Intervju sa Robertom Harisom povodom romana „Konklava“

Izdavačka kuća Vi Ejč Smit ima svoj Književni klub koji vode Ričard i Džudi. Oni su prošle godine izabrali „Konklavu“ za svoj klub, nov i uzbudljiv roma Roberta Herisa, i pohvalili autorov talenat da do detalja dočara psihologiju malo poznatog crkvenog miljea – kardinalsku sujetu i rivalstvo. Posebno su se osvrnuli na trijumfalan kraj, i odatle počeli ovaj intervju. 

Da li ste znali kako će se „Konklava“ završiti pre nego ste počeli da pišete? Roman ima opasan obrt.

Da, imao sam ideju pre nego što sam započeo pisanje, iako nisam bio siguran da li će funkcionisati, tako da sam čuvao u rukavu alternativni završetak, za svaki slučaj. Znam da se nekim ljudima zaista dopada, a nekima baš nikako. Sve što mogu reći je da postoje implikacije kroz roman i nije nešto što je ubačeno samo zarad efekta.

Da li verujete da neki kardinali i drugi visoki članovi katoličke crkve nemaju vere ili verovanja u Boga više od veverice, i da ih zanimaju samo vlastite moć i slava?

Siguran sam da postoje slučajevi visokih članova koji su pretrpeli gubitak vere, ali su se radije odlučili za veru nego da se odreknu takvog načina života. Ali šanse da se postane kardinal su veoma male, niko to ne može juriti kao „karijeru“ u normalnom smislu; to je vokacija. Mnogi biskupi i kardinali čine grehe, naravno, ali to nije isto što i ne verovati u Boga.

Je li ovo bio težak zadatak za istraživanje? Namerno ste koristili stvarne titule i pozicije tokom romana zarad autentičnosti.

Veoma sam uživao u istraživanju, iako je intelektualno poprilično zahtevno jer nije zahtevalo samo da razumem strukturu katoličke crkve – pa i upotrebu stvarnih titula i pozicija – već i teologiju. Na početku sam čitao jevanđelja i ona su mi pružila neku vrstu utočišta jer se sve u crkvi i načinu na koji se kardinali ponašaju, čak i govore, vuče korene iz Hristovog života.

Uvek birate široke platforme za svoje romane – nacističku pobedu nad Britanijom u „Otadžbini“, bivši britanski premijer sličan Bleru koji pokušava da povrati svoju reputaciju u „Duhu“, bitka da se postane papa u ovom... niste li nekada u iskušenju da roman smestite u, recimo, neku zabit, u šezdesete godine, i da mlekadžija bude glavni junak?

Najviše me zanima motiv moći – kako se do nje dolazi i šta ona radi ljudima koji je poseduju. Ako mlekadžija iz šezdesetih, iz nekakve zabiti, postane član parlamenta a zatim ministar, i ako se ispostavi da je imao aferu sa nekim tokom putovanja i ako ta afera počne da ga progoni, onda da ‒ pisaću o tome. Kada malo bolje razmislim, nije uopšte loša ideja...

Izvor: blog.whsmith.co.uk
Prevod: Dragan Matković