što previše želiš, obično se ne ostvari. Vremenom sam postala stidljivija, želela sam samo da pišem i da mirno živim, a evo šta se dogodilo. Zato pazite šta sanjate!“

„Od detinjstva ste navikli na stalno prisustvo novinara. Kakvo je Vaše mišljenje o njima?“

„Ne čitam novine, iskustvo mi govori da je teško poverovati u ono što pišu, mada ne kažem da pišu isključivo izmišljotine...“

„Kakav je Vaš stil? Jeste li žrtva mode?“

„Razgovarate sa ženom koja dane provodi u pidžami, za kompjuterom. Volim da kupujem, volim da kombinujem – Zara i Guči, ali nisam opsednuta modom. Večeras ću, ipak, potražiti na internetu butike u kojima mogu da kupim odeću u kojoj sam se fotografisala za Vaš magazin. Možda i jesam pomalo opsednuta. Ali samo danas.“

„Već pet godina živite s Dejvidom; zar ne želite da se udate kao svaka dobra katolička devojka?“

„Današnja Irska nije Irska od nekad.“

„Kakav, po Vama, treba da bude idealan muškarac?“

„Ne postoji neki određen tip, ne volim mačo muškarce i one koji misle samo na fudbal. Smetaju mi oni što obuku dres Čelzija i izvedu devojku na večeru.

„Šta pružate muškarcu kog volite?“

„Ekscentričnost. Jednom sam testeninom u obliku slova napisala volim te na Dejvidovom tanjiru.“

„Kakvo je detinjstvo premijerove kćerke? Jeste li bili okruženi telohraniteljima?“

„Samo je tata imao telohranitelje. Ups, ovo nije trebalo da kažem! Mi deca smo, na sreću, imala normalan život. Bilo je paparaca na letovanjima... Naravno, trudim se da ne igram po stolovima.

„Zanima li Vas politika?“

„Zasad se svako bavi svojim poslom: tata stvarnošću, ja maštom.“

„Osećate li teret irskog književnog nasleđa?“

„Jasno mi je da nisam ni Džems Džojs ni Oskar Vajld. Ali većina mojih čitalaca njihova dela nikad nije ni čitala. Imam svoj stil pisanja, umem da ispričam priču, da izazovem osećanja.“

„Mogu li se pisati knjige o ženama a da se ne piše o seksu?“

„Ja mogu i čini mi se da se niko ne žali.“