Intervju sa Šari Lapenom, autorkom romana „Par iz susedstva“

Jedne letnje noći, Kora, beba En i Marka Kontija, misteriozno je nestala iz svoje kolevke, dok su  njeni roditelji bančili na večernjoj zabavi u kući do njihove. Ono što je počelo kao najgora noćna mora svakog roditelja dovelo je do beskompromisne policijske istrage, par postaje sve očajniji, i konačno sumnja pada na članove porodice. Šta se zapravo dogodilo bebi Kori? Roman „Par iz susedstva“ je napet, psihološki triler koji će vas oboriti s nogu i neće vam dati mira. Veoma smo počastvovani zbog prilike da porazgovaramo sa autorkom Šari Lapenom.

Za početak, moram da kažem da se ne sećam da sam neku knjigu pročitala tako brzo kao ovu. Završila sam je za tri dana, što je pokazatelj kako vas knjiga zarobi i ne pušta! Možete li da nam kažete kako ste uopšte došli na ideju za roman „Par iz susedstva“?

Pokušavala sam da dođem na ideju za triler i znala sam da želim da to bude nešto što mi je blisko. Nisam od onih koji će istraživati o špijunima i slično. Jednog dana ideja mi se prosto javila – šta bi bilo ako bi dadilja otkazala i ostavila par na cedilu u poslednjem trenutku? Šta bi oni uradili? Da li bi ostavili uspavanu bebu kod kuće i otišli kod suseda? Šta ako bi sa sobom poneli bebi-monitor? I da stvari učinimo još zanimljivijim, šta ako bi smatrali da bebu moraju da ostave kod kuće, jer im je par koji ih je pozvao naglasio da ne dolaze sa bebom? I šta ukoliko bi muž smatrao da je to u redu, a žena smatrala da nije, pa je on morao da je ubeđuje? I tako sam dobila jezgro priče, polaznu tačku. Odatle sam samo nastavila.

Ostavljanje dece kod kuće bez nadzora je uvek vruća tema u medijima. Posebno zbog slučaja sa Medlin Meken od pre nekoliko godina, i zbog mnogo slučajeva sa decom zaboravljenom u automobilima na velikim vrućinama i tako dalje. Ovakve nesreće su kod nekih izazvale bes i nevericu, dok su kod nekih koji znaju šta znači biti roditelj i biti primoran na odluke, koje se u retrospektivi pokažu kao najgore moguće, naišle i na razumevanje. Kako ste postigli da En i Marko budu dovoljno simpatični da bi čitaoci ipak saosećali sa njima?

Slučaj Meken su mi spominjali u svakom mestu u Britaniji koje sam posetila. Mislim da to nije bilo toliko propraćeno u severnoj Americi. Čini se da razumemo situaciju sa ostavljanjem dece u vrelom automobilu, kako ste rekli. To se neprestano događa. Sećam se da sam čula jednu priču o tome – ako vam se dogodi neka promena u svakodnevnoj rutini, a beba je na zadnjem sedištu, gde je ne vidite, i spava, pa je znači i ne čujete, vrlo je lako da vaš mozak zaboravi da je beba tamo. To je stvarno nenamerna greška, ali je stravična.

Trudila sam se da se moja priča kreće u takozvanoj sivoj zoni, tako da čitaoci razumeju ono što Marko i En rade, čak i kad se ne slažu sa njima. Pre svega, dadilja je otkazala u poslednjem trenutku. Oni nisu planirali da je ostave tamo samu – nešto se dogodilo što je promenilo stvari. A zatim, tu je i činjenica da su njihovi domaćini bili izričiti da dete nije dobrodošlo – En i Marko nisu želeli da budu neučtivi i da je povedu bez obzira. Njihove kuće su pripojene, nisu preko puta ili na drugom kraju ulice. Odlazili su da je obiđu na svakih pola sata. I imali su bebi-monitor – iako je ekran bio pokvaren. Pokušala sam da stvorim niz sitnih detalja kako bi čitalac video kako je tako  nešto bilo moguće, kako je moguće naći se u situaciji u kojoj su se našli En i Marko, čak i sa najboljim namerama. Da li neko zaista veruje da je moguće da se neko ušunja u zaključanu kuću i ukrade bebu? Naravno da ne. To je smešno. Dok se ne dogodi.



Zaista ste pronikli duboko u Eninu psihu u ovoj knjizi. Jedan od najupečatljivih odlomaka iz kojeg se najbolje vidi njeno mentalno stanje je onaj u kom žena iz njene grupe podrške za mlade majke dolazi da je poseti nakon Korinog nestanka, donoseći joj posude sa spremljenom hranom. En to doživljava kao „neverovatnu dobrotu i takvu bezobzirnu okrutnost“. To nam zaista pruža uvid u način na koji En obrađuje informacije. Na koji način ste gradili njeno mentalno stanje? Da li ste se nekad bavili psihologijom?

Mislim da svaki pisac ima veliko interesovanje za psihologiju. Nisam je izučavala, u smislu formalnog obrazovanja, ali sam dosta toga pročitala. Osim toga, posmatram šta se oko mene dešava i razgovaram sa ljudima. Ja sam osoba koja deli svoja osećanja – trudim se da budem iskrena o tome kako se osećam. Ne krijem teške stvari. I moji prijatelji su takvi. Tako da znam dosta o tome kako se ljudi u mom okruženju, naročito žene, stvarno osećaju. Mislim da sam možda preuzela ponešto i od sopstvenih osećanja. Preživela sam mnogo pobačaja, pre nego što sam rodila živu bebu, tako da se sećam tog osećaja koji je En imala kada su joj dobronamerni dovodili svoje bebe, a ona je upravo izgubila svoju.

Likovi iz knjige nisu dvodimenzionalni, već ubedljivi trodimenzionalni ljudi. Uhvatila sam sebe kako se dvoumim između En i Marka, stajući na stranu jednog, zatim drugog. Čitaoci vrlo lako mogu da se poistovete sa onim likom iz čije perspektive pratimo radnju, a vi ste odlično menjali perspektivu. Da li ste primenjivali neku određenu tehniku kako biste održali konzistentnost priče budući da ste pisali iz tolikog broja „glava“?

Ne primenjujem nikakvu posebnu tehniku. Mislim da jednostavno uđem u svaki od likova – u potpunosti se poistovetim sa onim likom iz čije perspektive pišem. Tako da do sad nikad nisam ‘skliznula’ sa nečije tačke gledišta – to mi ne predstavlja problem. I čini mi se da nemam problem da pišem o 'muško protiv ženskog' odnosu i slično. Volim kad se krećem među različitim likovima. Na taj način mogu da saznam više od bilo koga od njih, tako dobijam bolji uvid u priču, i veću kontrolu nad načinom na koji će se priča odvijati.

Ne samo što se pisali priču iz više perspektiva, već ste je takođe napisali u sadašnjem vremenu, što je posebno teško. Ne uspeva baš svaka priča napisana u sadašnjem vremenu, ali kod vas je to zaista pojačalo napetost. Da li je to od početka bio vaš plan, i da li ste pišući na ovaj način naišli na neke teškoće?

Da, to je od početka bila svesna odluka, da pišem priču u sadašnjem vremenu. Sadašnje vreme je dobar izbor za priču koja ima brz ritam, kao što je ova, i koja se odvija u kratkom vremenskom periodu. Time se postiže utisak neposrednosti i hitnosti. Ne sećam se da sam naišla na neki problem zbog toga. Ovo je prvi put da sam pisala knjigu u sadašnjem vremenu i osećala sam da je to pravi put za ovu priču.   

Kao pisac, smatram da su žanrovi koji podrazumevaju napetost najteži za pisanje. Čitaoce morate da držite u neizvesnosti, a opet da se ne odugovlači sa obrtima, kako čitaoci ne bi izgubili interesovanje. Kako ste našli pravu meru i brzinu kojom će se radnja odvijati?

Ritam je mnogo važan. Kada sam počela da pišem ovu knjigu znala sam da pre svega želim da se čita u jednom dahu. Želela sam da se radnja brzo odvija. Ali onog trenutka kad sam svesno donela tu odluku, ostalo se odvijalo krajnje prirodno. Naravno, postoje i neki trikovi, koji mogu da pomognu da priča napreduje. Kratka poglavlja koja se naglo završavaju sa neizvesnim ishodom su uvek dobar recept. Ali mislim da je najvažnije da se u svakoj sceni mnogo toga događa. Svaka scena mora da donese mnogo toga – da otkriva osobine likova, da unapređuje i usložnjava zaplet, donosi nova pitanja i nagoveštava buduće događaje. I uvek mora da postoji mnogo otvorenih pitanja – ljudi čitaju da bi saznali odgovore. Radoznalost je divna stvar.

Ko su vaši književni uzori? Postoji li neko ko vas je posebno inspirisao?

Odrasla sam čitajući Agatu Kristi, Džozefin Tej, Dafne Di Morije, Patrišu Hajsmit. Ne mogu da kažem da me neki određeni pisac inspiriše više od drugih, ali znam da volim dobru priču, naročito psihološki napetu priču.

I za kraj, možete li da nam kažete nešto o vašem sledećem projektu?

Mogu samo da vam kažem da je triler. Ne mogu da vam kažem više od toga, ali sigurno će biti napeto!

Izvor : https://bookclubbabble.com
Autor: Kejt Njuton
Prevodilac: Maja Horvat